Још у време последњих година ђавоље црвене власти, у тадашњу Југославију, први токови неколико врсте дрога које су тада могле да се нађу на улицама пре свега Београда који се тада осим дрогом, лагано али темељно пунио новим различитим трендовима и глупостима са запада, а пре свега трендовима из Енглеске и Америке.

Док су трендови и остале углавном будалаштине за омладину долазиле са запада, дрога је долазила од Албанских нарко мафија. Преко Албаније кроз Косово, жиле и путеви неколико најкоришћенијих дрога, успешно се простирало читавом Југославијом али мање више и осталим Балканским државама. Данас, после четри деценије, жиле и путеви су исти али далеко „чвршћи и дебљи“.

Пре неких 9 година, почевши да излазим по граду, нисам пуно знао ни о чему шта су биле свакодневница и трендови младих. Већ убрзо те године, нашао сам своје друштво које је углавном било мало старије од мене и расположење према дрогама им је било изузетно негативно. Већ тада, имао сам прилично добро расуђивање и осим што сам схватао о чему говоре по том питању, и сам сам већ тада утемељио исти став.

Излазећи тада у вечерњим сатима, преко целе године а наручито преко лета, смрад смоле који производи марихуана, била је реткост да се осети на јавним местима као што је била тврђава, кеј, градски паркови, дворишта око блокова са стамбеним зградама итд. Корисници таквих и других опијата, скривали су се углавном у ситне сате по мрачним местима или становима. Док је било колико толико теже сазнати ко користи по друштвима марихуану, прахове и таблете тзв „спидова“, кориснике опијата као што је хероин и кокаин готово је било немогуће срести на улици осим оних „познатих у крају“ којих увек има по један у крају. Ипак, излазећи све више градом, могло се провалити на којим местима се састају такви људи и каква су то друштва, тако да је кроз мало упућивања и отварања очи било лакше знати где се не треба појављивати, или где се треба појавити да би се тако нешто набавило. Међутим, годину дана касније, у школи, шушкање о спиду и марихуани а могућностима за набавку и неких скупљих опијата, постајало је све гласније, па тако убрзо се оформила и групица која је на великом одмору или по договору за не одлазак на одређени час имала састајање и пушење марихуане иза објекта за оставу у дворишту моје средње школе. Посебно памтим позивање у ту групицу која је полако али сигурно расла, када је неки лик требао да донесе спид у таблетама и праху који је како су причали, „био добар за петак увече“. Ствари су тако далеко ишле, да је постојало пар ликова у тој групици који су се повезали са добављачима, па је новац скупљан дан пре а следећи дан би неко од њих донео за тај новац планирану количину за тај дан. Док ми је ситуација у школи била све јаснија, разговарајући са школским другом који је повремено био присутан у тој групи а иначе је из другог града, говорио ми је да не треба ништа да ме чуди и да је ситуација не само у другим школама, него и у другим градовима слична.

Девет година касније, ситуација је у толико промењена, да пишући ово, осећам се као да постоји процеп у мојем времену, као да неко време нисам био присутан. Изгледа да је заправо нормализација дроге у нашем друштву достигла далеко далеко већи ниво него што је то било пре тих 9 година.

Присутност дроге више ни мало не зависи од тога какво је друштво и где се окупља, већ је распрострањеност све више једнака, а разговор о употреби је нешто о чему се све слободније говори. Граница по питању узраста се спустила а понуд за дим марихуане, дим крека или мало спида је нешто шта вас лако понуде млади студенти чак и ако сте нови у друштву шта сам пар пута доживео, а моје одбијање их је изненадило као да сам одбио новчаницу од 5000 динара. Да је све слободније, лакше наћи и далеко распрострањеније говори чињеница да у разговору са било којим другом или другарицом, лако могу чути да је неки од опијата често присутан на журци у неком стану, у испијању алкохола на кеју или у тврђави, камповања у природи итд. Посебну причу овде чини и то што је мој град Ниш универзитетски град па је већином године пун младих из мањих градова и села који овде долазе да студирају, а чије је понашање код већине као пас који је после годину дана пуштен са ланца. Њима се пружа поред пуно добрих и лоших ствари и дрога коју коначно лако и често могу купити преко својих старијих колега са факултета који су овде већ коју годину и упознати су са таквим водама. А како нам је добро познато колико су честе студентске журке по становима, осим гомиле разноликог алкохола, губљења невиности и/или промене сексуалних партнера, опијати у једном или више облика су неизостављиви део тих журки. Често бих током студирања могао од добростојећих другова да чујем како су се лепо почастили са којим грамом кокаина.

Осим свега тога, шетња у вечерњим сатима Нишким кејом, тврђавом и парковима, а наручито у топлим периодима године када су та места препуна омладине и ђубрета које та омладина сасвим безбрижно баца свуда около, права је срећа и реткост да се бар једном не осети смрад смоле од пушења марихуане.

Слушајући приче од колега на факсу о кокаину којим су се почастили, у њиховим гласовима ме цела та прича подсећа на крике силованих Србских девојки, мајки, плача прогнане Србске деце и крикова из жуте куће са Косова и Метохије. Док приликом сретања смрада смоле марихуане, осетим смрад дима спаљених Србских Православних светиња и Србских кућа широм Србског Косова. Схватајући посвећеност Албанаца и шиптара уопште за освајањем Косова и Метохије, стичем јасну слику колико наша омладина уз помоћ властодржаца успешно ради на самоуништавању како здравственом тако и националном кроз новчану помоћ агресору и окупатору Косова и Метохије преко наркотика од којих великим делом тог новца купују добар део оружија који им је служило и слижиће за даље убијање Срба.

Прилично су занимљиве приче досадашњих а наручито данашњег министра полиције по питању борбе са наркотицима и одлучности да полиција то сузбија. Гледајући наведено реално стање које наставља да се погоршава као и до сада, гледајући Велики Трновац као нешто јавно а колико ли је онога о чему се не зна, гледајући удружење Свети Сава које лако разоткрива дилере из свог краја, гледајући многе друге ствари, може се лако схватити колико су то досадашњи и садашњи министар и влада искрени и озбиљни у решавању проблема наркотика који у Србији има вишеструк негативан утицај. Изгледа да од проласка наркотика кроз Србију и продаје у Србији, Србско мафијашко политичко подземље има фин удео о чему смо већ могли у последњих десет година, а и у последњих неколико година наручито, чути и у окупираним медијима кроз разне грешке и испаде од стране владиних и безбедносних службеника. Какво ли је онда заправо реално стање када чак и окупирани медији успеју да проговоре о томе ?

Част изузетцима међу омладином којих има на жалост све мање. Надам се да по овом питању, ток неће ићи као до сада и да ће кроз неко време бар кренути мало у другу страну а потом скоро и нестати. Ако је некадашња „Југа“ наша била тако лепа, зашто је онда произвела овакве генерације политичара?…

Извор: „Васељенска“