header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Владимир Фролов: Ватиканска злочиначка рука
Владимир Фролов: Ватиканска злочиначка рука Штампај Е-пошта
уторак, 29 новембар 2016
          Дрско и набусито, као што лопову и приличи да се брани од прозивке за крађу туђега блага, загаламише удружено институције државне и удруге хрватске на истину, аргументовано изнету од високо стручног тела руске државне администрације.

Већ више од седам деценија траје договорена забрана указивања на процес притисака душобрижника РКЦ на Србе, потомке царских крајишника, за „добровољну“ преверу из православља, током XX. века.

Због планског негирања учинка самог процеса, скоро се већ и заборавио његов далеки стварни почетак.

Пре пет векова, тадашња аустријска царска власт понуди повластице Србима само да се населе на њену опустелу земљу уз границу са османлијама, како би животима својим бранили трулу царевину која се хвата за сламку спаса (српску храброст и ратничко умеће) да икако претекне.

До османске окупације Срби су као народ имали и државу и управу државну, али и своју светосавску православну цркву као темељ вечни, на којем почивају.

Свети Сава родоначелник је српског православља као духовности али и школско-просветитељског рада СПЦ са народом својим, јер без просвећености нема народне свести и спознаје о себи самима, као народу на земљи својој. Зато су српски свештеници били и просветитељи и предводници у злу времену и изгибељи народној, када пропадне и држава и државна управа, и царске и краљевске породице, а претекне само народ.

Представници српски са којима су бечки дворски саветници и договарали и утаначили услове за организовано насељавање опустелих предела (а никакве повијестне хрватске земље) изричито, као услов свих услова, истакоше да они православље своје неће напустити и да ће међу првима са народом свештеници њихови српски и доћи, да освештају и благослове пусто, задивљало и опогањено тле, коме ће српски вредни домаћини знојем својим поново удахнути живот.

Уплашени али покварни, царски саветници пристадоше на услов тај, чак ни не питајући далеки и немоћни Ватикан у вечном граду који је ипак тамо далеко, а бесне османлије не куцају већ проваљују, пљачкају, пале, робе и убијају, на прагу Беча, града царскога.

Тако поче процес који ће трајати у неколико већих циклуса а највећи ће понети и име – Велика сеоба Србаља – када се у покрајину Угарску досели већина тадашњих невољних колониста, јер их после њиховог устанка против Турака управо издадоше бечки царски саветници, исти они који су их на устанак и наговорили. Зато ће се код Срба из давнине цитирати народна пословица – „Латини су старе варалице“.

Временом је у тадашњој царевини Аустрији настала једна непрекинута линија насеља, која су почињала од данашње Беле крајине у Словенији (Чрномељ) па преко Жумберка у Вараждинском генералату (Вараждинска војна крајина) на северу, уз Карловачки генералат (Лика, Кордун, Банија) на западу, преко Славоније и Барање допирући до Темишвара (Потиско-моришка крајина) на истоку, уз сегедински крак до саме Сент Андреје пред Пештом.

Цео тај простор у неколико векова обележиће позната крајинска народна мелодија у стиху (у два гласа певана): „Цар царује море му се, граничар ратује, мора му се“ – којом се описују сурови свакодневници.
Народ је српски непогрешиво дефинисао свој статус на својој земљи коју је на сабљи добио, а за заслуге у одбрани покварене, вероломне, католичке Европе, коју ће крвљу својом упорно бранити и одбранити, од османског освајања.

Судариће се Крајишници са разним народима из отоманске империје, зато су им у српским јуначким песмама и црни Арапин и свакојака Тука и Манџука што је Стамбол слао на те страшне Крајишнике да их некако сломе, како би атове своје појили на лепом плавом Дунаву у Бечу, граду царскоме.

Упркос ратним недаћама, у време мира вредни су крајински домаћини обрађивали и уздизали своја имања, подижући и богомоље своје да се као православни хришћани роде, крсте и живе, али и сахране, ако старост своју и доживе.

