Члан 57: Свети архијерејски сабор, као највише јерархиско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28 ).

Члан 62: Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема. У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 64: Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.

Члан 69 (изводи): Свети архијерејски сабор, чији је задатак обележен у члану 57 овог Устава:

21) води надзор над радом Светог архијерејског синода; 27) суди: А) у првој и последњој инстанцији: а) несугласице између Архијереја и Светог архијерејског синода, између Архијереја и Патријарха; б) канонске кривице Патријарха; Б) у другој и последњој инстанцији: све предмете о којима је Свети архијерејски синод у првој инстанцији судио;

Члан 70: Свети архијерејски синод по својој надлежности која је обележена у члану 59 овог Устава (изводи): 1) одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним Црквама; 2) чува и брани чистоту учења православне цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје; 10) бди да се свете тајне најтачније врше и одржава благољепије, правилност и једнообразност у вршењу црквеног богослужења; 20) води надзор над радом Архијереја; 25) припрема дневни ред и спрема предлоге за Свети архијерејски сабор, и извршује његове одлуке, 32) подноси годишњи извештај о своме раду Светом архијерејском сабору.

Дакле, Сабор је изнад Синода. Како је онда могуће да данас у нашој Цркви Синод не слуша и не спроводи одлуке Сабора? Три пута је доношена одлука о обавези свих свештенослужитеља да се придржавају вековног богослужбеног поретка, па се иста не спроводи. А први је не спроводе владике који су чланови Синода. Да ли је могуће да се одлука усвојена још 1997. године о напуштању тзв. Светског савета цркава, још у пракси не остварује? А шта рећи на поступак владика Иринеја (бачког) и Игњатија (браничевског) на скупу у Италији, у Равени, 2007. године? Ево шта су двојица чланова Синода Српске Православне Цркве тада учинили:

>>У италијанском граду Равени, представници римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутне делегације православних цркава (предводио их митрополит Јован Зизјулас) - потписали су 27. октобра 2007. документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве. Докуменат од 46 тачака је донет с циљем превазилажења раскола од 1054. (Велика шизма - тј. издвајање римокатолика из изворнохришћанске заједнице) односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да Рим "као Црква заузима прво место у поретку" (прво седиште) универзалне хришћанске цркве а да папи "припада место примата на свим нивоима", односно место "првог (протос) међу патријарсима". Таква одлука Међународне комисије за теолошки дијалог између римокатолика и православаца не само да уноси забуну међу православне Србе већ и одбојност спрам наметнуте саборности с обзиром на историју папске цркве од 1054. до данас. На скупу у Равени нису били представници Бугарске православне цркве док је делегација Руске православне цркве демонстративно напустила састанак Комисије за уједињење што је учинила и 2006. у Београду. Равенски докуменат нема снагу обавезујућег црквено-правног документа пошто ће тек бити представљен на Сабору СПЦ маја 2008. то јест на Светим архијерејским саборима православних цркава. Уједно то је и разлог да се о најновијој екуменској фарси дефинитивно искристалишу ставови православних црквава чији су поједини архијереји запали у тешку заблуду. Тражимо од своје мајке Цркве да се огради од преступа делегације у којој су били владика бачки Иринеј (Буловић) и владика браничевски Игњатије (Мидић).<<

Да ли јавност зна какав је став СПЦ о овом питању? Да ли су двојица владика имали благослов од Сабора за овако нешто? А овако су се заклели:

>> Обећавам, да ћу чувати, и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему, нећу умовати, ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје.

Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Српске и свеколике Саборно католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужи-тељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.<<

Да сад видимо и догмат који су римокатолици усвојили на Првом ватиканском концилу (1870. године):

