header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МОЛИТВА
В. Димитријевић: Иконостас или отворен олтар? Штампај Е-пошта
четвртак, 09 април 2009

„Своје“ и „туђе“ у православном Предању

Уводна реч

         После писања огледа „Јагње Божје и облак сведока / Иконостас: порекло, развој, смисао“, потписник ових редова наишао је на низ значајних студија и разматрања о овом проблему. Зато је текст који читалац држи у рукама бележница накнадног читања једног од најзначајнијих феномена православног храма. У том смислу, гласови других су гласови самог писца, али лепши, чистији, дубљи. Све оно што сам не бих умео да кажем, а осећам и исповедам, налази се у речима Других. Јер, како би рекао песник, „гласови мртвих - то нису мртви гласови“. Поготову ако сведоче Предање.
 

 Старозаветне праслике и православни иконостас

Руски теолог храма, Јуриј Клиценко, у свом кратком, али упутном, огледу „О библијском прототипу иконостаса“ навео је низ значајних веза између старозаветних праслика и иконостаса у православним храмовима. Веза између Старог и Новог Завета, сасвим очувана у Цркви од Истока, тиме је поново потврђена, на начин на који нам показује да Христос и Црква Његова нису дошли у свет да укидају, него да испуне. Да чујемо Клиценка:

>> У зборнику "Иконостас. Порекло, развој, символика" (Москва, 2000), објављени су чланци научних сарадника Државног руског музеја у Петрограду И. А. Шалине и Т. Д. Опоненка, посвећени мало проучаваној теми библијских прототипова хришћанске црквене уметности.

Шалина н Сизоненко су истраживали везе византијске олтарске преграде и руског високог иконостаса с конструкцијом и симболиком завесе која је затварала улазак у Светињу над светињама старозаветне скиније и храма.

По мишљењу Шалине, улазак у Светињу над светињама, направљен у виду четири стубића и троструког пролаза који су они правили, затвореног завесом с ликовима херувима (Изл. 26, 31-33), поново је створен у хришћанској уметности, посебно у изради византијске олтарске преграде (И. А. Шалина, "Улазак у Светињу над светињама и византијска олтарска преграда"). Први пут се иконостас посматра као слика троструких врата небеског Јерусалима (Отк. 21, 13; И. А. Шалина, "Бочна врата иконостаса: символичка идеја"). Сизоненко истиче сличност облика Царских двери иконостаса са иконографијом Ковчега завета (Т. Д. Сизоненко, "О старозаветној символици Царских двери"). Истовремено је у САД била објављена монографија Херберта Кеслера у којој су приказане паралеле између византијских приказа завесе и иконографије Нерукотвореног образа Спаситељевог (Herbert L Kessler, Spiritual Seng: Picturing God`s Invisibility in Mediavel Art, Philadelphia, 2000). У православној уметности Нерукотворена икона Спаситељева доводи се у везу с темама Благовести и евхаристије, као и упокојења душа праведних у небеским насељима - "с оне стране завесе". У византијској традицији Нерукотворена икона се обично ставља изнад олтарске апсиде храма (видети, Шарон Херстел, Чудотворни мандилион. Слика Нерукотвореног Спаса у византијским иконографским програмима).

Треба истаћи да закључци историчара уметности одговарају светоотачким коментарима који и завесу и Ковчег завета посматрају у својству важних символа тајни Боговаплоћења. По тумачењу св. Кирила Александријског, Ковчег завета скривен иза завесе представља праслику Христа чија се божанска природа скривала иза завесе плоти: "Завеса на четири златна стуба чије су основе биле сребрне приказивала је тада тајну Христа: јер није ли назвао Тело Христово завесом за нас и мудри Павле, овако говорећи: У њега (то јест, улазак у Светињу) Он је обновио завесом, то јест, Телом Својим (Јевр. 10, 19-20)? Тако сагледавај, као у сенци и у загонеци, да Слово, будући Бог и од Бога Оца по природи, као да је било у златном и нетрулежном кивоту, у храму примљеном од Деве: јер је нетрулежно и часно Тело Христово; и као да се Он скривао под завесом, примивши Тело. Дакле, завеса је била окачена на стубовима, скривајући унутра кивот и била је слика Христа подигнутог на висину проповедањима светих еванђелиста и у слави Божанства видљивог за оне који се налазе у светој скинији, то јест, у Цркви. Стубова је четири, златних и посребрених; једнаког су броја и еванђелисти, светли и часни" (Свети Кирил Александријски, О поклоњењу и служењу у духу и истини, књига 10).

Завесе скиније и храма биле су украшене сликама: „И начинн завесу од плаве, пурпурне и црвене вуне и преденог висона; вештим ткачким послом треба да буду направљени на њој херувими „(Изл. 26. 31-33)./.../

У низу старозаветних апокрифа завеса која се налази на граници између духовног и материјалног представља образе (иконе) прошлости, садашњости и будућности. На пример, у трећој књизи Еноховој, која је делимично сачувала мистичне традиције Јерусалимског храма, анђео иоказује палестинском првосвештенику и законоучитељу Ишмаелу (1-2. век) завесу која виси пред Ликом Бога: "Раби Ишмаел је рекао: Метатрон ми је рекао: Приђи и ја ћу ти показати завесу Онога Који је свугде и која је распрострта пред Светим, нека је благословен, и на којој су уписана ("угравирана" - И. Т.) сва поколења света и сва њихова дела која су већ остварена и која тек треба да буду остварена до последњсг поколења. Пошао сам и он ми их је показао прстима своје руке, као што отац учи свога сина словима Торе" (III Енох 45, И. Р. Татљевски, Књиге Енохове, Москва-Јерусалим, 2000).

Ишмаел је угледао "дела и мисли" старозаветних праотаца, судија, царева и пророка, а такође ликове Месије и Његовог царства. Из Светиње над светињама, ван просторних и временских граница, тајновидац посматра на "екрану" панораму историје и скривеног духовног живота човечанства ("дела и мисли"). "Као оно што се већ збило, тако и оно које ће се тек збити - сва поколења до Краја (то јест, до Краја времена, Есхатона - И. Т.) написана су на завеси Онога који је свугде" (3. Енох 45).

Садржај Ишмаеловог виђења, који има аналогије с пророчанствима Исаије, Језекиља и Јована Богослова, подсећа на иконографски програм високих иконостаса руских православних храмова, програм који укључује свештену историју од Адама до Другог доласка Христовог. О томе да је стара Русија познавала мистичне традиције старозаветног храма сведочи Аврамова Апокалипса и Друга књига Енохова, које су се сачувале само у словенским верзијама.

На везу завесе ("катапетазме") са иконостасом и са иконама указује православно богослужење. Тако Требник митрополита Петра Могиле, издат у Кијеву 1646. године садржи "чин благослова или освећења Катапетазме, или Деизиса, односно свих икона у цркви постављених на своје место“.

Тумачећи значење слика повоја - убруса који украшавају доње делове православних храмова, историчари уметности су изнели претпоставку да су они морали да подсећају на тканине и завесе које су ограђивале простор скиније и саму Светињу над светињама. С представом о "завеси" као својеврсном "екрану" на граници духовног и материјалиог света повезани су техника и богословски смисао иконописа. Техника иконописа предвиђа доследно "пројављивање" лика духовног света на специјално припремљену површину. Спајајући невидљиво и видљиво, небо и земљу, православна икона показује "обрнуту перспективу", то јест, откривење иза завесе која нас одваја од небеске Светиње над светињама.“

 

Још о пореклу и развоју иконостаса

„Иконостас буквално значи „носач за икону“; некада су тако звали све носаче иконе у храму, а данас означава конструкцију с иконама која одваја остатак храма од олтарског простора. Ево шта о развоју истог пише наш стручњак за црквену уметност Зоран Јовановић у свом „Азбучнику православне икнонографије и градитељства“ (овим допуњавамо „мистичку“ причу о развоју иконостаса коју нам је понудио Леонид Успенски):

У православним храмовима олтарска преграда је подразумевајући део црквеног намештаја, мобилијара. Као преграда између олтарског простора и наоса, она представља симболичну границу између материјалног и духовног, Неба и земље, видљивог и невидљивог света, где се, између осталог, врши и обред претварања предложених у часне дарове, као најистакнутијег, али и најтајансгвенијег дела свете литургије, пре свега канона евхаристије. Обред се тако заклања од верних, „лаика“ и појединих других посвећеника Богу, оних који не припадају тзв. сакраменталном свештенсгву и њиховим саслужитељима током богослужења (тај поступак, међутим, сматра се једном од основних последица потискивања идеје о свеопштем свештенству верних).

Током историје, олтарска преграда је доживела многе трансформације. Најпре је била у виду дрвеног или каменог парапета или парапетних плоча, попут ниског зида, постављених између камених стубова са капителима и водоравном гредом, архитравом постављеног на њима. На архитрав су, поред окачених кандила, са олтарске стране вешане завесе, које су навлачене, односно повлачене у одређеном делу свете литургије. Такав тип преграде, уведен још у константиновском периоду (IV-V век), био је у виду праволинијске балустраде, тј. низа ниских стубова или истуреног портика, који је одвајао олтарски простор у свим ранохришћанским црквама - као вид посебног поштовања према светињи олтара (часној трпези), како верни не би улазили у олтарски простор („светињу над светињама"), где је приступ био допуштен само свештеницима и онима који им у олтарском простору саслужују. Добијајући све монументалнији карактер, олтарска преграда је око X века могла да подсети и на прави портик, који су медиевисти упоређивали са frons scaene, односно непокретном фасадом-кулисом сцене античких позоришта, што указује и на поимање најистакнутијег богослужења - свете литургије, као вида специфичне (литургијске) драме.

Развојем богослужења, богословских објашњења и наглашавања мистерије обреда вршеног у олтарском простору, олтарска преграда постаје све виша конструкција. У зависности од поднебља и могућности, то је дрвена, камена, зидана, ређе метална преграда на коју су постављене иконе, а оне, као и сами делови конструкције- иконостаса, могу бити из различитих епоха. (Кад је реч о зиданим олтарским преградама које су у средњем веку подизане у православним храмовима на Балкану, оне су пре свега имале конструктивну улогу, док су представе на њима у фреско-техници биле секундарни елемент. На њих се не може применити термин „иконостас" у ужем смислу, јер он, као што је речено, означава конструкцију за иконе, које се на различите начине постављају на њу.)

Трансформацијом иконостаса, некадашњи отвори између стубова („интерколумније“), првобитно затварани завесама винове лозе, поред евхаристијско-есхатолошког значења имају и додатно -симболизују границу и вратнице Раја, „делић Неба", како се, између осталог, тумачи олтарски простор.) На дверима, без обзира на њихово симболично значење као врата Неба кроз које је прошао отелотворени Христос, уобичајено се приказују Благовести, често окружене старозаветним пророцима, најпре Давидом и Соломоном, или јеванђелистима и апостолима, јер, као што су пророци најавили оваплоћење Месије, јеванђелисти су писаном речју потврдили остварење Божије промисли. Теолошки образложена веза између Ваведења Богородице и Благовести убедљив је разлог што су се иконе та два празника нашле заједно на царским дверима, као што су у појединим случајевима, такође с богословском потком Благовести замењене представом Лозе Јесејеве, и то у послевизантијској епохи, мада још од средњег века постоје примери када на царским дверима место добијају и друге теме.

