Једном је познатог духовника, схиархимандрита Илију неко упитао:

– Оче, а о чему треба да пишемо ми, световни новинари?

– Све је врло једноставно, – одговорио је отац. – О чедности и сложној породици, против наркоманије и пијанства. Али је главно да се заустави машина песимизма, која стално плаши наш народ – помором, глађу и револуцијама терајући га у чамотињу, један од најстрашнијих грехова који одвајају човека од Бога...

Ето, тако.

Заправо – чамотиња, затвореност, песимизам, озлојеђеност и љутња су код нас веома раширени у последње време и као да су постали норма. На то, наравно, неко може да каже: па видите какво је време, чему човек да се радује? Јасна ствар, «генетско» сећање за трен ока одмотава филм уназад за тридесет, седамдесет, сто година... И човек мисли: па нисмо рођени у баш тако лоше време, бивало је и горе, и то толико да не дај Боже... Али због нечега није било овакве посвудашње и свеопште чамотиње... Зашто је тако?

У нашој Почтовској болници на Криму, у коју повремено одлазим, пре једно месец дана појавила се бака која има деведесет осам година. Зове се Марија. Сасвим сувоњава, али живахна, покретна, саосећајна и – радосна. Чудо једно, часна реч! Човек почиње да размишља... Дакле, бака је рођена 1918. године... нормално... леп почетак. А даље следи, чак и ако човек не пита: грађански рат, глад, колективизација, репресије, рат, разарање, поново глад, тежак рад на обнављању привреде, затим живот у оскудици и беди, а пред крај још и перестројка и распад земље као «маљем по глави» с безумним деведесетим годинама. И одједном – радост! Не радост неким специјалним поводом. Ево, добио сам на поклон ново болоњско псетанце или сам купио «бентли» са попустом... Не, просто радост. Подсећам на то да се ова радост не прелива на рингишпилу у Дизниленду, већ у постељи провинцијског сеоског хосписа, где се о човеку заиста брине добар и осетљив персонал, али нема неких посебних «услова» за срећу о којима се сад свуда прича. А радост постоји! И ова стогодишња бакица дочекује долазак свештеника необично весело и гледа радосно својим огромним (кроз стакло наочара) очима и стално нежно понавља: «Како да не... баш дивно, баш лепо што сте дошли... Како без Бога, никако се без Бога не може... Он свиме управља, све види, све воли...»

И то говори као да не лежи са сломљеном ногом у болничкој постељи, већ као да си дошао код ње по помоћ и утеху. И стално покушава да се придигне, да те боље погледа и некако обрадује, да ти улије снагу и пружи подршку... Часна реч, не лажем. Чудно је, али је осећај управо такав. Разумете, она зрачи радост као загрејана пећ топлоту кад човек са студени уђе у кућу. И ова пећица се, колико видим, никад не хлади... Како је то могуће? То је право питање.

Никако нисам имао прилике да боље попричам с бака-Маријом: час су терапије, час су донели гриз, час ме чекају други болесници... Није ми се дало да детаљније поразговарам – без журбе и искрено. Ипак, нешто сам сазнао. И све што сам сазнао до најмањих ситница се уклапа у добар и благочестиви «канон» прича свих оних радосних стараца и старица с којима сам имао среће да разговарам. Имао сам среће зато што говорим о онима који су од детињства расли у сложној православној и побожној породици. У породици која је чувала оно најбоље што је постојало у некадашњој Русији. Управо ову исконску слогу, и чистоту, и радост, и светлост, које су ови људи упили од почетка живота, касније нису могли да униште ни разарања, ни ратови, ни глад, ни несреће... Испоставило се да ништа нема моћ над оном истинском и светлом радошћу коју је човек добио од Бога у доброј православној породици и који не само да је ову радост пронео кроз читав живот, већ је дарује и другима, обилато и нашироко, чак и ако никога нема поред њега, свеједно је шири – кроз зидове, просторе, вејавице, мећаве, расуло и глад...

Њена прича је једноставна и без улепшавања... Шта рећи? Рођена је на Уралу у граду Орску... Цела породица је била верујућа: и тата, и мама, и деца, наравно. Сви су ишли у храм, сви су живели православно, сложно. Касније, не тако давно, пре двадесетак година, унука је почела да побољева и посаветовали су јој да се пресели на Крим, а пошто нико није желео да се растаје, сви су кренули заједно... од тада живимо овде. И деца, и унуци, и праунуци...

