Срђан Воларевић, угледни србски писац и син Книнске Крајине, је човек који увек и свагда промишља о судбини свог народа на граници Истока и Запада на начин дубок, испуњен светлим и чистим увидима. И овога пута његова размишљања, под називом „Мрвице“, доказују управо једну такву тезу. Док год има људи попут Воларевића, Срби неће изгубити свој пут у тами савремености.

В.Д.

+ + +

Господе, помози мојему невјерју.

У Јеванђељу, по Матеју, у глави 13. у 24. стиху Господ наш Исус Христос казује:  „царство је небеско  као човјек који посија добро сјеме у пољу својему“. И  даље, до 30. стиха,  наводи нам човековог непријатеља који сеје кукољ по посејаној пшеници, затим перипетије око израслог кукоља и пред жетеоцима одлуку домаћинову о времену жетве и потоњем издвајањем кукоља и његовом спаљивању а одвајању пшенице за житницу.

Из непрегледног пространства значења овог Господовог казивања у овом часу, како се зхуктавају екуменски млинови, мени се чини највиднијим оно које указује на суштинску разлику између православља и римокатолицизма. С неколико ситних запажања настојаћу да то и докажем.

Ми Срби имамо један израз који веома поткрепљује сазнање даровано  нам од Господа нашег, да је душа наша од царства небеског. Тај израз се обично користио (давно, прилично давно чуо сам га  последњи пут) када за неког хоћемо да кажемо да је добар, скрушен, племенит, честит, саосећајан, трпељив, пожртвован, истинољубив... И израз гласи „он је душа од човека“.

Ако смо несклони глобалистичким погледима на човека у којима је порекло од мајмуна до краја завладало у самосвести (у словесности), у овој речи видећемо шта заправо носи живот, шта је у стању да га обогати, умножи, као и да га сачува.

У пуној слободи која је пред човеком од Бога му дата, поприште живота је душа, а не у неким неуропсихјатријским керефекама или психолошким бургијама, а још мање у којекаквим политичким муљањима и идеолошким лупетањима. А слобода је драгоцена, као само злато, зато што је чиста као и душа од човека. И када поганом руком погано семе стигне у њу, и изникне као кукољ, не ваља га чупати пре жетве, јер може да страда и оно што је добро у њој. Јер  само је чиста душа у стању да сачува живот, па тако и слободу, због чега  у житницу треба да се уноси само провејана пшеница, односно раздвојена од кукоља.

Није никаква тајна да сејање кукоља долази из овог света, као што није ни тајна да римокатоличка црква, као устројство, саздана је као држава овог света. Чак сам наилазио на мишљења која кажу да римокатоличка црква има најсавршенију администрацију на овом свету, толико савршену да жупник, или какав минорита, или језуита, са ма ког краја света очас посла административно може да ступи у непосредну везу са самим Светим Оцем (Тадеуш Бреза, „Бронзана врата“.). Ово нам указује на оквире онога што се ословљава као Civitas Dei. Па том укорењивању у свету, и чврстом везивању за његово тло, додајмо токове новца из римокатоличке државе, Ватикана, у време Пољака папе Јована Павла  II, који су стизали до Пољске. Новац је, као најјача молитва, имао једину сврху  да сруши комунистичку власт, где је Лех Валенса био главни потрошач тог новца, односно најблагордније покривен том римокатоличком молитвом – рођеним очима гледао сам на телевизији веома исцрпан документарни филм о томе. Овој малој световној згоди римокатоличке цркве додао бих и појаву огромног плаката по капијама храмова у Италији ове цркве управо у прво време овог понтифекса. У најбољем маниру тржишне пропаганде на плакату је писало: Aprite le porte e Criste – отворите Христова врата – што нам на врло сликовит и крајње непосредан начин каже: Господ наш Исус Христос је само и само и једино унутар римокатоличке цркве (тојест храма). (Онда није ни чудо да уз Светог Оца следи одлика непогрешивости, што је и природно с обзиром на стремљење Божијој држави.) А о Господовом учинку на наше животе једино важи жупникова реч у нашој беспоговорној преданости поретку који је установила сама црква – а не јеванђеоска истина којој свештеник треба да служи и по њој се управља. Плодовима по којима познајемо стабло римокатоличке цркве придодајмо и прву отворену дискотеку у Београду (уз ону у згради Атељеа 212) у друштвеним просторијама римокатоличког храма Светог Петра, у Македонској. А свакако да не изоставимо доктора Алојзија Степинца са оном чувеном екуменистичком реченицом коју је рекао краљу Александру Ујединитељу. Наводим је по сећању: „Када би се ујединили ми католици и првославци, са нашим смислом за организацију и чврстину поретка, и православци са својом душевношћу, добили бисмо идеалну цркву“.