Над царским дверима окачена је завеса катапетазма, а изнад двери обичио је представа Тајне вечере или Недреманог ока (у истој епохи под рускоукрајинским утицајем постављана је и икона Христовог нерукотвореног образа [-Мандилион]).

У висини царских двери, прецизније између њих, у првој зони тематског програма олтарске преграде (изнад зоне икона на соклу, ако постоје), подразумева се постојање тзв. престоних икона: с представама Христа и Богородице, која је, скоро по правилу, с Дететом у наручју. У односу на гледаоца, икона Мати Божје не би требало да је увек лево од иконе Христа. Такав распоред је у непосредној вези са симболиком десне, почасне стране, као и пророчким речима из 45. псалма: „Стаде царица теби с десне стране...", што је визуелно изражено и у појединим представама вазнесења Мајке Божје на небо, својственим западно-европској иконографији (Успење Богородице), али и древној иконографској схеми - Деизиса у православној уметности. Поред икона Христа и Мајке Божије с Дететом, уобичајено су постављене иконе светог Јована Претече, светог Николе Мирликијског или патрона храма, тј. иконе светог коме је црква посвећена. Богородица с Младенцем и Христос обично су приказани како седе на престолу или допојасно, а свети на бочним престоним иконама и као стојеће фигуре.

У случају недовољне ширине олтарске преграде, односно отвора тријумфалног лука, бочне иконе су могле бити на зиду до иконостаса, окачене или живописане. Некада су престоне иконе рађене у мозаику или у фреско-техници, да би се с временом усталиле иконе на дасци. У новијем добу и иконе се сликају на платну, у техници темпере или уља, а платно је често каширано на дасци. Тако је и у српским храмовима, најпре на подручју Карловачке митрополије у ХVII веку, када, за разлику од осталих икона олтарске преграде, које неретко постају овални или асиметрични, тролисни медаљони, с карактеристичним дрворезбареним оквирима украшеним флоралним мотивима, волутама и орнаментом, престоне иконе задржавају правоугаони облик, каткад завршен луком. У исто време, престоне иконе Христа и Богородице с Дететом сликане су у духу западноевропског илузионистичког сликарства, па тако, у оквиру барокних схватања слике, Богородица с Младенцем може, на пример, стајати на верно приказаним облацима, окружена главама анђела, херувима (утицаји барока приметни су и у орнаметици златне позадине, као и у третману драперије, одеће светих).

Бочне двери су уобичајени назив за северна и јужна врата намењена кретању ђакона и свештенослужитеља, која су такође најпре била затварана завесом. Поред подразумевајућих царских двери могу постојати и само једна, првенствено северна врата, и то ради вршња обреда (Велики и Мали вход). За појаву јужних двери постоје различита тумачења, која се непосредно везују за улогу иконостаса, ђаконикона и проскомидије. У спису о храму Симеон Солунски (XV век) јасно одређује простор и улогу ђаконикона у цркви у односу на олтар, додајући да ђакони излазе кроз ђаконска врата када је требало да учине „било какве богослужбсне потребе" за верне у богомољи. Постојање јужних врата довођено је у везу и са литургијском праксом у светогорским храмовима, где се дуге службе, бденија и молитве, врше у присуству монаха који улазе и излазе из олтарског простора, користећи управо те двери како не би реметили богослужбени обред. За постојање троја врата на иконостасу, међутим, постоје и друга мишљења. Међу њима је и тумачење да олтарска претрада симболично, као вратанце неба, представља једно од прочеља Небеског Јерусалима, како је олтарска преграда од раног хришћанства и формулисана. (Од посебног значаја је и Небески град из визије светог Јована Богослова, који на све четири стране има по „троја врата" [Откр 21,13].)

Иконе на бочним дверима прате тематски програм иконостаса, најпре с представама архиђакона Стефана и арханђела Михаила и Гаврила, или једним од њих двојице, а понекад, када су посвећене литургичарима, могу бити приказани најистакнутији међу њима, попут светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, или старозаветни првосвештеници - као праслика Христовог архијерејства (у српској уметности новијег доба на дверима су неретко иконе светог Ђорђа и светог Димитрија, истакнутих светих ратника, којима је тиме дата улога чувара пролаза ка „светињи над светињама", као што су у другим примерима постављане одређене старозаветне, па чак и новозаветне теме, а изузетно и представе српских светитеља).“

 

Мистика иконостаса и храмовни простор

Највећа опасност с којом се данашња поколења православних суочава је банализација неких од најдубљих тајни наше Богом откривене вере. Просто је невероватно да неки теолози учествују у тој банализацији, бавећи се споредним питањима (рецимо, да ли се смеју јести јела кувана на води суботом и недељом, иако канони суботом и недељом забрањују само сухоједеније, узимање хлеба и воде једном дневно, у три поподне, и иако Црква слави подвижнике какав је био авва Аполос који је подучавајући подвигу млађе монахе, „узимао храну само у недељне дане, и то се хранио једино поврћем које је само од себе расло из земље, и није употребљавао ни хлеб, ни сочиво, ни воће, нити ишта кувано“.) Таква нас банализација сналази и кад говоримо о иконостасу. То је, по њима, преграда која одваја људе од Тајне Христа; јадна „сиротиња раја“ ништа не види од збивања у олтару; ми смо „царско свештенство“, и „имамо право“ (идеологија „људских права“ у Цркви?) да све видимо, чујемо и знамо.

Мистика је, међутим, област која се опире банализацији. Анонимни руски теолог, који је дао тумачење Свете Литургије (са сајта www.liturgia.ru), овако сведочи о значењу свештене олтарске преграде:

>> Средњи део храма превасходно означава вишњи, анђелски свет, сферу небеског живљења, где обитавају и сви праведници, који су тамо отишли из земаљског живота. Према неким тумачењима, тај део храма означава и сферу земаљског живљења, свет људи, али већ оправдан, освештан, обожен, Царство Божије, ново небо и нову земљу у правом смислу те речи. Тумачења се слажу у томе да је средњи део храма тварни свет, за разлику од олтара, који означава сферу бића Божијег, сферу преузвишеног, где се творе Тајне Божије.

У таквом узајамном односу значења делова храма, олтар је од самог почетка неминовно морао да буде одвојен од средњег дела, јер је Бог потпуно различит и одвојен од Своје творевине, па су се још од најранијих хришћанских времена строго придржавали таквог раздвајања. Осим тога, овакво раздвајање установио је Сам Бог, Који није благоволео да Тајну вечеру одржи у некој од одаја у кући, заједно са домаћинима, него у посебној, нарочито припремљеној горњој одаји. После тога, олтар је одвајан од храма посебним преградама и постављан јс на узвишење. Уздизање олтара се од древних времена сачувало све до наших дана. Олтарске преграде су претрпеле значајне промене. Смисао процеса постепеног претварања олтарске решетке у савремени иконостас састоји се у томе што се, отприлике од V-VII века олтарска преграда-решетка, представљајући символ-знак одвојености Бога и божанског од свега тварног, постепено претвара у символ-изображење небеске Цркве са њеним Утемељитељем на челу – Господом Исусом Христом. То и јесте иконостас у његовом савременом облику. Он је својом предњом страном, тј. иконама, окренут према средњем делу храма, који се код нас назива црквом, тј. црквом у ужем смислу речи. Подударање појмова „Црква Христова уопште", „читавог храма у његовој целини" и „његовог средњег дела" веома је значајно, и са духовне тачке гледишта уопште није случајно. Област небеског постојања, коју означава средњи део храма, јесте област обожене твари, област вечности, Царства Небеског, куда на свом путу стреми пунота верујућих људи земаљске Цркве, који своје спасење налазе у храму. Овде, у храму, земаљска Црква треба да се додирне, да се сусретне са небеском Црквом. У одговарајућим молитвама и прозбама, где се помињу сви свети, у возгласима и богослужбеним радњама, одавно је било изражено општење људи, који стоје у храму, с онима који се налазе на небесима и моле се заједно с њима. Присуство ликова из Небеске Цркве од давнина је било изражавано и иконама, и старинским зидним сликарством. До одређеног времена, није постојао такав спољашњи облик који би изразио и на видљив начин јасно разоткрио невидљиво, духовно заступање небеске Цркве за земаљску, њено посредовање за спасење оних што живе на земљи. Такав видљиви символ или, боље реченом, складна свеукупност символа-ликова постао је иконостас.

С појавом иконостаса, збор верујућих нашао се дословно лицем у лице са збором небожитеља, тајанствено присутних у ликовима на иконостасу. У устројству земаљског храма појавила се догматска пунота, достигнуто је савршенство. „Ограђивање олтара (иконостас; нап. прир.) је нужно, да нам он не би изгледао као ништа", пише свештеник Павле Флоренски (1882-1937). „Небо од земље, горње од доњег, олтар од храма може да буде одвојен само видљивим сведоцима невидљивог света, живим символима сједињења једног и другог или, другачије речено - светим бићима. Иконостас је граница између видљивог и невидљивог света, и та олтарска преграда остварује се, постаје доступна свести посредством чврсто повезаног низа светих, облака сведока који окружују престо Божији... Иконостас је јављање светих и анђела... јављање небеских сведока, а превасходно Богомајке и Самог Христа у телу - сведока који обзнањују шта је с оне стране тела". Овде се налази одговор на питање због чега је тај облак сведока Божијих распоређен тако да неминовно изгледа да је потребно да он собом заклони олтар од очију оних што се моле у храму. Иконостас, међутим, не заклања олтар од верујућих у храму, него им разоткрива духовну суштину онога што се садржи и извршава у олтару и, уопштено, у васцелој Цркви Христовој. Пре свега, та суштина се састоји у обожењу на које су призвани и којем теже сви чланови земаљске Цркве, а које су већ достигли чланови Цркве небеске, показани на иконостасу. Ликови на иконостасу откривају исход зближавања са Богом и обитавања у јединству са Њим, према којем су управљена све свештене радње Христове Цркве, па међу њима и оне које се врше унутар олтара.

Заклањајући олтар од верујућих, свете иконе на иконостасу самим тим означавају да човек не може увек да општи са Богом отворено и непосредно. Богу је било угодно да између Себе и људи постави збор Својих изабраних и прослављених пријатеља и посредника. Учешће светих у спасењу чланова земаљске Цркве има дубоке духовне темеље што потврђује целокупно Свето Писмо, Предање и учење Православне Цркве. Онај ко изабранике и пријатеље Божије поштује као своје посреднике и заступнике пред Богом, самим тим поштује и Бога Који их је освештао и прославио. То посредовање за људе, превасходно Христа и Пресвете Богородице, а затим и свих угодника Божијих, чини догматски нужним да олтар, непосредно означавајући Бога у Његовој сопственој сфери постојања, буде одвојен од верујућих ликовима тих посредника.