У комшијским покрајинама такозване цивилне земље, живели су кметови а не слободни сељаци. Диринчили су на земљи својих феудалних господара који након повратка из децениског избеглиштва пред Турцима, почеше све чешће да загледају крајинску обрађену земљу, која доноси леп приход а вредни домаћини и стоку држе и шуму проређују да постане извор трговачке добити. И на све то њима „племенитима“ баш ништа не дају а порез РКЦ такође ни не плаћају!

Ујединише се тако чисто економски интереси феудалаца (разних народности) и прозелитски планови РКЦ достојанственика, који нису ни били Хрвати. Мало је познато да је још угарски краљ Коломан поставио свештеника Духа (Чеха по рођењу) за бискупа новопроглашене Загребачке бискупије РКЦ, како би неко словенске крви био старешина. За проглашену бискупију платио је он лепу суму Ватикану, да се даде пристанак. Тек ће у краљевини СХС (Југославији) први Хрват (Степинац) и постати надбискуп њен, јер је из двојне монархије наслеђени Бауер ипак био германске крви.

Након више деценија крваве борбе, чим се отклони непосредна отоманска опасност за Беч, поче процес приморавања Крајишника да постану племићки кметови а не слободни царски граничари, који порез не морају плаћати.

Истовремено, учесташе делегације РКЦ на двору царскоме, упорно захтевајући да се постојање СПЦ свештенства у Крајинама онемогући, како би се српски народ хришћански приморао Ватикану окренути.
Притиснути владарским бригама за себе и царевину са једне али добри и послушни католици са друге стране, почеше у Бечу на разне начине кршити договор и писмене гарантије царске, дате српском народу.

Та пракса кршења договора са Србима и Русима као православнима траје до дана данашњега, а књижевници (Гогољ, Матавуљ, Црњански) преточише муку и невољу народа свога у приповетке и романе да и потомство памти, овакво католичко вероломство.

Када Крајишници на насилно покмећивање и католичење одговорише бунама, увидеше у Бечу да неће тако лако и брзо тај наум провести, те се прихвати идеја уније. Она је своје резултате већ дала у далеким крајевима Галиције и Буковине, где су РКЦ свештеници (махом Пољаци)после похода огњем и мачем на малоруско православно становништво ипак били присиљени, да осмисле форму како да се прост народ обмане, а да одмах не препозна зле намере „усрећитеља“.

Настаде тако унијатска црква која појавно има православно обележје али се признаје врховна власт римског папе, како би се провела она тврдња – „млинови Господњи мељу споро, али темељито“ – мислећи притом да је заступник његов на трону светог Петра једини, који се мора поштовати.

Ватикан је дао благослов за идеју уније, то доказује исти покушај и у Далмацији као покрајини, која није била под аустријском већ млетачком влашћу, али су свештеници РКЦ били под истом јурисдикцијом, ватиканском. Кроз два века присиле, унија је успешно проведена у Жумберку као делу некадашње вараждинске крајине. Ова ће покрајина до XX. века постати већински РКЦ, када изумре сеоска популација унијата.

Немоћни СПЦ првосвештеници уздали су се у Бога јединога и цара рускога, коме су се молбама и притужбама својим обраћали, зарад чега најчешће добивају царске букагије и тамницу, као присилу на унију.

Међу страдалницима СПЦ у Далмацији као пример кажњавања запамћен је свештеник Петар Јагодић („Куриџа“), који 40 година под кровом оловне тамнице у Венецији проведе али се своје вере православне не одрече, чак ни ослепео!

Вековима су Крајишници добијали и подршку и помоћ од сестринске РПЦ за своје манастире, који су као камен темељац чували народ. Као пример одважности, остаде запис архимандрита Герасима Зелића из манастира Крупа под Велебитом, у кршној Буковици далматинској, који је у два наврата путовао у далеку Русију, да тамо у Кијевској царској лаври помоћ и добије. Русија је уз Србију у XIX. веку, помогла темељиту обнову овог манастира који датира још из доба Немањића.

