ДА СЕ ПРАЗНИНА ЕПИСКОПОВЕ ДУШЕ ИСПУНИ СВЕТОСАВЉЕМ Тагорина молитва, овим речима се прелила из његове душе: „Кад ми заповедаш да певам, чини ми се да ће ми срце препући од поноса. Гледам Твоје лице и на очи ми навиру сузе.
+++ Све што је у моме животу нескладно и опоро стапа се у слатку хармонију а моја обожавања размахују крилима као весела птица у лету преко мора. Знам да Те моје певање радује; знам, само као певач изаћи ћу пред Тебе. убом далеко размахнутих крила своје песме, дотичем се Твојих ногу којих се иначе не бих никада усудио да дотакнем. Занет својом песмом заборављам на самога себе и зовем Пријатељем Тебе који си мој Господ“. Последња реченица, за мене, је нешто најлепше што је речено у овој молитви – „Занет својом песмом заборављам на самога себе и зовем Пријатељем Тебе који си мој Господ“. Заборавити на себе зарад Господа највећи је подвиг оданости који човек може да пружи Господу. Једном је неко рекао „Истинска је она акција која потиче из љубави. Од некога можеш тражити само онолико колико воли, не више“. „Акција“ заборава самог себе зарад Господа може понети само она душа која искрено живи у речима које нам је Господ оставио. Тагора само крилима своје песме, дозвољава себи да се дотакне ногу Господњих иако Господа сматра за Пријатеља свог. Питам се сада, којим крилима се епископ Хризостом и митрополит Амфилохије дотичу ногу Господњих? Да ли оним крилима, између чијег распона стоје речи „одмах ОДСТРАНИТИ“ …монахињу Февронију из манастира Благовештења? Акција ОДСТРАЊИВАЊА!, КОГА?, слепог црева, тумора, гноја, гњида, смрада, или људског (Божијег) бића монахиње Февроније је започета. Да ли је истинска? Да ли је из љубави? Не, драга браћо, није искрена. Када решимо да нешто од себе ОДСТРАНИМО, тад то не чинимо из љубави према ономе што одстрањујемо, већ чинимо из љубави само према себи. Тад само себично мислимо на себе и на врме које нас ужурбано тера да то што пре одстранимо оно што нам смета. После ОДСТРАЊИВАЊА монахиње Февроније из манастира Благовештења, можемо само да се питамо да ли је она сметала Богу или епископу Хризостому. Како знамо да је Бог љубав, а да законе пишу и спроводе људи, тако и знамо да је монахиња Февронија сметала епископу Хризостому. А зашто смета епископу Хризостому? Одговор, пре ОДСТРЕЛА, епископ ће морати да да народу, јер народ другачије неће дозволити да се монахиња ОДСТРАЊУЈЕ из манастира у коме је дуги низ година провела. Кроз живот њених манастирских дана прошао је и епископ Стефан и патријарх Павле. Њима двојици живот монахиње Февроније у манстиру у коме је игуман старешина није сметао. Епископу Хризостому то смета. Да ли му смета из разлога што је то једини манастир у коме се налазе монах и монахиња под једним манастирским кровом? Из тог разлога не може да му смета јер то није једини манастир у коме се налазе монах и монахиња. У својој епархији епископ Хризостом има још манастира у којима заједно живе монах и монахиња. Сам епископ живи у женском манастиру. Када је птица кроз ваздух морала летела, и човек корачао кроз ваздух морала, то је могло да буде за неког саблазан. Али данас када ризе не корачају стазом Јеванђеља и човек не корача стазом својих предака, данас то није саблазан и данас народ на то не спушта свој поглед. Поглед народа је прикован за тежу саблазан која долази од појединих епископа, монаштва и свештенства, на саблазан неправилности коју чине и према Богу и према светосавском поретку и према верујућем народу. Када су нам апостоли пренели Господње речи, нису нам рекли да те речи једни морају да испуњавају а да су други тог испуњавања ослобођени. Већ су нам пренели речи које треба да испуни сваки човек. Тако, ако епископ Хризостом поступа по упутству које је од светих отаца дато о поретку манстира, послушности монаштва, онда то поступање треба да пође од њега и да се односи на све оне о којима он брине. Зашто се народ упушта у одбрану од неправилности која се над неким спроводи а неког заобилази? · Зато што се ни једна светиња није подигла а да се није тражило од народа да својим прилогом подигне ту светињу. · Зато што се ни једна светиња није обновила а да се није тажило од народа да се обнови. · Зато што се ни један рукоположен свештеник није послао у мисионарски рад а да се није тражило од народа да плати тај мисионарски рад. · Зато