Приликом богослужења, на иконостасу се отварају царска врата [царске двери], омогућивши вернима да на тај начин созерцавају светињу олтара - престо и све оно што се догађа у олтару. У доба пасхалне седмице, олтарске двери бивају стално отворене током седам дана. Царска врата, као по правилу, никада нису равна, него решеткаста и резбарена, тако да, када је отворена завеса тих врата, верујући делимично могу да гледају унутар олтара чак и у тако светим тренуцима као што је пресуштаствљење Светих Дарова.

На тај начин, иконостас не затвара олтар у потпуности. Напротив, са духовне тачке гледишта, он верујућима разоткрива највеће истине домостроја Божијег о спасењу. Живо, тајанствено општење иконостаса (угодника Божијих, у којима је већ васпостављен образ Божији) са људима који стоје у храму (у којима тај образ тек треба да буде васпостављен), чини свеукупност Цркве небеске и земаљске. Због тога је и назив „црква", примењен на средњи део храма, сасвим исправан.

Иконостас се уређује на следећи начин. У његов средишњи део постављају се царске двери - са две стране, посебно украшена врата, смештена насупрот престолу. Свој назив су добиле због тога што кроз њих излази Цар славе, Господ Исус Христос у светим Даровима, да би причешће било предато људима. Он такође тајанствено излази кроз њих у време входа са Јеванђељем и на Великом входу на Литургији, у предложеним, али још увек не и пресуштаствљеним (промењеним) Часним Даровима.

Постоји веровање да су царска врата свој назив добила по томе што су кроз њих, у старини, пролазили у олтар византијски цареви. Такво мишљење је погрешно. У том смислу, царским су се називала врата која су из припрате водила у храм, где су цареви скидали круне, остављали оружје и остала обележја царске власти. Лево од царских двери, у северном делу иконостаса, насупрот жртвенику, налазе се северна једнокрилна врата за излазак свештеника у уставом утврђеним тренуцима, током богослужења. Десно од царских врата, у јужном делу иконостаса, налазе се јужна једно-крилна врата, куда у утврђеним тренуцима свештенослужитељи улазе у олтар, када се тај улазак не врши кроз царска врата. Унутар царских врата, са стране олтара, од врха до пода постављена је завеса (катапетазма). Она се у прописаним тренуцима отвара и затвара и, уопштено, означава покров тајни који прекрива светиње Божије. Отварање завесе означава да је људима откривена тајна спасења. Отварање царских двери означава обећање да ће се вернима отворити Небеско Царство. Затварање царских двери, међутим, означава да су људи лишени небеског раја услед њиховог грехопада. Оне што стоје у храму то подсећа на њихову грешност, која их још увек чини недостојнима да уђу у Царство Божије. Само је Христов подвиг омогућио вернима да поново буду причасници небеског живота. Током богослужења, овом општем символичком значењу завесе и царских двери, присаједињују се и појединачна, посебна значења. На пример, после литургијског Великог входа, а који означава полазак Христа Спаситеља на крсни подвиг и смрт ради нашег спасења, затварање двери означава полагање Христа у гроб, а завеса, која се при том навлачи, символише камен који је постављен на врата гроба. Док се затим пева Символ вере, у којем се исповеда Христово Васкрсење, завеса се поново отвара, означавајућн камен који је анђео одвалио са врата гроба Господњег, али такође указује и на то да вера људима отвара пут ка спасењу.

Свети Јован Богослов је у Откривењу видео двери која као да се отварају у небо и видео је да се отвара небески храм. На тај начин, богослужбено отварање и затварање двери знаменује оно што се догађа на небесима.

На царским дверима обично се изображава икона Благовести, где арханђео Гаврило благовести Дјеви Марији рођење Спаситеља света, Исуса Христа, а такође се сликају и четворица Јеванђелиста, који су целом човечанству благовестили о доласку Сина Божијег у телу. Као почетак и основа нашег спасења, Његов долазак је уистину људима отворио до тада затворене двери небеског живота, царства Божијег. Услед тога, ликови на царским дверима дубоко одговарају њиховом духовном значењу и смислу.

На тај начин, пажљиво посматрање иконостаса је у стању да човековој свести пружи најдубљу представу о судбини људског рода, о тајнама Божијег промисла, о људском спасењу, о тајнама Цркве, о смислу људског живота. Иконостас, у својој складној и једноставној свеукупности ликова, сливених у једну целину која се лако може обухватити погледом, садржи у себи пуноту догмата вероучења Православне Цркве. Поучно дејство и значај иконостаса, на који се, вољно или невољно, усредсређује пажња свих који стоје у храму лицем окрепути ка олтару, превазилази сваку позитивну оцену.

Иконостас има и велику силу благодатног дејства, будући да очишћује душе људи који га посматрају и преноси им благодат Светога Духа управо онолико, колико иконе на иконостасу одговарају својим прасликама и њиховом небеском стању. У молитви приликом освећења иконостаса веома се исцрпно помиње богоустановљеност поштовања светих икона, почев од Мојсеја, за разлику од поштовања твари преко идола. Том приликом се од Бога тражи да иконама подари благодатну силу Светога Духа како би сваки, који на њих погледа с вером и посредством њих од Бога затражи милост, добио исцелење од телесних и духовних болести, као и неопходну потпору у духовном подвигу спасења своје душе. Исти такав смисао садржи се и у молитвама приликом освећења свих икона и свештених предмета уопште.

Иконостас се, као и све иконе, освештава молитвама свештеника или епископа и кропљењем светом водом. Пре освећења, свете иконе, иако су већ и посвећене Богу и божанском, иако су у неком смислу већ освећене захваљујући свом духовном садржају и смислу, ипак остају само дела људских руку. Чин освећења очишћује та дела људских руку и преноси им црквено прихватање и благодатну силу Светога Духа. После освећења, свете иконе као да се отуђују од свог земаљског порекла и од својих земаљских стваралаца, постајући наслеђе васцеле Цркве. То се може објаснити примером односа религиозне свести према сликама световних уметника на духовне теме. Гледајући било коју световну слику, где су представљени Исус Христос или Пресвета Богородица, или пак неко од светитеља православни човек доживљава нормално осећање страхопоштовања. Међутим, он се тим сликама неће поклонити, нити ће се пред њима молити као пред иконама, зато што су оне неканонске и не садрже потребну догматску пуноту у обради светих ликова, Црква их није освештала као иконе, што значи да оне у себи не садрже благодатну силу Светога Духа.

Иконостас због тога није само објекат молитвеног созерцања, него и објекат саме молитве. Ка ликовима на иконостасу верујући се обраћа с прозбама за земаљске и духовне потребе и према мери вере и Божијег промисла добија оно што тражи. Између верујућих и светитеља, изображених на иконостасу, успоставља се жива веза узајамног општења, која није ништа друго до веза и општење небеске и земаљске Цркве. Небеска, тријумфујућа Црква, представљена иконостасом, указује делатну помоћ земаљској, војујућој или странствујућој Цркви, како је обично називају. У томе је смисао и значај иконостаса.

Све се то може односити и на било коју икону, па самим тим и на иконе које се налазе у домовима, као што се може односити и на храмовно зидно сликарство. Поједине иконе, постављене у разне делове храма или иконе у приватним кућама, а такође и зидне слике у храму, такође поседују силу Светога Духа, као и способност да својим посредовањсм уведу човека у општење са оним светитељима који су на њима изображени. Оне такође сведоче човеку о оном стању обожења ка којем и он сам треба да тежи. Међутим, те иконе и композиције у зидном сликарству не стварају општу представу небеске Цркве или пак не представљају оно, што представља иконостас, односно преграду између олтара (место особитог присуства Божијег) и сабрања (еклисије), цркве, тј. Људи који се заједно моле у храму. Због тога је иконостас свеукупност икона које посебан смисао добијају тиме што чине олтарску преграду.

Преграда између Бога и земнородних људи и небеске Цркве коју открива иконостас одређује се такође и дубином догме о Цркви као о нужном услову личног спасења сваког човека. Без посредовања Цркве, никакав напор човекове личне тежње ка Богу неће га одвести до општења са Њим, неће му обезбедити спасење. Човек може да се спасе само као члан Цркве, као уд тела Христовог, кроз Свету Тајну Крштења, кроз периодично покајање (исповест), кроз причешћивање Христовим Телом и Крвљу, кроз молитвено општење са свом пунотом небеске и земаљске Цркве. То је у Јеванђељу одредио и установио Сам Син Божији, а развијено је и објашњено вероучењем Цркве. Изван Цркве нема спасења: „Коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац!"

Сразмерно потребама или у зависности од случаја, општење верујућег човека са небеском Црквом и притицање њеном посредовању може да буде и чисто духовно - изван храма. Међутим, уколико је реч о символици храма, онда је у тој символици иконостас најпотребнији спољашњи вид посредовања небеске Цркве.

Иконостас се устројава на истом узвишењу на којем и олтар. То узвишење се, међутим, у извесној мери продужава и унутар храма, према западу, према народу који се моли. То узвишење износи од једног до неколико степени у односу на под храма. Растојање између иконостаса и завршетка тог узвишеног платоа назива се солеја (грч. узвишење). Због тога се узвишена солеја назива и спољашњим престолом, за разлику од унутрашњег, који се налази у средини олтара. Тај назив се посебно додељује амвону, полукружној избочини на средини солеје, насупрот царским вратима, окренутом унутар храма, ка западу. На престолу унутар олтара извршава се највећа тајна претварања хлеба и вина у Христово Тело и Крв, док се на амвону или са амвона извршава Свете Тајна Причешћивања верујућих тим светим Даровима. Величина ове Тајне захтева и узвишеност места са којега се даје Причешће и то место се, у некој мери, уподобљује Престолу унутар олтара.

У оваквом устројству узвишења крије се задивљујући смисао. Олтар се, заправо, не завршава самом преградом - иконостасом. Он пролази испод ње и иде ка људима, дајући свима могућност да разумеју да се у олтару све извршава ради људи који стоје у храму. То значи да се олтар од народа не одељује зато што су присутни мањи од свештенослужитеља, који су сами по себи земнородни као и сви остали, али достојни да се нађу у олтару, него због тога да би људима у спољашњим облицима открили истине о Богу, о небеском и земаљском животу и о поретку њихових узајамних односа. Унутрашњи престо (у олтару) као да прелази у спољашњи престо (на солеју), изједначујући све пред Богом Који је људима предао Своје Тело и Крв ради очишћења и исцелења грехова. Истина, они који чинодејствују у олтару обучени су у благодат свештеничког чина, како би несметано и без страха вршили Свете Тајне. Међутим, ни благодат свештеничког чина, која свештеницима даје могућност свештенослужења, на човечанском плану не одваја свештенослужитеље од осталих верујућих. Пред св. Причешће, епископи, свештеници и ђакони читају ону исту молитву коју читају и мирјани, исповедајући себе као првог међу грешницима („међу којима сам први ја"). Другим речима, свештенослужитељи имају право да улазе у олтар и да врше Свете Тајне не због тога што су они чистији и бољи од других, него због тога што је Господ благоволео да их обуче у особиту благодат ради вршења Светих Тајни. То јасно показује свим људима да је потребна посебна освећеност и очишћење да бисмо се приближили Богу и постали саучесници божанских тајни и божанског живота. На неки начин, благодат свештеничког чина се појављује као праобраз васпостављања образа Божијег у људима, обожења људи у вечном животу Царства Небеског, чије је знамење олтар. Та мисао је с посебном очигледношћу изражена у богослужбеној одећи свештених лица.<<

 

Педагошка улога иконостаса по митрополиту Антонију (Блуму)

У интервјуу у „О речи и ћутању у богослужењу“, славни руски проповедник, митрополит Антоније (Блум) говорио је о ономе што глув човек може да прими у храму од Литургије и њених дејстава. Том приликом, истакао је и велику педагошку улогу иконе и иконостаса:

„Као прво, постоје иконе које с великом силом утичу на душу. Постоје иконе које нису толико значајне; међутим, уколико човеку објасните шта је икона, он је у стању да на њу гледа другачијим очима. И у том смислу обука, наравно, игра своју улогу. Човека би требало научити да посматра.

