У лику Владислава Ђорђевића, сајт "Борба за веру" добио је изврсног сарадника, човека који у свом стваралаштву спаја теологију, философију и социологију, и који се суверено креће у области савремене западне мисли, која је све више секуларна и аннтихришћанска, чак и у оквиру јеретичких скупина које себе називају "црквама". Кристално јасне мисли, одговоран за сваку написану реч, г. Ђорђевић показује како је могуће бити савремен, а не одступати од Светог Предања. Зато са поносом објављујемо да је г. Владислав Ђорђевић од сада добио рубрику (овде:) редовног сарадника нашег скромног, али учењу Цркве Христове оданог, сајта. 

Уредништво

+ + +

Есеј „О феминизму и феминистичкој духовности” словеначка феминисткиња Аленка Гољевшчек започиње реченицом: „Нову духовност не можемо замислити без феминизма (лат. femina – жена).”[i] O каквој је „новој духовности” реч?

Ауторка објашњава: „Још 60-их година када су се умножиле различите иницијативе и покрети, који данас творе писану лепезу новог доба (new age-a), нпр. покрет хипија, мировни и еколошки покрети, покрети за људска права итд., показале су се додирне тачке између модeрног феминизма и нове духовности.”[ii]

Дакле, модерни феминизам своју „духовност” види као део духoвности новог доба. Такво самопозиционирање је индикативно: оно указује да нема везу са хришћанском духовношћу „старог доба”.

Тај отклон од традиционалог хришћанства још је уочљивији у критици патријархата. Професорица пише: „Наша западноевропска цивилизација израсла је из хеленизма и јеврејства. То значи да су жене, опет, биле подређене и скоро без икаквих права. Европа је била много векова чврсто убеђена да је жена недорасло, неодговорно, мање вредно биће које је потребно водити и контролисати како не би грешило; а и по природи је усмерна ка злу – зар није она прва послушала змију и навела Адама на грех? Тако да је мушки надзор над женским полом, не само право, него и морална обавеза. И мушкарци су ту дужност схватили озбиљно. Бетонирали су је праву, моралу, вредностима, обичајима, новинама… Ако је жена могла негде да има место то је било код куће. Из јавног живота је била потпуо истиснута.”[iii]

Критика подређеног положаје жена у патријархату и повезивање тог положаја са библијском причом о грехопаду налаже да се тај библијски извештај пажљиво проучи.

1. Првенство жениног грехопада

Јахвист је потребу за мушкарчевим функционалним поглавништвом над женом истакао не само извештајем о стварању човека (Прва књига Мојсијева 2), него и извештајем о првенству жениног грехопада (Прва књига Мојсијева 3).

Првенство жениног грехопада Св. Павле узима као разлог да мушкарац има поглавничку улогу у породици: „И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,14). Исти апостол то узима као један од два разлога зашто жени није допуштено „да учи нити да влада мужем” (Тимотију посланица прва 2,12).

Дакле, Нови Завет оправдава функционалну подређеност жене мушкарцу управо позвајући се на библијски извештај о грехопаду.

2. Мушкарчева предводничка и представничка улога

Иако је најпре згрешила жена, а потом мушкарац, Јахве на одговорност прво позива мушкарца. То је стога што је Јахве мушкарцу поверио поглавничку и представничку улогу у породици и друштву.

На Јахвеов упит да није можда прекршио забрану, Адам је одговорио: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох” (Прва књига Мојсијева 3,12). Али Јахве није уважио тај изговор. Ако жена куша мушкарца, то не значи да мушкарац има допуштење да згреши.

3. Мушкарчева одговорност

Мушкарчев грех првенствено се састоји у томе што се одрекао своје поглавничке улоге и „послушао жену” (Прва књига Мојсијева 3,17а). Психоаналитичари би овај део јахвистичке приче вероватно протумачили тако као да је за мушкарца опасно да наседа на женине манипулативне технике. Жена не би требало да буде превише назависна. Мушкарчева бојазан од независности жене нашла је свој израз у овом извештају. Посебно је погубна сексуална независност женина. Када је реч о сексуалности, мушкарци су много љубоморнији него жене. Много се више љуте када су преварени. То је и разумљиво, јер је емоционално и морално много погубнија женска, него мушка прељуба. Јавхист је то знао и саставио причу која подразумева потребу за контролом жениног понашања.

4. Последице грехопада по рад

Грехопадом еденско стање није уништено, већ је само нарушено, извитоперено. Рад и рађање део су еденског људског стања. Грехопадом та стања су се само изопачила.

По јахвисти, рад је део мушкарчевог еденског стања (conditio edenica): „И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува” (Прва књига Мојсијева 2,15). Грехопадом то стање се изопачило. Рад је добио својство муке. Обрађивање земље постало је тегобно: „С муком ћеш се од ње хранити до својега вијека” (Прва књига Мојсијева 3,17c).

5. Последице грехопада по рађање

По елохисти, репродукција је део задатка на који су позвани мушкарац и жена: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом” (Прва књига Мојсијева 1,28а). Грехопадом тај императив није укинут, него је само добио облик муке. Трудноћа и порођај могу бити пропраћени муком. Јахве каже Еви: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати” (Прва књига Мојсијева 3,16а).