Зар нас све ово не уводи, пре свега, у сазнање да је римокатоличка црква окренута овом свету, тојест кукољу, а не пољу на коме се сеје пшеница, јер у житницу, после жетве, треба унети само и само пшеницу. А што за овим сазнањем следи јесте да римокатоличка црква себе разумева у ексклузивном смислу, сасвим искључиво, због чега за себе говори да је јединоспасавајућа управо она (за нас православне Србе највиднија потврда овог искључивог наступа у свету бивала је примењивана у зликовачкој Независној Држави Хрватској, у безочним покрштавањима православних Срба, описиваних као повратак јединој истинитој цркви, али и у монструозним масовним и крвожедним покољима Срба у име Бога и Хрвата, што је и гесло са којим су Хрвати започели сецесионистички рат 1990. године под вођством Фрање Туђмана.). Па онда не треба ни да буде необично што докторска дисертација Крунослава Драгановића обрађивала је насилно спровођење православља у стопостотно римокатоличкој Босни и Херцеговини, што је податак раван највишем нивоу научне фантастике у окриљу римокатоличке цркве. (Није згорег да се понови: Крунослав Драгановић је у Ватикану држао кључеве пацовског канала којим су поражене али не и обезглављене усташе расипале се по свету, иначе преминуо је у свом кревету, седамдесетих, у Сарајеву, као слободан човек.)

Римокатоличка црква, дакле, своје трајање и своје делање заснива на чврстој спрези са овим светом, тојест са поганом руком која сеје кукољ на поље где је засејана пшеница. И пре саме жетве бави се кукољем, сасвим занемаривши време жетве и житницу, јер њена сврха није спасавање пшенице, мада  без трунке стида то тврди на сва уста.

Ово нам казује да старање и делање римокатоличке цркве није усмерено на поље које Господ наш изједначава са човеком по коме он сеје пшеницу, односно да је поприште живота искључиво у служби земних циљева саме римокатоличке цркве. А да ли то има везе са оним шта нам поручују Јеванђеља, нека свако сам за себе увиди, као што препуштамо свачијем мишљењу и то да је стожер римокатоличке цркве усред самог кукоља од кога се не виде ни поље ни пшеница.

Не треба посебно објашњавати а још мање доказивати да је православље одређено пољем које је равно човеку по коме он сеје пшеницу.

Важно је уочити да је реч о човеку који сеје пшеницу а не само о човеку јер то би значило да је таланат остао закопан, а онда нема ни сејања пшенице ни житнице, па самим тим ни свести о кукољу.

Тако да је она фантасмагорија о два крила једне цркве само  ригање екуменистичког духа.

+ + +

  У „Мислима за сваки дан у години“ каже Свети Теофан Затворник: „Свест о слободи исто је тако силна и неодољива као и свест о постојању“ (стр. 137., Манастир Хиландар, 2009.)

Бисер, заиста бисер. Али и сведочење најдубљег понора између нас православних и римокатолика. А ево како.

Слобода је увек и безусловно за живот. А бити у том животу, значи бити уз Господа, јер нам је  од Њега живот дат јер је Он извор живота. Значи слобода нас води у Господово окриље. Све остало  је пропаст, ништавило и пад. Губитак смисла, сврхе и словесности.

И то је она преломна тачка између нас православних и римокатолика.  

За римокатолички дух слобода је увек слобода за другог, док за православни дух слобода је увек слобода за себе, јер свако носи своју грешну природу, ма колико рационалистичким потезима измозгали друге кривце за сопствено делање.  Шта то значи, осим православне слободе која тражи посебну личност и римокатоличке која је свођење под конац?