Осим тога, свакога би требало подсетити да је човек жива икона Божија. Рећи ћемо да, у време богослужења, када свештеник кади храм, он кади и иконе и сваког верујућег или, у сваком случају, све верујуће, зато што је сваки од њих и свака од њих икона, лик Божији. Услед тога, када у храму видиш иконе на зиду, обрати пажњу и на оне живе иконе које стоје унаоколо, које су дошле са земаљских путева и раскршћа и са којих још није опрана земаљска прашина. Не допусти да те заслепи та прашина, загледај се у те иконе, у свакога човека, и научи да кроз његове тешке, а понекад и мучне, особине у њему видиш оно што види и Бог. Сећам се да ми је један свештеник говорио: када нас Бог гледа, он не види наше врлине (којих можда и нема), не гледа ни наше недостатке, који Њега не узнемирују. Он гледа у дубину, где се одражава Његов лик... Сматрам да се и на икону и на човека може гледати управо тако. И само ако тако гледаш, ти од човека можеш да добијеш да ти он подари божанско. Уколико га будеш гледао тако да у њему видиш само колико је он неподношљив, колико је тежак, како има непријатан глас, како му је лоше понашање, онда ништа нећеш видети. Када пак на човека будеш гледао очима Божијим, онда ћеш, можда, једном схватити зашто је постао такав. Људи понекад постају веома тешки зато што су прошли тежак пут и више нису у стању да се отворе.

Осим икона на зидовима храма, човек испред себе види и иконе на иконостасу. Иконостас игра огромну педагошку улогу. Сећам се речи које је, чини ми се, изговорио свети Јован Дамаскин: ако неук, неписмен човек затражи да му говориш о хришћанској вери, постави га испред иконостаса. Он ће видети лик Спаситеља, лик Мајке Божије Која држи Младенца и као да руком показује на Њега: „Немој гледати Мене, него Онога Који је рођен од Дјеве". На вратима која воде у олтар је, с једне стране, изображен арханђео Михаило за којега знамо да је био постављен испред рајских двери да спречи улазак недостојних, а са друге арханђео Гаврило који је арханђео Благовештења, тј. Христовог доласка међу нас. На царским дверима видимо саме Благовести. У време самог богослужења, током Малог или Великог входа, тј, када кроз бочна врата на којима је изображен арханђео Гаврило, износе Јеванђеље или Дарове, припремљене за освештавање, требало би (мада се то не примењује увек) да тада неко од црквењака запали свећу на  пламену из кандила пред иконом Пресвете Богородице. Затим би требало да прође поред Јеванђеља или поред Светих Дарова и да постави свећу испред иконе Христа, као да тиме указује народу у храму: Светлост се родила од Богородице, и ево Ко се појављује као Светлост, Онај Који је управо ћутке прошао поред вас./.../

Царске двери нису увек затворене. Царске двери се отварају на сваком богослужењу током извесног времена, и човек апсолутно види све основне моменте. Ако говоримо само о материјалном, он кроз отворена врата види једино четвртаст сто који називају Престолом. То је Престо на коме почива Бог. Ако даље погледа, на престолу ће видети Јеванђеље, то јест Христа Који говори. Иза Јеванђеља се налази нешто слично моделу храма, и у томе се чувају Свети Дарови, односно Тело и Крв Христова, освештани током богослужења. То као да је царски престо распетога Христа и, истовремено, место где се полаже Тело распетог Христа, али то се може објаснити само на основу тока богослужења. И то човек може да види у време Великог входа, тј. тренутка када се са жртвеника на свети Престо преносе Дарови - припремљени, али још неосвештани. То је ход о којем он може да прочита у Јеванђељу, када су Јосиф и Никодим скинули Христово Тело са Крста и однели га, ради погребења, у пећину. Осим престола, у левом делу олтара може се видети и други сто - жртвеник. На жртвенику ће се припремљена частица хлеба крстолико расећи уз речи: Жртвује се Јагње Божије, Које узима грех света. То је распеће, икона у најснажнијем смислу те речи, јер ће на престолу постати реалност Тела и Крви Христове.“

 

Литургија и театар

И они који се залажу за служење предањске Литургије, и они који сматрају да то служење треба „обновити“, често истичу да „друга страна“ хоће Божанску Службу да претвори у позориште. „Обновитељи“ кажу да је склањање Литургије иза завесе „магија“. Следбеници Предања попут архимандрита Рафаила (Карелина), упозоравају да се гласно читање свештеничких молитава претвара у пуку „декламацију“: „Свештеник не да просто служи Литургију, он почиње да глуми Литургију./.../ Овде није у питању само нарушавање типика службе, већ некаква несугласица: хор пева једне песме, а истовремено из олтара допиру звуци који личе на срцепарајуће вапаје - то свештеник чита тајне молитве наглас тако да их чује цела црква, да би људи знали како је он дубоко укључен у Литургију“. Али, заиста, има ли икакве везе између Литургије и театра? Др Жарко Видовић је у својој изванредној студији „Трагедија и Литургија“ показао и доказао да православна Литургија баштини, између осталих, предање античке трагедије, која је била све само не позоришни комад у данашњем смислу. Наиме, антички Грци су трагедију доживљавали као религиозну светковину, а не као забаву за доконе гледаоце. Такве су биле и Олимпијске игре: то је било надметање смртника пред лицем Зевса и осталих античких богова, а кроз победника се јављало божанство, па је ловоров венац додељиван победнику уствари припадао божанству које се кроз њега открило (крунишући ловором, победника-песника, крунисали су Аполона, Зевсовог сина, заштитника уметности.) Зато су престајали ратови у доба Олимпијских игара: побожне свечаности се нису могле обавити у доба звекета мачева и јаука уцвељених; зато и жене нису могле да буду у Олимпији (не тек због нагости мушких учесника) - оне нису биле инициране у ову мистерију. Де Кубертенов олимпизам само споља подсећа на антички - суштина му је у рекордима, победама зарад стицања новца и моћи, у спремности да се циљ постигне по сваку цену. Данашњи спорт је сурово дарвинистичко борење, и сличнији је гладијаторству него играма пред лицем античких (макар и лажних) божанстава.

А античка трагедија нема битијне везе чак ни са Шекспировим „драмама страсти“ (Видовић), а камоли са савременим позориштем. Трагедија је ТРАГОДИЈА, ода у славу трагоса - жртве која је утемељила заједницу. У чувеној Есхиловој трагедији „Прометеј ватроноша - Оковани Прометеј - Ослобођени Прометеј“ слави се титан који је отео ватру боговима и подарио је људима. Његово великодушје, Зевсова казна и ослобођење које му доноси Херакле у име захвалног рода људског, религиозно се прославља трагедијама. И Софоклову Антигону људи славе јер се усудила, да, упркос забрани смртног човека, Креонта, господара Тебе, сахрани свог мртвог брата Полиника, испуњавајући тако божанске законе. Глумац трагедије није глумац у данашњем смислу речи: он се, наиме, поистовећивао са личношћу коју ПРЕД-СТАВЉА (ставља пред лице богова и људи.) Др Жарко Видовић нас упозорава да је познато правило о „јединству радње“ у антици било „искључиво у истоветности или поистовећивању трију разних радњи: једне митске, друге књижевне и једне сценске. Кад се на сцени постигне то јединство, тј. та ИСТОВЕТНОСТ, онда је остварено позориште. То значи да глумац мора бити истовремено и онај који јесте, и лик Прометеја из Есхиловог драмског текста, и лик оног митског Прометеја који је људима познат из мита./.../ То није логичко „јединство“ (доследност) у оном смислу у коме је Аристотел говорио о јединству радње, него јединство којим се остварује баш лик, тако да је циљ управо лик, а не радња/.../ Али поистовећавање мора бити потпуно: сцена у атинском позоришту, без обзира на то где се налази и као она стварно изгледа, без обзира на то што је она у Атини, мора бити поистовећена са стеном на Кавказу где је Прометеј прикован. То поистовећивање Атине са Кавказом и поистовећивање позоришне атинске сцене са са стеном на Кавказу је јединство места!“ Јединство времена постиже се поистовећивањем митског времена Прометејеве прикованости на Кавказ, времена Есхиловог писања трагедије и времена у коме глумац игра Прометеја, а гледаоци га посматрају. Театар је „театрон“, богопризориште, богогледалиште, а не пуко „позориште“, приказивалиште. Временско поистовећивање се зове ПРАЗНИК - „поистовећивање разних времена чиме само време бива искључено или, тачније, превазиђено безвременошћу, вечношћу“, како каже Видовић. (Једна од најлепших србских песама, Шантићево „Претпразничко вече“; повезује различите временске нивое управо по начину надилажења времена: лирски субјект се, у тихом очајању, сам, уочи Божића, сећа свог детињства, у коме су отац и мајка били у врху софре, окружени својом децом, радосном због грудвања; тада би дошао комшија Петар, који је деци причао приче, а отац би у руке узео гусле и почињао „лијепу пјесму Страхињића бана“. Уцвељен сећањем, лирски субјект се враћа у садашњицу, у којој песме његове и његових покојних пријатеља оживљавају, претварају се у птице, и подсећају га да су кадре да својом лепотом уносе светлост у животе људи. Постајући тако његова породица, песме, настале из жеље да се ближњем хришћански помогне речју и сведочењем смисла, враћају мир песниковој души, враћајући га Богу и људима, због чега он, од среће (срећа = „срешта“ = „сусрет“ на старосрбском) плаче. Дакле, празник Рождества Христовог повезује време Витлејемског чуда, време песме о Бановић Страхињи, време песниковог детињског раја („гдје је к`о поток, текла срећа кротка“), време садашње и есхатон - час сусрета са покојним пријатељима, али и час у коме ће се показати да је његово стваралаштво имало смисла управо као служење Богу кроз ближње. Сада слутимо шта је Света Литургија: празник поистовећивања са Христом и Царством Његовим, кроз учешће и причешће Телом и Крвљу Богочовека. Јединство радње постоји јер Литургија изображава сав домострој Спасења, од Рождества Христовог (проскомидија), преко Његовог изласка у свет (Мали Вход), одласка на Голготу (Велики Вход), Распећа, Васкрсења, Вазнесења (анафора и постанафорални чинови). Управо због литургијског - празничног превазилажења времена могуће је у Литургији сећати се „Другог и славног доласка Христовог“, који сам по себи, уопште није време - то јест, будућност, као што ни чин стварања света није прошлост - него врата вечности. Јединство места се постиже јер је олтар и Витлејемска пећина и Голгота и Јелеонска гора (као и храм). Јединство времена значи да се ми причешћујемо са апостолима у Сионској Горњици и учествујемо у Тајни Голготе и Васкрсења. Ево шта каже др Жарко Видовић:

>>Мада девиза "три јединства" нигде на Западу (наглашавамо: нигде на Западу!) није објашњена, мада зато ни сами писци (као Молијер, Шекспир итд. кад о томе говоре) немају разлога да поштују та три, за њих чисто логичка, правила, она се ипак упорно истичу, као нека застава драме и позоришта, јер је негде њихов трагедијски или мистеријски (у поистовећењу) смисао ипак морао бити знан!