>>Папа римски је божански човек, човечански Бог, и зато нико не може да суди о њему. Папа има божанску власт и његова власт је неограничена. Њему је на Земљи могуће што и Богу на небесима. Што је папа урадио, исто као да је Бог урадио. Заповеди његове треба испуњавати  као заповести Божје, и само је Бог сличан папи. Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити. Ако би папа повео са собом у ад милионе људи, то нико од њих нема право да пита: оче, свети, зашто ти то радиш? Папа је непогрешив као Бог, и може да ради све што и Бог. Воља Бога је и воља папина, који је и намесник Божји на земљи, и има врховну власт свуда. Он је опасан са два мача, као духовни и мировни владар света, над патријарсима и епископима, над императорима и краљевима. Сви људи на свету су његови поданици. Он може приговорити апостолима и заповестима апостолским. Он има власт да исправља све што хоће у Светом писму Новога Завета. Може да мења и саме Свете тајне установљене Исусом Христом. Он има такву власт на небесима да умрле људе може прогласити светима по својој вољи чак и против свих убеђења кардинала и епископа уколико су они противни. Папа има власт над чистилиштем и адом. Он је владика васељене, неограничен у својој власти, он ради све по својој вољи. Само папи припада част да именује владаре, да узима власт једнима и даје другима. Папа има власт да одузме и предаје власт империја, краљевства, кнежевства и сваку имовину. Власт своју папа прима директно од Бога, а императори и краљеви од папе. Власт се његова простире на небо, земљу и пакао. Он је оличење Христа, у његовом телу живи Дух Свети. Папа не може бити у заблуди. Он је свемогућ, у њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу  Петру, и он може, због тога, да замери апостолу Павлу и да мења његове посланице. Критиковати папу је исто што и грешити против Духа Светога, и не прашта се ни у овом ни у будућем веку. Триделна круна папе означава тројичност његове власти над анђелима на небесима, над људима на земљи и над бесовима у паклу. Бог је дао своје Законе у власт папи. А папа је виши од свих закона. Ако папа пресуди против суда Божјег, то суд Божји мора бити исправљен и измењен. Папа је светост света и одраз истине. Папа је све над свим и може све. <<

За пар дана ће, у Врњачкој Бањи, 25. - 28. 03.2009., бити одржан још један заједнички састанак православних и римокатолика. Овај пут ће владика Хрисостом дочекати и о разним темама причати са београдским надбискупом Хочеваром(који је, једном приликом, изјавио да “Срби не могу у Европу док се не одрекну Светог Саве”). Хоће ли заједно посетити и Жичу? Као туристичку атракцију? Или ће, не дај Боже, саслуживати заједно, у тој српској Светињи на чијем је трону био Свети Сава? А Апостолска правила о томе кажу:

 >> 45. Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи.  Ако им допусти да нешто као клирици врше, нека се свргне.<< Па размислимо хоћемо ли за Светим Савом или за надбискупом.

Ето коме јуримо и журимо у братски загрљај. Па, хоћемо ли, браћо и сестре Срби, на ово пристати? Имамо ли на то право? Да ли су то хтели наши преци, да ли то хоће наша деца? Шта ми радимо по овом питању? Хајде да питамо наше свештенике, парохе, о овоме: јесте ли Сабор изнад Синода, јесте ли владика изнад Сабора (ако јесте, где то пише); јесу ли два висока црквенодостојника СПЦ потписали споразум у Равени, шта је Сабор, а шта Синод на то рекао (ако јесте, где – да прочитамо); да ли се држе вековног богослужбеног поретка при савршавању Литургије (ако не, из којих то што служе, књига  читају – да их и ми купимо, па да пратимо Литургију; а таквих књига, браћо и сестре – нема); зашто не износе крст приликом поделе нафоре (ако не пише у Типику и Служебнику да то треба чинити, зашто су све ове године то чинили); зашто се у Црквама које се зидају не поставља иконостас (недостатак пара?) и зашто се из Цркви у којима га има, износи под видом обнове („таман је“, „мрачан“, „да се мало осветли“) да се више никада не врати?  Шта мисле о сусрету владике Хрисостома и надбискупа Хочевара? Има на стотине зашто. А има ли неко одговор?

Уздајмо се у Светога Саву, све Свете Србе, да ће својим молитвама код Господа помоћи да се пробудимо, отрезнимо, станемо на ноге и сачувамо Свето Предање  и Светосавље.  Не будимо више млаки, сањиви, успавани. Урадимо нешто да би нас преци признали за потомке и потомци за претке – боримо се за своју Цркву, веру и народ. Боримо се питањима, делањем, молитвама, трудом... Не пуштајмо да нас позобају као шаку жита вране и гаврани. Али, најважније, молимо се Господу свом душом својом и свим срцем својим. Нека нам Спаситељ и Искупитељ буде у мислима, срцу и души (која није, како нас учи владика Игњатије и њему слични, смртна) и имајмо једни друге на помоћ и у љубави и нећемо се постидети.  

Верујући народ таковског намесништва