И у том тренутку схватам још један разлог ове светле и непомућене радости. А разлог је то да бака схвата: овде – у болници – је управо привремено. Зато што је пала код куће, и сломила је ногу, и нога се неправилно срасла, а онда је ногу захватио црвени ветар, и створила се краста... и – морала је да легне у болницу. Али неће ту дуго остати. И то није нека самообмана, већ права реалност, јер је тамо, код куће, чекају и деца, и унуци, и праунуци. Стварно је чекају: недостаје им, желе да је виде, да је загрле, и да је помазе по коси, и да њене руке држе у својима, и да јој поправе наочари, и да је упитају како је, и да се нахране њеном радошћу, да се насите како би је понели и другима, дали, поделили... Јер, у нашем животу има мало радости, тако да је човек нема ни за себе, а не још да дели, да даје, ако постоји овакав «генератор радости» у кући. И наравно, овај «генератор», тачније баку Марију никоме неће дати, неће је «стрпати» у старачки дом – далеко од очију, далеко од срца... Наравно, не желим да кажем да треба неговати само добре, саосећајне и радосне старце, али постоји разлика, сложићете се – у томе да ли трпите блиског човека у свакодневном и душевном смислу (ма колико жалосно звучало, и то се дешава!) или да га пазите буквално као зеницу ока, чувате га као светло кандило да би дуже светлело, и грејало, и радовало, да би се и праунуци од ње још «индуктивно» овом радошћу, и светлошћу, и љубављу напојили, и како би сами понели ову светлост и радост у свет, у будућност... Како је то једноставно, а што је главно, једноставно је на свом почетку, у основи, у суштини. Управо у ономе од чега је бака Марија и почела своју наивну причу, сећате се: породица је била верујућа... Сви – и тата, и мама, и дечица – сви су ишли у храм, живели су православно, сложно... У томе је сва тајна... Ето зашто немам нешто посебно ни да испричам. Зато што се овде просто ради о испуњењу речи Спаситеља, Његовог позива који нам је упутио – да будемо светиљке свету. А како то? Па од детињства треба свој живот да испунимо светлошћу истине и да је чувамо, да је никад не изгубимо, већ да је само умножавамо пажљивим односом према вери, цркви, људима, сопственим речима и поступцима, пуни страхопоштовања... Једноставно је, зар не? Али није баш лако испунити. И колико тога ми бака Марија није испричала о свом животу, који сигурно није био нимало једноставан и лак... Али све ове тешкоће, и невоље, и напасти, и несреће, нису могле ништа да учине оној радости коју Господ даје онима који га воле. Ето због чега бака Марија није нашироко и надугачко причала о овим тешкоћама и невољама и зашто их се није сећала и није плакала, премда, часна реч, није грешно понекад се исплакати... Али радост покрива све и туга нестаје, расејава се «јако дим» («као дим») и види се да то није некако вештачки «смишљено», већ изражава саму суштину, сам садржај живота, који испуњава душу...

Два пута сам стигао да исповедим и причестим баку Марију, кад ми се Волођа, мој добри помоћник који ради овде, у болници, за време молебана у нашој болничкој капелици пожалио на то да се ноге баке Маше никако не зацељују, праве се све веће красте и зато никако не одлази из болнице, па можда да јој помажемо ноге светим уљем?

И благословио сам Волођу да узме више уља, из самог нашег кандила, у капелици испред које служимо молебане за болеснике. Да узме ово уље и да обилато помазује болесне ноге баке Маше... И оном мером којом мером бака Маша свима даје своју топлину, и љубав, и радост, нека јој буде враћено. И за време мог последњег доласка Волођа ми сав блистав радосно саопштава, а бака Маша својим огромним очима кроз сочива наочара потврђује, а и сам све видим: отпале су красте, зарасле су ране, излечиле су се ноге, постале су чисте као у детета, и то од уља... Тако да ће ускоро кући, кући! Само да се исповеди и причести, па да крене на пут!

Са руског: Марина Тодић

Извор: "Православие.ру"