И био је: у византијској, православној литургици. (Одатле је и оно наше, малочас изнето објашњење!). Јединство (тј. истоветност) радње, места и времена је суштина Литургије као Свете Тајне. Православном Грку, Византинцу је било јасно: оно што се тражи у трагедији, постигнуто је -у Литургији. Ако Запад тежи да схвати "грчко чудо", онда оно није античко, него хришћанско. Јер у Божанској Литургији се збива:

истоветност Литургије земаљске са Литургијом Небеском, вечном, а обеју са тајном личном (у Причешћу);

истоветност Христа као свештеника Небеске Литургије са жртвом која се приноси у Литургији земаљској, у Цркви, јер Христос је истовремено и на Небу, где служи Литургију без које би земаљска била немогућа и на Часној трпези, где Сам бива принет телесно као жртва;

истоветност Христа Који вернике (апостоле и др.) позива да заједно са Њим једу Његово Тело и пију Његову Крв, за Његовом Трпезом (Мт. 26: 17-29; Мк. 14:12-15; Лк. 22:7-38; Јп. 13:1-38);

истоветност места у олтару са местом о којем говори Јеванђеље, а обоје с местом где је сад Христос;

истоветност времена Тајне вечере, времена недељне Литургије и времена Небеске Литургије;

истоветност... итд.

Без тога поистовећења нема ни Литургије ни, у њој, Евхаристије ни смисла самог хришћанства. А тај смисао је литургијски!<<

Запад је ову тајну престао да поима одавно. Отпавши од пуноте црквеног богослужења, следбеници папе римског и, касније протестанти покушали су сами да рукотворе нерукотворену стварност Литургије. Једном речју, оставши без Духа Светог, хтели су да „реконструишу“ првобитно хришћанско богослужење у Духу Истине. А то није могло да успе.

Говорећи, у својој књизи „Дух Литургије“, о разликама у схватању ове Службе над службама на Истоку и Западу, кардинал Рацингер (садашњи папа Бенедикт XVI) вели: „Крупне обредне форме обухватају мноштво култура. Они у себи не обухватају само дијахронијски аспект, него и стварају заједничарење између култура и народа. Они су неподвлашћени појединцу, локалној заједници или регионалној Цркви. За њихову бит важна је непроизвољност. У тим обредима осећам додир нечег што ја нисам рукотворио, осећам да улазим у нешто што је веће од мене и што, у крајњој линији, порекло води из божанственог откровења. Ето зашто хришћански Исток зове богослужење „Божанственом Литургијом“, изражавајући, на тај начин, његову независност од људске контроле. Запад је, напротив, све јаче осећао историјски елеменат; управо зато је Јунгман покушао да подвуче западне погледе фразом „Литургија је таква каквом је постала“. А постала је, углавном, позориште. Традиционално или модерно, али позориште. Римокатоличка миса је, већ вековима, својеврсно (у ренесансном и постренесанском смислу те речи!) позоришно дејство. Она је од Тридентског концила, још и пре реформе 1968. године, у многоме била другачија од православне Св. Литургије. У њој није било ни проскомидије, ни јектенија. У њој се свештеник молио сам за себе, а верници сами за себе. У римској миси нема ни Малог ни Великог Входа. Било је и тзв тихих миса, које је свештенство читало шапатом, за себе, као и плаћених миса за појединце; служење неколико миса у исти дан на истој Часној Трпези; читања приватних молитава из књижица за време мисе, итд.

Латини су, да би угодили телесном и душевном елементу у човеку, увели оргуље у храмове. Код њих није било ИКОНОСТАСА. Како каже И. Малишевски: „Иконостас придаје најдубљи значај светињи олтара. Скривајући га од погледа народа, он извесном свештенотрепетном тајанственошћу одева олтар, који су свети оци називали Светињом над светињама, где се приноси мистична жртва Тела и Крви Христове, због чега у древна времена нико од непосвећених, чак ни цареви, није улазио у олтар, из побожног поштовања према овој светињи. Древна ТРОЈИЧНОСТ врата иконостаса, од којих се средња називају Царским, знаменује пролазак кроз њих Цара славе ка престолу благодати. Отварање истих Свети Златоуст назива отварањем небеса, а пролазак кроз њих усхођењем и нисхођењем ангела. Друга врата (северна и јужна) саздана су као знамен примања Јудејаца и незнабожаца да буду Божје достојање. Свештене иконе на иконостасу, како примећују учитељи Цркве, погледима верника откриваху Јерусалим Небески, Цркву светих, записаних на небесима, и наших руковођа ка животу небескоме. Иконе Спаситеља и Богомајке, с једне и друге стране двери, говоре нам о тајни ваплоћења Сина Божјег, кроз Кога се и ми усиновљавамо за вечни живот, а икона Тајне вечере изнад двери подсећа нас на значење великог свештенодејства, које се твори у олтару. Јасно је, после свега, да уништити иконостас, како су то урадили католици, и подражавајући њих унијати, значи обогаљити свештену и знаменоносну красоту олтара“.

Дакле, паписти и протестанти никад нису имали ИКОНОСТАС, и борба против ИКОНОСТАСА у круговима извесних православних модерниста као да има за циљ приближавање папистима и протестантима, да би се једног дана рекло: „Па шта нас више дели?“

Управо одсуство свештених дејстава и кретања какви су входови (Мали и Велики), недостатак динамике отварања и затварања олтарског простора (завесом и Царским дверима), „приватизација“ служења које је добило чисто клерикалну димензију, одувек су били узроци због којих су римокатолици мису покушавали да оживе спољним „позоришним“ методом. У средњем веку и ренесанси то је чињено на један начин, а после II ватиканског концила на други: прво је миса била позориште, да би се данас често претварала у спектакл са употребом рок музике и визуалних и звучних ефеката које нуди модерна технологија.

Свештеник Кирил (Аржанти) уочио је снажну динамичност православне Литургије у односу на римску мису. Ова динамичност је и очувала Божанску Евхаристију Цркве од Истока од пада у театралност:

>> Током пасхалне ноћи, царске двери се отварају: завеса је поцепана, и оне остају отворене током четрдесет дана после Пасхе. Олтар представља место где се налази васкрсли Христос, васкрсли нови Мојсеј Који обитава на земљи. Пред нама се налази окружење у којем ће се одвијати света Литургија а која ће, уосталом, бити допуњена и оним што је описано у 4. глави Апокалипсе. Небеска Литургија, чији је опис дат у тој глави, представља модел за нашу, земаљску Литургију. Полазећи од тога, лакше можемо да схватимо радњу земаљске Литургије. У Литургији светих Василија Великог и Јована Златоустог постоје два Входа; први са Јеванђељем, а други са Хлебом и Вином. У оба случаја, пут свештенослужитеља је један исти: ђакон и свештеник пресецају наос (брод), народ (који означава свет) и пролазе кроз царске двери да би ушли у олтар и уздигли се до престола, који означава престо Божији. У првом случају, свештеник или ђакон држи Јеванђеље, Реч, Сина Божијег Који говори с народом, а у другом свсштеник и ђакон носе чашу и дискос са Хлебом и Вином који се приносе на дар; они изображавају Христа Који се успиње на Крст, на Жртвоприношење и Васкрсење. Било да говоримо о ономе што се на Западу назива Литургијом речи или да говоримо о евхаристијској Литургији, у сваком случају твори се једна иста радња; Христос пролази кроз Свој народ да би сс вазнео у Царство. Пасха управо то и представља: пролазак Јагњета кроз свет да би се узнео у Царство. У првом случају, Син Божији долази да би објавио Јеванђеље и кроз ту Реч Он води Свој народ ка Царству; у другом случају, та иста Реч, Тај исти Син (Божији), пролази кроз народ да би Самога Себе жртвовао на Крсту и да би васкрсао, да би се узнео ка престолу Божијем. Васцела Литургија ће бити оживљена кретањем народа Божијег који следи за Христом (не више за Мојссјем), ка небеском Јерусалиму, ка небеском престолу Божијем, ка Царству небеском.

Православац се свагда чуди непокретности свештенослужитеља који врше римокатоличку мису, будући да је за православног целокупан хришћански живот - прелазак: кроз пустињу у Обећану земљу, кроз свет у Царство небеско. У том погледу постоји коментар апостола Павла: Покривало ће бити скинуто када се обрате ка Господу (упор. 2. Кор. 3,13-16). Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (2. Кор. 3,18). Овде више није реч о храмовној завеси, него о покривалу које је Мојсеј полагао на своје лице успињући се на Синај, покривало које је скривало славу Божију у лицу Исуса Христа (упор. 2. Кор. 4,3-6). То је она реалност коју означавају олтар и престо. Слика, изглед храма и символична радња која се у њему одвија постепено нас приближавају небеској реалности, приводе нас ка слави Божијој.

