“Потом видјех, и гле, мноштво народа

којег не може нико избројати, од сваког

племена и рода и народа и језика, стајаше

пред пријестолом и пред Јагњетом, обучено

у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим.”

(Отк. 7,9)

Ово чудесно виђење вољеног Христовог ученика Светог Јована, који је надживео све друге апостоле. Пред старе дане видео је он Цркву Христову на земљи готово истребљену прогонима безбожника. У тузи својој он је морао питати Господа: “Шта је с Твојим обећањем, Господе, да врата паклена неће надвладати Твоју Цркву?”

И Господ је, у одговор, раскрилио завесу будућности своје победничке Цркве пред Јовановим очима, и Јован је угледао велику цркву на небесима, велико мноштво, које нико од људи избројати не може …одевено у беле одежде и палме у рукама њиховим. Ово виђење беше охрабрење и утеха узнемиреном срцу вољеног ученика.

И данас, о браћо моја и сестре, велико тело наше Православне Цркве подноси болне прогоне. Неки од нас могу бити због тога песимистични и разачарани. Али гледајте: велики део виђења будућности Светог Јована постао је стварност, јер су милиони и милиони хришћана од тада пронашли пристаниште на небесима, одевени у бело и са палмама у рукама својим, које су символ њихове победе над гонитељима и убицама. На тај начин сви ми имамо већу утеху него што ју је Јован имао. Јер је будућност Цркве коју је он провидео за нас стварност прошлости, која се наставља у садашњости и која ће трајати све до краја света. Ми смо сигурни да су међу неизбројнима пред Престолом на Небесима многи од наших сродника и пријатеља, који почивају у миру, срећи и слави. То су они који су се упокојили у вери или били убијени за веру, у Русији и у Србији, у Азији и у Африци и свуда.

Велика разлика између нас хришћана и материјалиста састоји се у овоме: они верују у постојање само овог физичког света, а последица те вере је очајање и ништавило. Ми пак верујемо у постојање два света, духовног и телесног, а исходиште те вере је нада, љубав и одушевљење. Ми смо неупоредиво богатији од њих. Они су ваистину жалосно сиромашни.
Такође, велика је разлика између нас православних и појединих протестантских скупина. Они не поштују свеце, зато што мисле да душе упокојених хришћана несвесно леже скупа с телима у гробовима, чекајући у праху дан страшног суда када ће се пробудити. ХРИСТОВА ПОВЕСТ О ЛАЗАРУ ИМ ПРОТИВУРЕЧИ (Лука 16,19). Ми смо неупоредиво богатији од њих. Ми знамо из искуства Цркве, да су упокојени живи и свесни управо сада; и да се брину за нас, моле се за нас и чекају нас са радосном љубављу да им се придружимо у другом свету.
Благодарни смо Америци што је овај дан сећања (на упокојене, нап. прев) прогласила за национални празник. Овај дан, као и сваке Задушнице у нашем календару, је нешто више од пуког сећања. То је живи однос, узвишени сусрет душа наших са онима који се од нас преставише. То је стварни сусрет љубави с љубављу, и живота са животом. Да, то је Дан за дивна надахнућа.

Зато не плачите, о мајке, јер ваша упокојена деца нису мртва но жива; не плачите, сестре, јер ваша представљена браћа уђоше у пунији живот; не плачи ни ти, Цркво Православна, јер хиљада и хиљаде убијених припадника твојих у прошлости и данас јесу обучени у бело и у хору на Небесима са безбројним су војскама славних мученика за Христа; не плачите него се радујте и ликујте!

Еп. Николај

(Из беседе Владике Николаја одржане у

Богословији Светог Тихона 30. маја 1953.)

превод са енглеског: Владимир Димитријевић