Уз дарове немањићке, руски су царски дарови, били она снага којом се учвршћивао народ у злу времену, о ком је велики песник певао стихове – „племе моје сном мртвијем спава“ – уздајући се као првосвештеник и сам, у братску Русију.

Процес насилног преверавања, нарочито ће се појачати када се у Хрватској оснује ХСП (Хрватска странка права) и то доласком на њено чело Јосипа Франка, покатоличеног Јеврејина. Он ће као агент бечког двора повести антисрпску кампању како би се угушила свака идеја о стварању самосталне словенске државе, коју је тада први заговарао српски кнез Михајло Обреновић у политичком ставу – Балкан – балканским народима. 

Након доношења аустро-угарске нагодбе (1867.) укључена је Војна крајина, Карловачки генералат као њен преостали део, у састав угарског дела нове државне заједнице.

Доношењем угарско -хрватске нагодбе 1868.године, развојачен је и овај део Војне крајине и цивилна покрајина Хрватска (а не самостална држава!) одједном је стекла велики број Срба, који су народ као и Хрвати, а не никаква национална мањина.

Средиште СПЦ у Аустро-Угарској у Сремским Карловцима, остаје духовни стожер јединствене цркве која сабире свој народ и брани његов опстанак.

Зато се у крилу РКЦ у Загребу на Каптолу (фрањевачки самостан у ком је надбискупија Загребачка) удружују са представницима ХСП, у намери да поведу кампању притиска на Србе, да се покатоличе. Као последица овог заједничког деловања пред Велики рат, након првог ватиканског концила 1900.године, организује се погром над Србима. Под благословом РКЦ а предвођени челницима ХСП, пробисвети и фукара слободно пљачкају, пале, уништавају српску имовину, злостављају мушкарце и силују жене, док полиција (такозване) правне државе мирно то посматра у многим насељима широм Хрватске, а нарочито у граду Загребу.

Током Великог рата ће уследити прогон свештеника СПЦ и појачан притисак на Србе да се покатоличе, преласком у „царску веру“ како су то челници ХСП истицали.


Стварањем заједничке државе СХС (Југославије) настојали су челници РКЦ да се „заборави“ вишевековни прогон православног становништва. Покварено и дрско пребацивали су одговорност на раније великодостојнике РКЦ који нису били Хрвати, па се ето зато и прогонило „братски српски народ“.

Искрено желећи заједништво, пружио је српски народ руку помирења у држави СХС тежећи бољитку, и прегао да извида ране које је СПЦ претрпела током Великог рата.

Од самог почетка заједничке државе, део поражених официра царске војске, део свештеника РКЦ и чланови странке ХСП, срастају у један нови покрет. Они ће остварити савез са талијанским фашистима и немачким нацистима, израстајући у аутохтони хрватски фашистички покрет. Сами себе ће назвати усташе. Циљ им је независност свих „повијестних хрватских земаља“, уз потпуно истребљење српског народа са његових етничких простора, на тлу те тако замишљене НДХ.

Још пре напада фашиста на краљевину Југославију, урадиће усташко руководство у емиграцији студију о капацитету крашких јама на планини Велебит, да се по њиховим прорачунима утврди колико би се могло сместити људских тела. За ову студију користиће се нарочито ватиканском библиотеком, у којој су сакупљени сви писани материјали о геноциду над Јерменима. Усташе је нарочито интересовала технологија и методологија извођења радњи геноцида као успешан пример примитивног, за разлику од нацистичког високо софистицираног решења, према Јеврејима.

Проглашењу НДХ дата је организована подршка из врха РКЦ уз именовање свештеника за разне „дужностнике“ у новопроглашеној држави, почев од надбискупа Степинца који је одмах именован викаром војним, дакле душобрижником свих униформисаних у држави НДХ.