Изображавајући материјалну радњу, ми се све више крећемо ка Царству. Библија нам даје символ а ми, ваплотећи га у послушању и озбиљно га схватајући, корак по корак откривамо славу Онога Који се јавио у виду свесажижућег огња на Синају. Очигледно је да ова кретања могу имати мноштво библијских тумачења, која се међусобно преклапају. На пример, Мали вход би могао да означава и почетак Исусовог живота међу народом, приликом Његовог крштења, док Велики вход истовремено символизује како Исусов улазак у Јерусалим где ће бити распет, тако и Његов улазак у небески Јерусалим, да би тамо царевао. Све ове епизоде се међусобно преплићу, али свагда преносе једну исту реалност - усхођење ка Царству да бисмо учествовали у слави Сина Божијег, која је сада постала доступна и за нас. Ми већ почињемо да учествујемо у реалности која је скривена иза символа, али још увек довољно јасно видимо разлику између символа и онога што он символизује, између земаљског обличја и небеске реалности.<<

Западно хришћанство, поробљено идеологијом папизма, рано је упознало театрализацију мисе. Све је почињало скоро безазлено, као у 10. веку, у запису Етелвуда, епископа Винчестера, који је саставио „Concordia Regularis“ допуну правила Св. Бенедикта Нурсијског. У упуству за савршавање треће молитве мисе на Васкрс, Етелвуд пише:

>>Dok se peva treća pouka, neka se četiri brata odenu. Neka jedan od njih, odeven u albu, uđe, kao da će uzeti učešće u službi, i neka priđe grobu a da ne privuče pažnju i neka mirno sedi tamo sa palminom grančicom u ruci. Dok se peva treći odgovor, neka dođu preostala trojica i neka se svi odeveni u ogrtače noseći u rukama kadionice sa tamjanom i koračajući oprezno kao da nešto traže, približe grobu. Ovi postupci se izvode kao podražavanje anđela koji sedi na grobu i žena sa mirisima koje dolaze da miropomažu telo Hristovo. Kada, dakle, onaj koji sedi tamo opazi trojku koja mu prilazi kao ljudi koji su izgubljeni i tragaju za nečim, neka počne da peva milozvučnim glasom umerenog tona Quem quaeritis (Koga tražite u grobu, o hrišćanke?). A kada on otpeva do kraja, neka mu trojka odgovori u jednoglasju esum Nazarenum (Isusa Nazarećanina, raspetog, o božanski). Zatim, on Non est hic, surrexit sicut praedixetar. Ite, nuntiete quia surrexit a mortuis (Nije ovde; jer ustade, kao što je kazao. Pa idite brže te kažite učenicima njegovim da je ustao iz mrtvih). Na reči njegove naredbe, neka se ova trojica okrenu prema horu i kažu: Alleluia! ressurexit Dominus! (Aleluja! Gospod ustade!). Pošto ovo bude izrečeno, neka onaj koji još uvek sedi: izrekne himnu kao da ih poziva natrag: Venite et videte locum (Hodite da vidite mesto). I, izrekavši ovo, neka ustane i podigne veo i pokaže im mesto na kome vise nema krsta, već samo platno u koje je krst bio zamotan. I kada oni to vide, neka spuste kadionice koje su nosili na taj isti grob, i neka uzmu platno i drže ga okrenutog prema svestenstvu kao da pokazuju da je Gospod ustao i nije više zamotan u njega,neka zapevaju himnu Surrexit Dominus de sepulchro (Gospod ustade iz groba) i neka polože platno na oltar. Kada je himna završena, neka prior, deleći njihovu radost zbog trijumfa našeg Gospodara koji, pobedivši smrt, ponovo ustade, započne himnu Te Deum laudamus (Tebe slavimo o Gospode!). I kada ovo započne, sva zvona zazvone zajedno.<<

У ренесанси храмови су постали праве позорнице. Ђорђо Волари описује „Благовести“ које је Брунелески (1377-1446) поставио у цркви Сан Фелиће на Пјаци у Фиренци:

>>Gore visoko bilo je nebo puno živih i pokretnih figura i određena količina svetlosti se palila i gasila... da bi ovo postigao Filipo je između dve krovne grede postavio poluloptu nalik na šuplju zdelu za kašu ili obrnuti frizerski limeni lavor. Polulopta je bila napravljena od tankih letvi i za nju je bila pričvršćena velika gvozdena zvezda koja se okretala oko ogromnog gvozdenog prstena. Na njemu su bila postavljena deca, ukupno dvanaestoro njih, obučena u anđeosko ruho, kako rekoh, postavljena na pijedestal, u anđeoskim odorama, sa pozlaćenim krilima i ogrtačima od zlatne vune. U određenom trenutku deca bi se uhvatila za ruke i raširila ih, tako da je izgledalo da igraju, pogotovo što se činilo da se polulopta stalno okreće i kreće. Unutar nje i iznad glava anđela bila su tri kruga ili venca svetlosti postavljene kao majušne lanterne koje se ne mogu prevrnuti. Sa zemlje je ova svetlost podsećala na zvezde.<<

Године 1547, оно што је почело Етелвудом, у замку Валенсијен изгледало је овако:

>>Na Duhove, godine 1547, najugledniji građani (Valensijena) predstaviše život, smrt i Stradanje Gospoda Našeg na pozornici u kući Vojvode od Aršota (Archot). Spektakl trajaše dvadeset pet dana, i svakog dana videsmo neobične i čudesne stvari. Mašine Raja i Pakla behu sasma čarobne i puk ih mogaše shvatiti kao magiju. Jer, videsmo Istinu, anđele i druge likove kako silaze sa velikih visina, nekad vidljivo, nekad nevidljivo, pojavljujući se iznenada. Lucifer se diže iz Pakla na zmaju, a da ne videsmo kako. Na Mojsijevom štapu, suvom i jalovom, odjednom izniknuše cveće i plodovi. Đavoli nosiše kroz vazduh duše Iroda i Jude. Đavoli behu isterani, ljudi sa hidropsijom i ostali bogalji behu izlečeni, i sve to na zadivljujući način. Tu Isusa Hrista odnese Đavo,uspevši se uz zid četrdeset stopa visok. Tamo On postade nevidljiv. Na koncu, On se preobrazi na gori Tabor. Vidjesmo kako se voda pretvara u vino na tako tajanstven način da ne mogasmo poverovati, i više od stotine duša htede da proba to vino. Pet hlebova i dve ribe kao da se umnožiše i behu razdeljeni hiljadi gledalaca, a opet ostade više od dvanaest košara. Smokvino drvo, koje prokle Gospod Naš, kao da se osuši, a lišće mu u trenu uvenu. Pomračenje sunca, zemljotres, razdvajanje litica i druga čuda prilikom smrti Gospoda Našeg behu prikazana uz nova čudesa.<<

Театралност саме римокатоличке мисе и њено магијско дејство на присутне изванредно је описао Милош Црњански у првој књизи „Сеоба“. Вук Исакович и његови официри, пре но што крену у рат за Марију Терезију, „по туђој вољи и за туђ рачун“, долазе код осјечког бискупа, који ће их убеђивати да пређу на „римску веру“ да би им било лакше. Вук упозорава своје Србе да се не стиде порекла и вере којој припадају; он им каже „Отдавајте чест Императорки царствујушчој. Ничто менше, чувајте у души тиху нашу надежду: сладост православља“. Међутим, кад официри уђу у дворску капелу, где траје миса, они бивају као хипнотисани:

>>Кад би време, уђоше у двор, дочекани слугама, да прво одстоје свечану мису што се у дворској капели Бискупије служила, за „дуг живот и победу оружја“ Марије Терезије. Стасити, црвени, у својој чоханој опреми, космати, пуни сребра, крстећи се са три прста, у недоумици, згледајући се при бискуповом благосиљању и певању кроз нос (dominus vobiscum) присуствоваху миси, опијени, као буником, небеским песмама оргуља и хора, мирисом тамјана, збрком латинских речи и анђеоским изразом лепих дечака, који су помагали бискупу при служби.

Седећи у огромним клупама, звекећући при сваком покрету сабљама, погнути, обасјани шареном, мутном светлошћу прозора, падали су ничице пред том бујицом пријатносги што их обузе. Посматраху одмерене покрете свештеника, често превијање колена пред златним путиром, плавокоса дечачка лица и ванредна окна, кроз која дорираше светлост дана, као боја небесна.

Сетивши се својих чудних и дрвених цркава, у којима се у гомили певало и гласно пљувало, и својих дивљачких и обесних попова, они су, кријући то један од другога, све више малаксавали, и ражалошћени, и задивљени, удисали високе и светле католичке кантилене, свирку виолина, раскошну, римску игру попова, под скупоценим балдахином, око Бискупа.

При крају службе били су потпуно уморни, невесели и као омађијани. Ћутаху и међу собом не говораху ни речи. Прођоше парк до осветљених степеница Дворца, као сабласти, пошто су, један за другим, били пришли Бискуповој руци.<<

За нас, многе православне огољавање олтара представља саблазан, као неко храмовно откривање нагости свог оца (које је Нојевом сину Хаму донело проклететво). За њих Света Литургија није показно призориште, коме у центру треба да буде смртни човек, него тајнодејство које служи, жртвујући Самога Себе, Господ наш Исус Христос. Зато ми волимо и катафатику литургијских Входова и изласка Путира пред народ, позван да приступи са страхом Божјим и вером, али волимо и апофатику катапетазме (олтарске завесе), затварања двери, присног шапата свештеника који, на прсима Исусовим, изговара молитве у име свих нас. Цела Литургија за нас је СТВАРНОСТ НЕБЕСКА, како каже архимандрит Рафаил (Карелин) у својој беседи „О тајинском смислу Божанствене Литургије“:

>>Живео је некада свети човек Нифонт, епископ Кипарски. Родом је био из богате породице и у младости је водио порочан живот. И једном се срео са другом из детињства, с којим се дуго није видео, загледао му се у лице и рекао: „Шта је с тобом?! Како си постао црн!“ Ове речи погодише Нифонта: „Ако ми је од грехова чак и лице поцрнело, каква ли је тек моја душа! Вероватно као угаљ. Ако је чак човек приметио моје духовно стање и мој разврат, каквим ли ме тек види Господ Који Свевидећим оком прониче у човекове дубине?!" Он поче да приноси покајање, оно је трајало годинама; свеца је страшно искушавао демон, јављао му се и говорио: „Нема Бога, нема никога - само ја владам и царујем над читавим светом." Али је Нифонт настављао да изговара Исусову молитву, одбацујући речи непријатеља као лаж и смрад.

Због свог покајања и смирења он је стекао дар прозорљивости. Једном, када се молио на Литургији, Духом Светим му је било откривено шта се дешава у олтару: само што је свештеник изговорио возглас: „Благословено Царство Оца и Сина и Свјатого Духа..." светитељ је угледао Господа на престолу, као на царском трону. Господ је двема рукама благосиљао све људе који су се налазили у храму. Кад је свештеник почео да изговара велику јектенију Нифонт као да је видео читав свет отворен пред собом. Он је видео како ова јектенија као анђеоским крилима покрива читаво човечанство. Видео је болесне, страдалнике којима је по речи свештеника, кад је он узносио мољење за њих Господ слао Анђеле који су их тешили, доносили им олакшање и исцељење. Видео је бурно море, видео је брод који се час подизао на врховима таласа, час је падао доле, у шумни бездан, заједно са таласом који се повлачио; видео је људе који су с ужасом ишчекивали смрт, неки од њих су се молили, други су лежали на палуби ухвативши се за даске, за конопце, - и ево, кад је свештеник изговорио молитву за оне који плове и путују бура је одједном почела да се стишава и он је убрзо угледао пред собом тиркизно море, којим је пловио брод; људи су се у њему молили и захваљивали Богу.

Када је у храму запевана Трисвјатаја пјесан, свети Нифонт је угледао Анђеле који су сишли у олтар и певали заједно са свештеником: „Свјатиј Боже, Свјатиј Крепкиј, Свјатиј Бесмертниј". Када се читао Апостол светац је видео самог апостола Павла који је стајао иза чтеца и пратио његово читање. Кад се читало Јеванђеље златна киша је обасјала све присутне као да се пролила на њих, њене капљице су улазиле у срца оних који су се за то време молили Богу и слушали Свето Писмо. Када је изговарана јектенија за оглашене: „Оглашени, изидите", Нифонт је видео како су Анђели изводили из храма оне који су се недостојно понашали, изводили су њихове душе, а остајала су само тела, мртва као лешеви.

