После објављивања фотографије освећења храма у Стубици (Епархија браничевска), посетиоци нашег сајта из Епархије браничевске послали су нам велики број фотографија којима поткрепљују своју тврдњу, да је у Епархији браничевској, са благословом надлежног епископа, на делу постепено уклањање иконостаса из храмова. Према том крајњем циљу, до кога се већ стигло у неким храмовима Еп. браничевске,  кренуло се од почетног служења Свете Литургије са отвореним дверима, преко скидања двери и читавих иконостаса под изговором да се носе на рестаурацију, и постављања  иконостаса који својим изгледом неодољиво подсећају на оне у унијатским храмовима.

            Као несумњив доказ овој својој тврдњи, браћа из Епархије браничевске приложила су, између осталих, и фотографије унутрашњости храма Светог Максима Исповедника у Костолцу, чији је старешина јереј Александар Михајловић. У овом храму нема иконостаса, о чему сведоче приложене фотографије. На фотографијама се види, такође, и фрескопис храма, који изводи о. Стаматис Склирис.

           Зарад истинитог информисања посетилаца нашег сајта о ономе што се у Епархији браничевској догађа, ми ћемо део послатих нам фотографија поставити на сајту, иако „фрескопис“ у храму Св. Максима Исповедника у Костолцу, по нашем скромном расуђивању, није ништа друго до саблазан и светогрђе.

Слика 2

Слика 3

Слика 4

Слика 5

 

Слика 6

 

Слика 7

Слика 8

Слика 9

Слика 10

Слика 11

Слика 12

Слика 13

Протопрезвитер др Лазар Мирковић

ПРАВОСЛАВНА ЛИТУРГИКА

        ... Други део цркве је лађа, наос, или део храма где стоје верни за време  молитве  и  богослужења.   Овај део храма дели од олтара иконостас (ειχοστασις или τεμπλον), дрвена, камена или метална преграда украшена сликама.

          Св. олтар је био у старини од осталог дела храма; одељен гвозденом¹) обичном преградом, на којој су биле св. слике, које су досизале само до прсију, а ова гвозде здена преграда звала се χιγχλίδες, χαγχέλλοι, cancelli. Цар Јустинијан променио је облик ове преграде олтара тиме, што му је додао стубиће, којима се поједини делови ограде делили и везивали, а простор између њих украсио је св. сликама. Нешто касније учињена је на овој гвозденој огради још једна значајна промена. Изнад стубова поврх олтарских врата положен је хоризонталан архитрав, наиме дрвена, мраморна или метална греда, да би тиме стубови били учвршћени, и да се не би ограда помицала при отварању и затварању врата. Ова се греда звала ύπερύριν, а служила је за везивање стубова, касније је ностала и украс, због чега се и звала χοσμίτης, и на њу је постављен крст са сликом распећа, као символ и знак победе хришћанства. С временом додане су још и друге слике, и тако се образовао читав ред слика. На то је дошао други ред, затим трећи ред слика, и тако је постао наш данашњи иконостас (είχών и στάις, или ίχοστάσιον) или једном речи έμπλον, који је већ у време цара Василија Македонца (867.—886.) у данашњем облику постојао, у које су време иконе постигле своје највише поштовање, а иконостас достигао последњу фазу развића. Иконостаси подигнути у многим црквама саграђеним од споменутог цара, постали су узор иконостаса каснијих времена.

         Иконостас има троја врата кроз која се улази у олтар, и то северна, средња и јужна врата. Средња врата зону се царска, јер кроз њих за време преношења св. дарова са жртвеника на св. престо пролази цар и Господ неба и земље, да постане вернима храна. Према другима зову се ова врата тако зато, што је кроз њих од лајика, само цар могао своје дарове унети у олтар.²) Средња врата зову се још и света, јер кроз њих смеју улазити само лица, која су добила освећење у тајни свештенства. Остала двоја врата зову се ђаконска или анђеоска, јер кроз њих улазе и излазе ђакони, који представљају анђеле. На царским вратима се од олтарске стране налази скупоцена завеса од какве материје у боји, χαταπέταμα, која се или одозго доле спушта, или с једне стране на другу вуче. Завеса је служила у старој цркви за закривање унутрашњости олтара, да катихумени, покајници, јеретици и незнабошци, који су се у цркви смели задржавати, не би видели радње које се свршавале у олтару.³) Данас се навлачи завеса да би се означила већа или мања важност радња, које се свршавају на св. престолу.

         На царским вратима, која представљају небеска врата,⁴) сликају се благовести пресв. Богородице, као почетак нашега искупљења и ради сећања, да су нам се ваплоћењем Слова Божјег отворила небеса. Са обе стране ове слике сликају се четири јеванђелиста, да би се тиме означило да су и они као и Арханђел Гаврил јавили свету радосну вест искупљења човечјег рода. На остала врата олтара сликају се св. ђакони са орарем у руци или св. анђели, који нас подсећају, да тамо, где Бог седи на престолу, приличи ступати са анђеоском невиношћу и побожношћу.