Најречитије о тој римокатоличкој слободи казује пре свега оно што се уобичајено ословљава као прозелитизам, што у преводу на свакидашњи српски казује о насилном натурању римокатолицизма – као што је министар богоштовља клеронационалне и фашистичке Независне Државе Хрватске Миле Будак, са балкона у Госпићу, најављивао покрштавање једне трећине православних Срба, док остале две трећине  падају под мач изгона и клања; или како је римокатолички светац блажени Леополд Мандић (по рођењу православни Србин) добио светаштво на превођењу православних у римокатолицизам. Да то нису успутне епизоде римокатоличког духа у једној периферној земљи казују нам шпанска као и португалска насилна ширења римокатолицизма по Латинској Америци, чему треба придодати и насилно католичење Украјине, посебно града Љвова, а у наша времена одатле потекле непријатеље православља неофашисте Бандеровце; и као посебну пикантерију том римокатоличком разумевању слободе додајмо и једну eпизоду из времена делања папе Јована Павла II а за ваката Горбачова, у римокатоличком свету (на Западу) у небеса дизаном. Папа је од њега издјествовао одобрење за  бискупију у Иркутску, у Сибиру – где ни на десет сати лета путничким авионом разуман човек међу православнима не би наишао на римокатолика. У име те бискупије и томе следственог прозелитизма тамо посланих осам минорита завршили су своје животе онако како су и тамо стигли (по свом канапу и капуљачи међу православним Србима познати као кољачи српске деце).

Дакле за римокатолика слобода је оно што  се добија од неког другог, или што неко други доноси, а не да је то садржано у сваком човеку  Божијем, јер је од самога Њега она и добијена. Као римокатолички патент - тековину и допринос светској цивлизацији, прозелитизам носи слободу коју треба наметати, тамо где је нема и где је без ње живот погрешан. Да ли нас ово потсећа на америчког Милосрдног анђела из 1999., или великобританску империјалну и, на пример,  политику геноцидног господарења дивљим Хиндусима, са више хиљада година културе, или на француску буржоаску геноцидну кланицу после рушења Бастиље (са два робијаша), или на немачко усвајање супериорне расе која ће од Словена направити своје робље...?

И тек узгред да се дода: Србија се по Римокатоличкој цркви и даље сматра мисионарски необрађеном земљом, већ вековима.

+ + +

Како млинови екуменизма потмуло и све оштрије тутње не могу а да се не сетим једне Божије поруке. Настојаћу да је што јасније пренесем.

Једног прохладног и буром зачињеног дана на тргу, у Бенковцу, опустелом, без Срба, после пропасти Крајине, гледао сам сасвим уобичајен призор, од постанка света ненарушених вредности у поретку космоса. На крову стамбене зграде коју је пројектовао брат мој од стрица, Милисав, по цреповима, били су се затекли гачци и голубови. Читава два повелика јата, гачци, онако продорно црни, мали, затубасти, велике главе, великог и оштрог кљуна, и голубови, питомо голубије сиви, с понеком белом пегом на врату - два јата птица као два супротна пола света. И свако од та два јата држало је своју страну крова, нигде се не приближивши другом ни за нокат. И када би бура ударила својим маљем студени по њима, они би се истовремено винули пут неба, кружили би и кружили, док се не смири  тај талас витлања ваздухом, нигде и ни у којем часу не примакавши се у том кружењу, да је свако јато бивало организам и живот за себе и у тим ванредним приликама. А потом би се вратили на она своја пређашња пребивалишта, и даље са пристојним одстојањем једни од других, да свако за себе настави својим токовима трајања и тражења путева до неба, по налозима од Господа им датим.

Као нека врста епилога овог призора намеће ми се сазнање о томе да ни мазга ни мула не могу да се оплоде и продуже – јер нису уписани у књигу живота. А као што се зна и једно друго настали су у неприродном споју две неспојиве природе - као  два бића која су по роду издвојена својим настанком. Па како би онда гачци и голубови спадали у једно јато?

+ + +

Како млинови екуменски све оштрије и брже мељу, да им се чак са радошћу и песмом приступа, час је да се и овде сетимо једне јеванђеоске поруке.

Уверен сам да нема оног ко не зна причу о Марти и Марији.