Запевана је Херувимска песма, и четири Херувима слетеше у олтар, они су носили Младенца необичне лепоте, од Којег је исходила светлост. Кад је наступио велики вход свети Нифонт је угледао Господа Исуса Христа Који је носио Свој Крст, а иза Њега је ишао свештеник са чашом и дискосом. Када је свештеник изговорио: „Примите, јадите, Сије јест Тјело Моје", светац је угледао како је Херувим узео Младенца, заклао Га, ставио на дискос, а Његову Крв излио у чашу. Кад је свештеник изашао да причешћује народ Нифонт је видео како је Христос узео чашу из свештеникових руку и Сам причестио све хришћане. А кад је чаша однета у олтар поново се отворио свод храма и Херувими однесоше Живог Младенца на небо. Кад је свештеник с крстом у рукама изговарао отпуст по завршетку Литургије знамење Крста се као два светла зрака појавило на небу. А када је он после изговарања отпуста помињао имена светаца чији се спомен славио тог дана, свети Нифонт је видео како су ови свеци излазили из олтара на амвон, благосиљали народ и поново се враћали у олтар. Господ је нахранио пет хиљада људи и заповедио ученицима Својим да сакупе остатке хлеба да нико не би мислио да је ово чудо било илузорно, да је оно било привидно као што ће бити чуда антихриста. У овоме постоји још један, тајанствени смисао, у овом хлебу који је преостао: Тајна Евхаристије је неисцрпна, она ће се служити до краја света.<<

У тој неисцрпној тајни је и тајна Иконостаса, који, понављамо, откривајући скрива, и скривајући открива велику истину о Богу Који је постао човек да би људе обожио и узвео у Царство Свете Тројице.

 

Борба против иконостаса уочи бољшевичке револуције

Почетком XX века у Руској Цркви било је много захтева за реформом богослужења и духовног живота. Ови захтеви имали су често револуционарни карактер (тобож, измениле су се околности у којима живимо, и зато је потребно изменити „застарело богослужење“). Револуционарност се огледа, као и свагда, у захтеву да се народу дају „већа права“. Пошто се спремао велики сабор Руске Цркве, на коме је требало изабрати Патријарха (захваљујући реформама „револуционара на престолу“, полупротестанта Петра Великог, Црквом је управљао Синод с цивилом на челу), било је много гласова који су тражили и предлагали овакве или онакве промене у служби Божијој и црквеном поретку. Између осталог, тражили су да се народу богослужење приближи уклањањем или радикалним смањивањем иконостаса. Свештеник Василије Соколов тврдио је да дејство богослужења умногоме зависи од близине свештеника народу, и да је та близина била остварена у раној Цркви, док су сада „свештенослужитељи одвојени од народа иконостасом, на којем су чак и отвори на царским дверима понекад прекривени завесом“. Један анонимни реформатор писао је: „Евхаристијски дарови однети су далеко од верника, постављени иза дрвене преграде, онамо одлази и свештенослужитељ, тамо он свршава свештенодејство које је невидљиво за присутне, тамо он произноси и молитве, које у великим храмовима, поготову ако свештенослужитељ нема јак глас, верници не чују“. Свештеник Јован Попов је, сасвим у складу са идеологијом „слобода, једнакост, братство“, која је усхитила оновремену Русију, узвикнуо да „ограде и преграде“ одвајају свештенство од народа, „данас, када је прошло време скривања“. Олоњецка епархијска комисија предлагала је да „иконостаси буду нижи, а царске двери прилоком служења Литургије - отворене“. Прота Александар Устјински из Новгорода је предлагао да се тамо где „локално становништво“ то хоће, граде цркве без иконостаса, „како би сви могли видети свети Престо, а иконе се могу стављати са источне стране олтара“.

Митрополит кијевско-галицки Антоније (Храповицки), омиљени богословски и духовни ауторитет оца Јустина (Поповића), први поглавар Руске Заграничне Цркве, супротставио се овој револуционарној тенденцији, истичући да се ранохришћанске норме не могу тек тако примењивати у доба које је толико отуђено од Хришћанства. Јер, „каснији црквени живот био је мање у знаку оног одважног приближавању Светињи и созерцавања свештених Тајни којим се одликовало време мученика: народ Божји постепено је лишаван причешћа у олтару, уласка кроз царске двери, дотицања часне Трпезе и созерцавања савршавања Св. Тајне/.../ Болесном оку није корисно да гледа право у сунце/.../ Тако исто није корисно ни многогрешној заједници да се после лакомислене или чак греховно проведене седмице смело приближава престолу Божјем, да гледа и често се причешћује страшним Тајнама“. Митрополит Антоније је указивао да данашњим лаицима није корисно да се моле уз отворене Царске двери, „јер нас отворени олтар не подсећа на нашу удаљеност од Бога“. Такође, упозоравао је на чињеницу да би се потпуним отварањем олтара свештеници претворили у глумце: „Будући свесни да су све њихове молитвене радње видљиве народу, свештеници се више не брину о томе каквим их види Господ Бог и анђели и светитељи“, него размишљају о томе како ће одушевити вернике и, слично римокатоличким свештеницима, постепено се из молитвеника претварају у глумце, кревеље се, и на тај начин своје „служење чине мрским пред Богом“.

Приликом гласања у оквиру Богослужбене комисије на Помесном сабору 1917. године, када је Руска Црква добила Светог Тихона Исповедника за Патријарха, иницијатива да се богослужење обавља са отвореним царским дверима, уз ниске иконостасе и царске двери које не заклањају поглед на олтар и радње у њему, одбачена је већином гласова. Највиша црквена управа, Свети Тихон Исповедник и Свештеномученик Петар Пољански су 1919, 1921. и 1925. потврдили су да се Царске двери не смеју отварати „у оном моменту богослужења када то није предвиђено Типиком“.

 

Секуларизам и уклањање иконостаса

Велики савремени грчки теолог митрополит Јеротеј (Влахос), следбеник Светог Григорија Паламе и дубински зналац исихастичког Предања Цркве од Истока, сведочи о томе да су теолози којима у храму смета иконостас дубоко несвесни процеса секуларизације њихове богословске свести који их је довео до таквог закључка. Ево шта нам каже Влахос, повезујући канонологију и литургику управо из перспективе исихастичког живота Христове Цркве:

>>Последњих година учињен је напор да се наше богословље очисти од наноса његовог вавилонског робовања западној схоластици. Постоји један велики напор да се раскину ланци заточеништва Православног Богословља у тамници схоластичке теологије. Али, ми бисмо притом морали да се кренемо напред –ка опитовању Православног Богословља. Православно богословље није интелектуално знање него пре - опит, живот, и тесно је повезано са такозваним исихазмом.

Секуларна теологија, која је дело схоластицизма, пројављује се данас на више начина. Један начин јесте заснивање свецелог богословља на разуму и мишљењу. Ми Православну Веру промишљамо, рационалистички објашњавамо истине Вере или просто састављамо историјат теологије. Готово смо доспели дотле да на богословље гледамо као на философију о Богу, која пренебрегава свеколики терапеутски (излечитељски) метод наше Цркве.

Други начин на који показујемо да патимо од варлаамитства и схоластицизма јесте чињеница да смо богословље ограничили на естетику. Направили смо од њега естетику. Умели смо да напишемо много књига и латимо се дугачких анализа православне уметности, а да се истовремено са презрењем и ниподаштавањем односимо према подвижништву, исихастичком методу, који је основа свецеле православне уметности. Очишћење, просветљење и обожење полазишта су свих православних Црквених уметности, чинова и Тајни.

Још један начин на који пројављујемо секуларну теологију јесте чињеница да тражимо обнову Црквеног литургијског живота без истовременог поновног откривања и живљења подвижничког живота Цркве. Ми расправљамо о непрестаном учешћу у Светим Тајнама без истовременог довођења у везу овога напора са степенима духовног усавршавања, а то су очишћење, просветљење и обожење. Ми чинимо огроман напор да верницима омогућимо да логички схвате Божанствену Литургију, а да притом не чинимо и напоредан труд да их уведемо у опитовање духа Православног Богопоштовања и Богослужења.

Ми тражимо уклањање иконостаса по црквама, да би лаик (припадник верног народа) могао да гледа у олтар, а да се притом не питамо за разлог због кога је Црква установила иконостас и "тајно" (нечујно) изговарање молитава. Ако проучимо учење светог Симеона Новог Богослова о томе ко су катихумени, бићемо кадри да разумемо зашто је Црква установила иконостас и нечујно читање молитава.

Уопште узев, када наша теологија није повезана са такозваним исихастичким животом, када није подвижничка, када није повезана са подвигом, она онда јесте секуларна, схоластицизирајућа теологија, теологија варлаамитска, чак и онда када нам се чини да се бори против теологије западне и да се труди да буде Православна.

Пастирски рад (старање) је тесно повезан и зависан од Цркве и теологије. Пастирски рад (старање) представља деловање Цркве, чији је циљ да учини човека делом свога Тела, творећи га Својим истинским удом. То је Црквени метод руковођења човека ка обожењу, које је дубљи циљ Цркве. Даље, пастирски рад (старање) стоји у најужој вези са теологијом, јер су истински теолози (богослови) - истински пастири и они који пастирствују на православни начин, чине то теолошки (богословски). Зато, оно што смо рекли о Цркви и теологији може да буде примењено исто тако на пастирски рад (старање). Истински пастири Цркве јесу обожени, тј. Хришћани који у различитим степенима уделују у обожујућој Енергији Божијој или они који, бар, прихватају обожене људе и следе њихово учење. Према томе, пастири, било да већ јесу обожени или да следују онима који то јесу (Светима), спроводе свој пастирски рад (старање) уз помоћ Светих.

Мојсеј је достигао обожење Благодаћу Божијом, видео је Бога у Његовој слави и онда је преузео тежак задатак пастирског руковођења народа. Као што каже свети Григорије из Нисе, пре но што је угледао Бога Мојсеј је био немоћан да раздвоји два јеврејска табора која су се међусобно борила. После боговиђења, Мојсеј је био кадар да руководи својим тешким и тврдовратим народом. Индикативно је да Мојсеј преноси искуство обожења на народ посредством свога руковођења њиме, као и путем закона.

Исто се може уочити у целокупном животу Цркве. Свети Григорије Богослов гледа на пастирски рад као на најтежу науку, и сасвим одређено повезује га са човековим обожењем. Из тог разлога он је тражио да пастири претходно сами буду обожени да би били способни да воде своју духовну децу ка оздрављењу и обожењу.

Свештени канони Цркве представљају пастирску методологију. Ако на каноне гледамо као на законске схеме и структуре, ми промашујемо да схватимо њихову истинску улогу у Цркви. Као што смо на другом месту рекли, свештени канони су лекарство које лечи човека. Пажљиво проучавање канона довешће нас до закључка да су они састављани са свешћу о постојању човекове духовне оболелости, која се огледа у помрачењу ума, као и о неопходности очишћења, просветљења и обожења.

