Поштована редакцијо, пишем вам из Рима поводом чланка "Три века Београдске Богородице", аутора Милоша Лазића (у прилогу). Дотични чланак просто врви од низа неистина, грешака и потпуно произвољних тврдњи.

Ваљда у жељи да нам прикаже језуите-исусовце (тј. папину војску на челу са генералом - Црним Папом) као тобожње састрадалнике србског народа, аутор нам приповеда историју једне римокатоличке слике (Марије Хилф) коју су "подједнако поштовали и православни хришћани", уз "браћу католике". Не улазећи у непостојеће изворе овако смеле тврдње, ваља свагда напоменути да православни хришћани Београда никада нису "подједнако поштовали" исусовачке слике у језуитском храму, а камоли у осамнаестом веку! Са православног становишта, дотична слика на изразито увредљив начин изображава детињи лик Господњи, те, стога, она и данас остаје сасвим неприкладна за украшење хришћанског храма.

Даље, госп. Лазић настоји да нас убеди како је 1933. године због Наше Госпе (тј. исусовачке слике) у Београд "навраћао и један будући папа, монсињор Анђело Ринкали, тада апостолски делегат из Софије". Међутим, истина је само да се тадашњи апостолски делегат из Софије звао Анђело Ђусепе РОНКАЛИ  (Angelo Giuseppe Roncalli) и да је само пропутовао кроз Београд те, по злу чувене, 1933. године. Нема никаквих разлога за изричиту тврдњу аутора да је "Ринкали" то учинио због једне исусовацке слике у Београду.

Такође, аутор иде још даље са (не)научном фантастиком када вели да се будућем папи "Ринкалију" ово виђење Наше Госпе "посрећило, јер је ТОМ ПРИЛИКОМ у Ватикану био изабран за поглавара Римокатоличке цркве као Јован Павао 23-ћи". Зарад истинитог извештавања ваших читалаца, кардинал Анђело Ђусепе РОНКАЛИ је проглашен за папу Јована 23-ег, 28.10.1958. године! Дакле, према аутору, папи се виђење Наше Госпе "посрећило" "том приликом", тј. након скоро 25 година од пропутовања кроз Београд!

Још неодговорније, након овог "бисера", госп. Лазић Милош иде даље и настоји да духовито поентира тврдећи дословце да "би тврдња да папа никад ње посетио Србију морала да се релативизује."! Ово је још једна, потпуно произвољна и интригантна тврдња коју лако оповргава чињеница да је и садашњи почасни папа (pontifex емеритус) Јожеф Рацингер више пута посетио Србију, али никада званично као папа римски! Дакле, то би било као када би неко тврдио да, пошто је Јенс Столтенберг (шеф НАТО пакта) боравио у Београду као седмогодишњак, ето НАТО је крочио на наше тло још пре четрдесетак година! А, онако успут, језиутске школе и универзитети и формирају многе натовске званичнике...

Уз дужно поштовање,

Срђан Новаковић,

Рим, Италија

+++

Три века Београдске Богородице

Новембра 1933. у престоницу је свратио монсињор Анђело Ринкали, тада апостолски делегат из Софије на пропутовању за Рим, па је дошао у храм Светог Петра апостола да види и Богородицу. То му се посрећило, јер је потом у Ватикану био изабран за поглавара Римокатоличке цркве као Јован Павле XXIII

Међугорју, почетком осамдесетих, некој дечици се причинила Госпа. Онда је Бискупска конференција СФРЈ онамо послала комисију: сва деца су ислеђивана, а налаз je био позитиван. Џаба је Ватикан изразио сумњу; ходочасници су похрлили са свих страна, верски туризам је процветао, а читав крај се препородио. Али, остао је црв сумње, иако је општепознато да је са Свемогућим све могуће!

И ја сам пре двадесетак година видео Богородицу, и то усред Београда, али поводом тога нико није слао комисију! Том чудном догађају „кумовао“ је велечасни Лоранд Килбертус, свештеник у исусовачкој Цркви Светог Петра апостола у Македонској 23, када ми је показао и поверио чудну повест те реликвије. Скривала се у сенци бочног пролаза слева, иза стубова што подупиру свод. И само пред онима што су знали да је онде, засјала би својом узвишеном барокном лепотом. Тек недавно, након обнове цркве, враћена је у олтарски део где је одувек и припадала, да својим племенитим ликом и с чедом у наручју озари и вернике и намернике.

Слику је 1732. године добио на дар Фрањо Ксаверски Вогел, тадашњи супериор београдских исусоваца, па је на углу Душанове и Немањине (сада Улице цара Уроша), на Дорћолу, њој у част никао први језуитски храм.

Иако ју је сликар, чувени Јаков Криштофер Плацер, далеке 1718. године назвао „Марија Помоћница“ (Maria Hilf) по оригиналу који се чува у Пасауу, у Немачкој, због злехуде судбине коју је делила са домаћинима прозвана је „Богородица Београдска“ па су је, уз браћу католике, подједнако поштовали и православни хришћани. Али, како нам оданде нису увек долазили гости у хабитима и доносили дарове, слика Госпе је ишчилела из сећања. Вероватно да је забораву допринело и то што су језуити 1739. године морали у бежанију пред Турцима кад су поново нахрупили у Београд, запаливши за собом цркву и најстарију београдску гимназију, а понели једино ту слику и сместили је у петроварадински Жупни двор, где је „у егзилу“ провела готово два века.

Богородица нам се вратила тек 1933, две године након што су језуити поново дошли у Београд, купили кућу Јована Стејића у Поенкареовој, данас Македонској улици, па у дворишту саградили храм Светог Петра Апостола. Скрасила се на своме и међу својима, али замало да априла 1941. године опет подели судбину својих несрећних домаћина, кад је и црква, њено одредиште и уточиште, погођена с две запаљиве авионске бомбе.

Остало је непознато да је због наше Госпе у Београд навраћао и један будући папа! Наиме, 16. новембра 1933. у престоницу је свратио и монсињор Анђело Ринкали, тада апостолски делегат из Софије на пропутовању за Рим, па је дошао да види и Богородицу. То му се посрећило, јер је том приликом у Ватикану био изабран за поглавара Римокатоличке цркве као Јован Павле XXIII. Те би тврдња да папа никад није посетио Србију морала да се релативизује.

Требало би да се преиспита и стручност туристичких прегалаца, јер по силним бедекерима посвећеним престоници нема ни словца о „Богородици Београдској”. А требало би, макар због странаца из хришћанског дела света што нам долазе у госте.

Извор: „Политика“