што се ни једна литургија не служи да би свештенослужитељи имали шта да раде, већ свештенослужитељи служе да би кроз присуство народа своје служење пред Богом оправдали. · Зато што православље данас не би постојало да га народ није бранио и са рођених на рођене преносио. · Зато што би већ данас православље било у архиви латина да нема православног народа. Мало ли је разлога због којих народ има право да се пита, има право да брани и одбрани? Мало ли је речи у Јеванђељу које говоре једно, а дела епископа Хризостома говоре друго? Мало ли је разлога због којих би народ имао право да буде саблажњен и огорчен на своје црноризце? Драга браћо, много је разлога због којих би поједине црноризачке „судије“ требале да баце чекић „правде“ из својих руку и да у своје руке врате крст хришћанства. Епископ Хризостом треба да зна да није моћан онај коме положај моћ даје, већ је моћан онај коме мирна савест моћ трпљења даје. Моћ народа је у трпљењу. А народно трпљење ће бити последњи суд пред моћи моћних. Ко смо сви ми скупа да судимо зашто у манастиру Благовештењу корачају на једној манастирској стази скупа монах и монахиња, када сви ми имамо и превише својих дела којима би требало да се суди?. Када те пут доведе до порте манастира Благовештења, шта је то што саблажњава? Да ли уредност манастира? Да ли очуваност манастира? Да ли мир и чистота која влада у манастирском храму? Да ли хладноћа и прљавштина трпезарије, која је још један мали храм Христове трпезе љубави? Драга браћо, где год ти поглед падне у светињи манастира Благовештења можеш само видети одано сачувану светињу. Па ко је онда тај који не види лепоту светиње, а види само да ту на истој стази стоје монах и монахиња? Да ли је то онај од кога можеш тражити и очекивати само онолико колико воли, не више? Биће да је тако. Завршићу ово писање тиме што се нећу осврнути на ОДСТРАЊИВАЊЕ монахиње из близине монаха, јер мене њихов саживот нити саблажњава, нити брине, али ћу се осврнути на оно што ме саблажњава и брине, а то је саживот епископа Хризостома са љубављу коју има за себе и за стадо своје. Питаћу епископа Хризостома да ли је то сва количина љубави коју он поседује у себи, и не више од тога? Ако је то сва количина вољења коју он поседује у себи, онда бих молила Бога, који је Једини коме народ верује и због кога народ прати црнорисце, да ОДСТРАНИ недостатак немања у души епископа и да празнину његове душе испуни хришћанством, а ум његов подсети на завет који је дао када су га у ризу облачили, када су му митру на главу стављали. Та митра на глави његовој, није пана суда и пресуђивања, већ је круна трновог венца коју је на свом Распећу носио Онај коме се сваки црноризас заклиње када на пут Његове крви, Његових рана и суза Његове Мајке ступа. Ту пану суда и пресуђивања већ у Хагу носе они који се кроз суд и суђење играју са српским народом као и мачка што се игра са мишем. Истина је да је Србија данас смећиште изгубљеног српског достојанства, али је истина и то да у Србији данас има више мишева него мачака и да ти гладни, изиграни мишеви неће лако мачкама дозволити да им канџе заривају кад хоће и како хоће. И само од мачије самовоље зависи када ће мишеви из мишијих рупа изаћи. А пошто смо ми хришћани и као такви нити предемо, нити глођемо, већ се Богу молимо и Божији пут следимо, Бога ради ћемо бранити оно што нас стазом наших светиња ка Богу и опстанку води. И овај потез епископа Хризостома ка ОДСТРАЊИВАЊУ једне хришћанске душе, треба да нас остави у миру и достојанству. Тога ради мирно и достојанствено треба да бранимо оно где логика за кидање не постоји. А треба мирни и достојансвени да останемо и из разлога што је то ОДСТРАЊИВАЊЕ, од стране епископа Хризостома стигло у данима великог хришћанског поста. Сваки стамени хришћанин зна од кога му, у току поста, долазе искушења бола, неправде и немира. Молимо се за свој мир и мир нашег епископа Хризостома. Том молитвом ћемо испунити молбу Господа да на каменице не дижемо руке са каменицама, већ да пружимо руку са хлебом у њој, хлебом љубави и тела Христовог. Како је хлеб храна људског живота, тако ће тај хлеб бити и храна наше хришћанске снаге да као хришћани станемо на пут неправди и неправилности. З.Д. 31.03.2009 http://www.novinar.de/2009/04/01/da-se-praznina-episkopove-duse-ispuni-svetosavljem.html |