Чикашка црква била је 1931. године остала без свештеника, и да црква не би била затворена на Божић, Преосвећени је сâм дошао из Либертивила и одслужио службу Божију – ненајављен, непознат и без помоћника. Сâм самцит.

Али пустимо чика Пају Бољца, чикашког црквењака, нека нам прича.

- Поранио сам, вели чика Паја, да отворим и загрејем цркву, иако се нисам надао да ће бити Службе. Божић је,  пак к'о велим. Доћи ће који да бар свећу припали. А и грех би било да на Божић буде црква затворена. Двадесет и пет година постоји чикашка црква и никад није била затворена. Зар да буде затворена данас, на Божић?

Чим дођох у цркву, прво ми би да потпалим пећ. Сиђох у подрум и тек што почех да чешркам по пепелу, а на подрумска врата неко куц – куц.“ 'Ајде унутра“! викнух ја, па продужих мој посао и не гледајући ко улази.

- Христос се роди, чика Пајо! ослови ме познати глас. Придигох главу да боље видим, да ме уши не варају, и умало што не падох од изненађења. Преда мном је стајао Епископ Мардарије, помало промрзао али насмејан.

- Ваистину се роди, Ваше Преосвештенство! али одкуд Ви овде?

- Данас је Божић, чика Пајо, а ово је храм. И Бог и мој народ очекују молитву и ја дођох да одслужим службу, пошто црква нема свештеника. Него дај да ти помогнем око пећи, да се црква што пре загреје.

- Море ман'те Ви, Ваше Преосвештенство пећ, ја ћу то сам урадити... па ваљда од велике узбуђености што ме беше обузела због изненадног доласка Епископовог, закачих некако чункове и чункови одоше на једну страну. Дим поче да куља и варнице да лете. Држ' ја, држ' Епископ за вреле чункове, те их једва наместисмо.

Ја сам већ стар човек, продужује причи чика Паја. Уз свети олтар сам, тако рећи, од детињства и никада слађе не прихватих за уже да ударим звона, као овога јутра, јер су та звона објављивала Архијерејску службу само са једним свештеним лицем у олтару, а то једино свештено лице био је сам Архијереј.

Јавише ми се у памети друге Архијерејске службе и други владичански доласци у цркву... Звона звоне,  једни свештеници у одеждама чекају пред црквом, други пред олтаром уз грмљавину песме: „Ис пола ети деспота“. Архијереј достојанствено и свечано улази у храм и обавља Службу, уз помоћ толико свештеника...

Наш Епископ свега тога није имао на Божић. Био је сам, са Богом и народом, али је служба била једна од најсвечајнијих што сам икада запамтио и осетио, јер је била орошена многом сузом, коју је народ пролио од радости, видећи свог Епископа како сам служи да његово стадо не буде без службе Божије на Божић.

(Из „Америчког Србобрана од 16. јан. 1932. Исписао Еп. Фирмилијан)  бр. 77/6