Па хајде да видимо шта нам то прича каже, шта сведочи Јеванђелиста Лука (10; 38 – 42).

Као и свака јеванђелска појава Спаситеља душа наших, Господа нашег Исуса Христа, и ова прича је тешко сагледива и до краја сазнатљива. А да се ми задржимо, модерно речено, на само једној равни смисла.

Дакле, каже Јеванђелиста Лука (10; 38, по Вуку): „А кад иђаху путем и Он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими Га у своју кућу“. Како год разумели реч кућа, увек ћемо испред тога имати да она Господа нашег Исуса Христа прима у своју кућу. Засновано можемо претпоставити да Га је она, жарке и чисте жеље, и позвала, јер се вели прими Га у своју кућу. Јеванђелиста се не бави тим детаљем, будући да је само по себи очевидно да је позив изнедрила њена жеља да прими Господа.

Они који су се родили у својој кући требало би да знају боље но други да је своја кућа место где се рађа, умире, живи, воли, мисли, моли Богу, стиче, расипа, греши, каје, плаче, трпи, нада, верује...  где се на непосредан начин одвија земни људски век, на путу до оног вечног боравишта. И ако је неком најприличније да га примимо у своју кућу онда то може бити пре свих Господ наш Исус Христос Који је почетак и крај, и извор живота – па је и природно да Га је Марта позвала, што ће рећи да Га је Марта на посредан начин позвала у своје срце које је поље њеног живота.

Али шта се дешава када је Господ наш закорачио у њену кућу.

Јеванђелиста нас не оптерећује непотребним детаљима, напросто рекавши да „код ногу Исусових“ села је Мартина сестра Марија „и слушаше бесједу Његову“ (10; 39). И шта има да се бавимо ту каквим успутним, неважним и сасвим занемарујућим ситницама: у кући је сам Божији Син који је средиште живота, постојања, смисао... безмерна љубав према човеку, човеково оправдање и његов спас. А Марта се сасвим помела („збунила“), не знајући шта и како да принесе Богу свом, Господу нашем. Па је чак и пребацила сестри што ју је оставила саму у том настојању: „Господе! Зар Ти не мариш што ме  сестра моја остави саму да служим?“. Дакле, одговорност за своју пометњу налази у својој сестри, што само увећава њено туђење од Исуса Христа, и ослонац на сопствену вољу која се као и иначе показала немоћном. А онда следи њено кључно питање, самом Христу упућено: „Реци јој дакле да ми поможе“ (10; 40). Обратите пажњу: Она од Христа захтева да одобри такав њен однос према Њему, али и да, истовремено, тиме осуди њену сестру.

Нек свако за себе процени колико у тим Мартиним речима има гордости, као и у њеном настојању како ће Христа да „дочека“. Додуше, Јеванђелиста каже „Марта се бјеше збунила како ће га дочекати“, што ће рећи да ју је спопала нека грозница која изазива пометњу – а зар гордост није такође једна врста грознице, дакле једног неурачунљивог стања које се разумева као болест. 

У сваком случају понесена присуством Господа нашег Исуса Христа у својој кући (свом срцу) Марта се окреће питањима овог света. У Богу гледа човека, па се њено делање пред Њим своди на уобичајено свакидашње понашање у свету, са безрезервним ослонцем на сопствену вољу – за разлику од сестре Марије која се потпуно посвећује Богу – „и сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу Његову“ (10; 9). По диктату своје воље Марта се посвећује спољним пословима своје душе, чиме самољубиво испољава себе, док се Марија сва усредсредила на реч Исуса Христа, заборавивши себе; ослонац Мартиног делања је сав у њеној вољи, док  Марију описује оно што каже једна молитва: „...просвети моје духовне очи, отвори моја уста, да се поучавам речима Твојим и разумем заповести Твоје и творим вољу Твоју...“.

Зар нас Марта, у тек ових неколико ситних запажања, не потсећа на Римокатоличку цркву у којој је њена делатност само изговор за примицање Господу нашем Исусу Христу – а не да је Он Сам крајњи циљ. Управо онако како сведочи јеванђелиста за Марију у речи Христовој: „А само је једно потребно. Али је Марија добри дјел изабрала, који се неће узети од ње“ (10; 42).