Према Светом Василију Великом, постоји пет степена покајања за оне који се кају. Ту су они који стоје испред храма, плачући и молећи остале Хришћане за опроштај; они који ишчекују и слушају Реч Божију, али напуштају храм, када то чине и оглашени (катихумени); они који стоје у припрати и ту, клечећи, учествују у Божанственој Литургији; они који стоје у броду Цркве, остају ту (до краја Литургије) и моле се са осталим вернима, али, ипак, не приступају Светом Причешћу, и, на крају, они који приступају Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Ови степени предочавају нам, да сваки грех који представља помрачење ума, јесте понављање Адамовог греха и отпадање од истинског живота, којим човек престаје да буде живи уд Цркве Христове. Ови степени такође показују да покајање јесте човекова борба да постане члан Цркве.

Као што је раније речено, постојање иконостаса требало би да се посматра управо у тој перспективи. У старим временима, иконостаса није било и свако је визуално узимао удела у ономе што се догађало (у олтарском простору), зато што је читав свети храм био простор за верне, за истинске чланове Цркве. Постојала је, пак, суштинска одвојеност припрате и главног храма (брода Цркве). Када би неко сагрешио, он није могао да улази у храм нити да се моли са вернима. Тако, дакле, постојао је "ред" покајника који су се, у суштини, налазили у положају катихумена. Касније, ипак, као последица секуларизовања вере, они који пребивају у покајању бивали су пуштани у храм, али су били подигнути иконостаси.<<

 

Целомудреност погледа и жеђ за нестанком Тајне

Кад двоје чине исто, није исто. Један од древних подвижника чуо је за стару девственицу, која се подвизивала у осами. За њу се говорило (а можда је и сама веровала) да је достигла бестрашће. Прозорљиви подвижник, знајући да то може бити привид, одлази код ње и тражи да се обоје скину до голе коже, и тако прошетају градом. Старица, запањена, одбија, а старац јој вели да се не преузноси и не сматра себе обестрашћеном, јер бестрасник је мртав за овај свет и свеједно му је, као и правом мртвацу, да ли има одећу или не. Када би неки савремени старац отишао баби и предложио јој да наги прошетају градом, тај чин би био или орангутанска бестидност или предлог лудила. На први поглед, све је исто: мушкарац предлаже жени да наги прошетају градом! Али, колика разлика!

Иста је таква разлика између народа Божјег првохришћанске гоњене Цркве и данашњих људи који Цркви прилазе. Племенити Јерма, писац „Пастира“, био је строго укорен од небеског виђења због једне зле жеље („То је грех, и то велики грех. Јер праведан човек жели оно што је праведно“), а данашњи људи горе у гресима блуда, утробних чедоморстава, наркоманије. Рани хришћани су живели у највећем уздржању, а данашњи људи живе у необузданости. Ко зна колико оних који су данас крштени као деца ни до петнаесте-шеснаесте године нису сачували завете Св. Крштења? Уосталом, ево шта каже „Посланица Диогнету“ о животу раних хришћана:

>> 1. Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем.

2. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот.

3. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара нити су они, као неки други, присталице људске науке.

4. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.

5. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина.

6. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

7. Постављају заједничку чисту трпезу, али не и нечисту.

8. Бораве у телу, али не живе по телу.

9. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.

10. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.

11. Воле све (људе), а сви их гоне.

12. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљују.

13. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.

14. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они сс показују праведни.

15. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.

16. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А кад их муче, радују се као да живот поново добијају.

17. Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.

VI. 1. И просто речено: што је душа у телу, то су Хришћани у свету.

2. Душа је настањена по свим удовима (= деловима) тела, и Хришћани су по (свим) градовима света.

3. Душа обитава у телу, али није од тела; и Хришћани бораве у свету, али нису од света.

4. Невидљива душа чувана је у видљивом телу; за Хришћане се зна да су у свету, али њихово Богопоштовање остаје невидљиво.

5. Тело мрзи на душу и напада је мада неправедно, јер му забрањује да се задовољава насладама; и свет неправедно мрзи Хришћане, јер се (Хришћани) противе страстима.

6. Душа тело које је мрзи воли, и његове удове; и Хришћани воле оне који их мрзе,

7. Душа је затворена у тело, али она држи тело; и Хришћане држе у свету као под стражом, али они држе свет.

8. Бесмртна душа борави у смртном обиталишту; и Хришћани привремено бораве у трулежноме, очекујући на небу нетрулежност.

9. Душа мучена глађу и жеђу, постаје боља; и Хришћани мучени постају свакодневно све бројнији.

10. Њих је Бог поставио на тако велико (= узвишено) место, да им је недозвољиво одрећи се тога.<<

Дакле, ако рани хришћани између Часне Трпезе и себе нису имали „препреку“, да ли то значи да данашњи хришћани не треба да имају иконостас, који, уосталом, као што смо видели, и није никаква препрека, него сведочење Тајне Олтара? Да ли је ранохришћанска детиња „обнаженост“ од лукавства и неправде паганског живота исто што и бестидна жеља многих да се „све види и сазна“ („Шта ту има да се крије?“) Јер, ми живимо у доба свеопште метафизичке опсцености. Све је обнажено од Тајне: атомско језгро, човеков геном, утроба у коју током операције улазе ТВ камере... Нема приватности ни на улици, ни у брачној постељи. Екстаза комуникације, која захтева да се свако до краја „открије“, постаје тоталитарна. Под грубим, вештачким светлом канцерогеног глобалног капитализма свако ко чува Тајну постаје СУМЊИВ („нешто крије“ - а зашто, ако је „поштен“?) Зашто онда ОЛТАР да се скрива завесама и иконостасом? Све, све треба да се види! И камере, што више камера! Објектив доказује да се дешава нешто објективно! Али...

Али, Пол Вирилио нас упозорава да је изворно значење речи „OBSCENUS“ - „ЗЛОСЛУТАН“. Таква борба против Тајне слути на зло. Она се, у политичком смислу, претвара у жеђ да се Свештено уклони из постојања, да се све опатуљи, сведе на најмању меру. То је победа „агресивног простака“, чији је долазак видео још Мерешковски, и који делује на Западу данас!

Европарламент је почетком XXI века тражио да жене могу ући на Свету Гору, јер им нико не сме спречавати слободу кретања. Почетком 2003. ова тема била је актуелна и у Србији. Тада је Надежда Радовић Ћетковић, активисткиња женског покрета, радосно закликтала: „У августу 1997. у отвореном писму Београдског женског лобија Јелка Кљајић Имширевић, Свенка Савић и ја питале смо Свети Синод СПЦ и патријарха Павла када ће жене имати право да посете Хиландар. Наравно, никада нисмо добиле одговор. Додуше, исти нису одговорили ни на друга питања која су се односила на дискриминацију жена у СПЦ, нпр, зашто СПЦ никад није осудила српске ратнике који су силовали по Босни? Када ће се омогућити женама да буду свештенице? Када ће се СПЦ извинити женама што прећуткује двехиљадугодишње насиље над женама? Уместо извињења, отварања простора верујућим женама, СПЦ је женама упутила ускршњу, а пет година касније и божићну посланицу, у којој им оспорава уставом загарантовано право да слободно одлучују о рађању. На срећу, европски центри моћи су, захваљујуђи нараслом женском покрету, постали осетљиви и жене ће своја права добити упркос нехришћанским ставовима СПЦ".

О чему је овде реч? О мистичкој суштини радикалног феминизма који се улива у антихристовску ТАЈНУ БЕЗАКОЊА. Наиме, безбожни човек Запада (а данас је већи део света Запад) не зна ни за какву светињу осим самога себе, убогог производа „постмодерне" цивилизације у којој је све игра. Зато он хоће да нема Свете Горе, хоће да жене буду „свештенице“, хоће да му све буде јасно и лако доступно. Како да се не сетимо Константина Леонтјева и његових речи писаних крајем XIX века, у доба када Европа постаје коначно средиште антихристовске малограђанштине: „Зар не би било страшно и простачки мислити да се Мојсије успињао на Синај, да су Хелени градили своје величанствене акропоље, Римљани водили своје пунске ратове, да је генијални лепотан Александар с перјаним шлемом прелазио Граник и тукао се под Арбелом, да су апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само ради тога да би француски, немачки или руски малограђанин у СВОЈОЈ безличној и комичној одећи уживао индивидуално и колективно на рушевинама све те прошле величине?"

Малограђанско просташтво постаје демонска жеђ да се, у име „људских права", поништи све Друго и Друкчије, и да остане само пустош технолошког нихилизма, Знања које је Моћ... А другарице из женског лобија треба да знају да су жене у XX веку већ крочиле на Свету Гору: биле су то Маркосове партизанке, које су три месеца играле и певале у монашкој престоници Кареји године 1945: „Доле девство, живела слобода!" Слава Богу, комунизам у Грчкој није победио, и Света Гора још увек слави Мајку Божју и моли се за сав свет по свом древном, благодатном типику.

Откривање олтара је, по свештенику Тимотеју Сељском, умногоме повезано са губљењем духовне целомудрености, која је непосредна последица учешћа Православне Цркве у екуменистичком покрету. Јер, и римокатолици и протестанти служе своје мисе без икакве ограде, док су жупници и пастори окренути народу. А православни екуменисти служе своје Литургије пред инославнима на интеррелигијским скуповима већ одавно. Уз то, ТВ камере преносе Божанствену Литургију, и „улазе“ својим објективима у Путире и прелећу преко Дискоса са Агнецом. Ево шта о томе каже отац Тимотеј:

>>Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто-напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружничке односе - не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч „монах" значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што се вере тиче, интима је - наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни. Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима) -духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали". Молитва је централни чин духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сједињења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којима смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналогон прељубе. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере - то је издаја, и то издаја на обе стране. А како назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање.

Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једноверцима, него је праћење исте за стране људе допуштено само делимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: „Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим". Наравно, богослужење је у извесној мери окренуто и онима споља, чак и више од тога - помаже им да нађу пут до Цркве. А ради тога је и олтар, и символика свештенослужења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења, ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да би тајне вере тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви - усмереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и оно који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати „преношење" Литургије на телевизији, нарочито када ТВ-камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није свим православним Хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења - то је опасно за душу која није утврђена у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара преноси преко телевизије милионима неверујућих зазјавала - то је онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење завета датог Богу. Али, та главна лаж увек за собом вуче и врећу „малих" лажи. Ове последње су двоструке: скривање греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. А свих врста „оправдања" екуменизму смишљено је више но довољно.<< Тако отац Тимотеј.

Ако све то знамо (а зна свако ко хоће да види), онда се поново и с правом питамо: зашто „литургијска обнова“ на Истоку треба да води начину богослужења и уређењу храмовног простора какво је на Западу? И зашто се чудити отпору таквим новачењима, кад је то, ако хоћемо, улога културе која је, по Михаилу Епштајну, „вишеслојни систем хигијенских, етичких, ритуалних и информационих филтера, који вишекратно чисте унутрашњи простор културе од спољашњег нереда, „прљавштине“ и „буке“ животне средине“. А Јуриј Лотман је уочио да, у области семиосфере, функција граница или филтера јесте да врши одвајање „свог сопственог“ од „нечег туђег“.

Да! Одвојити сопствено од туђег - то је и наш задатак, данас и овде.

Извор: Владимир Димитријевић, Дођи и види (Иконостас и светиња олтара у православном предању), ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр. 48 -94.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.