           Сва преграда или цео иконостас од стране лађе покривен је иконама сликаним у византијском стилу, које су одељене једна од друге уметнички украшеним стубићима, а обично су урамљене изрезаним венцем од цвећа, лишћа и лозе. У првом реду иконостаса, наиме између царских и побочних врата према југу је икона Спаситеља ИХриста као пророка или учитеља, а према северу икона Матере Божје. У истом реду десно до иконе Спаситеља је икона св. Јована Претече, а до иконе Матере Божје је слика светитеља или празника коме је црква посвећена. Ака је храм цркве Св. Јован, онда до Богородичине иконе долази лево према северним вратима икона светитеља кога народ највише поштује, н. пр. св. Николе, или икона којег српског светитеља.

          Испод ових слика, ако има места, у многим црквама су још четири слике, и то догађаји из СЗавета који се односе на бескрвну жртву НЗавета, н. пр. служење свештеника Захарије у храму Божјем, која нам слика показује да се у олтару свршава вечна жртва символизована жртвом СЗавета; или подизање змије од меди у пустињи, што символизује крсну жртву Христову, која се на престолу увек обнавља; или жртва Исакова, која исто тако символизује крсну жртву Христову, која се за наше спасење непрестано свршава у светињи над светињама; или најпосле жртва Мелхиседекова, која символизује бескрвну жртву НЗавета, или други слични догађаји из СЗавета.

          У другом реду изнад олтарских врата мећу се слике 12 великих празника Господњих, и то по хронолошком реду с леве на десно. У средини овога реда слика изнад царских врата је слика тајне вечере, да би се њоме означила она радња, која се свршава при св. литургији у олтару. Над царским вратима, а испод ове слике, у многим црквама налази се још платно, на коме је насликана нерукотворна слика Спаситељева, коју је ИХ послао Авгару, цару Едеском. Ова слика меће се овде да би Хришћани имали увек пред  очима   благе  црте лика ИХриста.

          У трећем реду су иконе св. апостола. У средини овога реда слика изнад царских врата је слика Спаситеља као цара и првосвештеника, а поред њега с једне стране је слика Матере Божје, која је у молитви представљена и св. Јован Крститељ с друге стране. Зато се ова слика зове δέησις, молитва, посредовање, или ρίμορφον, јер су на слици 3 лика, или најпосле παντοχράτωρ, јер је на њој насликан ИХ као свемоћни цар неба и земље.

         Последњи и највиши ред приказује пророке СЗавета, у чијој је средини Мати Божја, држећи божанско дете на рукама, предмет пророштва њихова, због чега се пророци сликају са символичким знацима, којима су тајну ваплоћења предсказали. На челу иконостаса је слика распећа ИХриста, чиме је ИХ као свештеник извршно дело спасења. С једне стране крста и распећа је Мати Божја, а с друге стране св. апостол и јеванђелист Јован.

         И тако нам иконостас живо представља троструки позив ИХриста и шиљање апостола и пророка, приказује нам целу историју Старога и НЗавета, и јесте тако рећи отворена књига, из које може сваки човек прочитати најглавније догађаје и главно учење  хришћанске  вере и непрестану опомену, да и ми треба да се угледамо на пример светитеља, ако хоћемо да дођемо у радост с њима пред Оца небеског.

          Иконостас се поставља у црквама не само ради украса и буђења побожности код верних, него и ради тога, да у св. олтар осим посвећених лица и владара, код причешћа и приношења дарова, нико не би улазио. Јер кад већ у СЗавету ником осим првосвештеника, и то једном у години, није било дозвољено ући у светињу над светињама, која је била само сенка светиње над светињама НЗавета, тим пре не може бити дозвољен непозванима улазак у светињу НЗавета, која није сенка него истина, и где је сам Бог под видом хлеба и вина присутан.⁵)

         Но ипак поред свега тога смеју неки лајици са благословом свештеника улазити у олтар због служења у олтару, али само такови, који се одликују побожношћу и добрим животом […]

           ________

           Напомене:

           1) Eusebius, Hist. eccl. 1. X. c.4.

           2) Испор. 69. кан. трулског сабора

           3) Испор. Ив. Дмитровскій, Истор. Догмат. и таинствен. изъясненіе на литургию, Изс. IV. 1865.  стр. 71

           4) Испор. Герман, Іστωρία έχχλ χαί μυστιή… Migne, 98. p. 385/386.

          5) Лаодикијски сабор у 19. канону између осталог каже ово: „И само посвећеним особама може бити допуштено, да улазе у олтар да се причешћују“. А 69. кан. VI васељ. саб. каже: „Нека је забрањено свакоме, који је из реда световњака да улази преко ограде светог олтара; и само је власти и господству цареву, кад зажели принети дарове Створитељу, ово допуштено по неком врлом старом предању“.

         Извор: Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика први општи део, Београд, 1982., стр.105-108

          Приређивач: "Борба за веру"