Бестијалност бруталности утамањивања свега српскога, запрепастила је чак и саме фашисте Талијане и Немце, који о томе оставише многобројне писане трагове, фотографије и оригинална хрватска документа, у којима је изричито наведено учешће свештеника РКЦ. Бројна документа потврђују да је и сам тадашњи поглавар РКЦ директно обавештаван, али одговора барем и симболичног није било.

Тек након успешне пљачке, разарања и затирања богомоља, манастира и бројних објеката СПЦ, донеће хрватски поглавник одлуку о формирању „аутохтоне хрватске православне цркве“ за чијег ће поглавара поставити једног украјинског калуђера, који се затече у манастиру на територији НДХ.

Одмах по проглашењу НДХ, упутио је Степинац циркуларно писмо о prielazu grkoistočnjaka (израз који тада користи црква у Хрвата и фашистичка администрација, у својим службеним дописима за вернике СПЦ) на РКЦ веру, али неће спречити да се добрим делом такви конвертити побију, након обављеног prielaza. Један ће католички свештеник после покоља цинично изјавити, да се он побринуо само за duše, a ne i za tielа.

Хрватска фашистичка власт формирала је чак и логоре за српску децу чији су родитељи већ уништени, а деца су припремљена за усвајање у хрватске породице (млађа) али и затирање (старија).


Ретки преживели су у својим изјавама истакли да су логорима управљале часне сестре РКЦ, од којих су неке и лично убијале српску децу.

Дијана Будисављевић, аустријска Немица, српска снаха која се затекла у Загребу у време НДХ, организовала је спашавање ове српске нејачи, лично одлазећи код Степинца да измоли подршку за свој хумани рад, али није удостојена ни писмене ни усмене подршке његове.

Хрватски комунисти, после победе (српских) антифашистичких бораца, свесно умањују злочиначку улогу РКЦ у геноциду над Србима.

Плански истичу улогу монсињора Светозара Ритига као антифашисте, који нажалост није могао ништа учинити н(од Талијана и Немаца или можда од блаженога Степинца?!) да спасе Србе.

Амнестија злочинаца из редова РКЦ од стране самог Ватикана али и комуниста у Југославији, омогућила им је нови вишедеценијски полет да се припреме за крајње решење православног питања у независној Хрватској, након рушења Берлинског зида и распада заједничке државе Југославије. Припремајући се за ово извршили су анализе у емиграцији, Ватикану и на Каптолу. Оне су указале да процес преверавања није донео жељене резултате јер су се конвертити после пропасти НДХ вратили у окриље СПЦ, или се пасивизирали а верници РКЦ нису остали.

Зато је сада осмишљена акција „добровољног“ преласка у РКЦ школске деце, што уплашени родитељи њихови правдају избегавањем физичког злостављања од њихових разредних колега, јер тако сада иду на заједнички веронаук.

Методе језуита и фрањеваца као васпитача покатоличењака а нарочито последице васпитања њиховога, исувише су добро познате и руском и српском народу, кроз дуг историски период.

Објективно изнета истина руске државне институције, храбро је прекинула више деценијско „невиђење“ сурове спреге дела РКЦ и наследника хрватског аутохтоног фашизма, и од такозване међународне заједнице и од ЕУ, али и актуелног „двојца са кормиларом“ али без светосавског камена темељца, у самој земљи Србији.

Србима у Хрватској (остатку закланог народа, што рече један песник) насилно сведеним на националну мањину, на њихове многобројне молбе као и увек у историји, одговори руска државна институција, одговор Господњи се очекује а у самој земљи Србији – „племе моје сном мртвијем спава“!

Време му је да се разбуди, можда и уз стихове Доситеја Обрадовића, од пре два века!

Извор: "Фонд стратешке културе"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.