6. Последице грехопада по међуполне односе

Еденски однос између мушкарца и жене, а то је однос истовремене онтолошке једнакости и функционалне подређености жене мушкарцу, грехопадом се извитоперио. Постао је покварен, грешан. Жени је Бог рекао: „И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар” (Прва књига Мојсијева 3,16c). Глагол који се овде користи „господарити” – „машал” (māšal) подразумева доминацију и има конотацију супресије. Женска функционална потчињеност мушкарцу није настала с грехопадом. Она постоји од стварања. Са грехопадом се само покварила, корумпирала, стекла грешан, тлачитељски, опресивни вид. Сврха искупљења није да укине функционалну подложност жене мушкарцу, већ само да ту потчињеност ослободи тлачитељског карактера.

Најочитије последице грехопада на плану међуполних односа су мушко тлачење жена и женско манипулисање мушкарцима. Сврха искупљења је да обнови првобитни складни супружнички однос.

7. Амбивалентност људског стања

Сви најважнији аспекти људског живота – рад, рађање и патријархални међуполни односи – еденског су порекла и као такви добри по себи. Али грехопадом су се искварили.

Рад, метонимијски представљен као агрикултура, амбивалентна је појава. У аграрним друштвима – а таква су била већина у историји – власништво над земљом се прижељкивало и за њу оштро борило, али се рад на земљи избегавао. Радом мушкарац стиче углед и моћ. Колико је данас младих који жуде да стекну „казну” запослења?

Како је мушкарчев рад извор његове моћи и угледа, тако је и женина моћ рађања извор њене моћи и угледа. Женина функционална подређеност мужу, која је грехопадом добила обележје казне, може да изгуби то казнено обележје и стекне обележје природне комплементарности. Обе женине казне у себи садрже елементе женске ситуације. Сама моћ рађања ставља жену у стање суптилне, али јаке надређености. Дубока је женина жеља да искуси „муку” рађања, јер она кроз ту „муку” може да искуси посебну љубав и поштовање супруга, детета и друштва у целини. Св. Павле је толико ценио материнство (што је дубоко усађено у психу човечанства) да је рекао да ће се жена спасити „рађањем дјеце” (Тимотију посланица прва 2,15). Друга женина казна, пооштрена подређеност мушкарцу, може да има и својих суптилних предности. Скривена чежња сваке жене је да има поред себе „господара” који је толико моћан да може и њу да учини моћном. Две су фрустрације жена. Прва је да има поред себе мушкарца који је слаб, па је не може водити, а друга, да има поред себе јаког мушкарца који ту своју снагу злоупотребљава. Уколико се феминизам схвати као протест против злоупотребе мушког поглавништва, онда је он оправдан. Али ако се схвати – како је данас нужно – као протест против потребе мушког поглавништва као таквог, онда је он неоправдан.

Патријархат није настао са грехопадом. Он је тада добио само тлачитељски вид. Сврха искупљења није да поништи патријархални однос заснован приликом стварања, него да га лиши његовог грешног вида.

8. Именовање

Своју надређеност над женом мушкарац је показао и именовањем. У извештају о стварању мушкарац је већ именовао жену: „Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека” (Прва књига Мојсијева 2,23b). Тим именовањем је показао своју доминацију над њом.

И у извештају о грехопаду мушкарац је показао своју надређеност над женом именовавши је: „И Адам надједе жени својој име Јева, зато што је она мати свјема живима” (Прва књига Мојсијева 3,20).

Али мушкарчево функционално господарење над женом нека је врста компензације за женину репродуктивну моћ. Управо тако Адам и именује своју жену. Име Ева је у јеврејском оригиналу „Хава” (Havvāh). То име у корену садржи глагол „хаја” (hājā) што значи живети. Зашто је жена названа „мајком свих живих”, а мушкарац није назван „оцем свих живих”? Вероватно стога што је улога жене у репродуктивном процесу значајнија.

Као и „човјечица”, и „Ева” симболише жену уопште. Женски пол, ког је јахвист персонификовао и преко свог књижевног лика Адама назвао Ева, доиста има већи репродуктивни значај. Жена има већу биолошку улогу у процесу репродукције, па је та природна чињеница пренаглашена стављањем животодавности у корен имена жене уопште. Лично име „Ева” је метоним – тачније речено синегдоха. По Библији, а и природи, жена је „мати свјема живима”.

9. Равнотежа моћи полова

Адам и Ева персонификују мушкарца и жену уопште. Именица „адам” (’ādām) значи човек, па стога тек књижевном стилизацијом (персонификацијом) може да поприми облик личног имена. Адам je синегдоха типа pars pro toto. Oзначава мушкарца уопште, а не неку конкретну особу. И Јева представља синегдоху типа pars pro toto за жену уопште.

Библијски извештаји о стварању човека одражавају онтолошку равноправност полова и уједно њихову асиметричност на плану биологије и културе. Управо зато што жена има важнију улогу у репродукцији, јавхистички извештаји о стварању људи и њиховом грехопаду сугеришу потребу за мушкарчевим социјалним поглавништвом. Уколико се феминизам схвати као протест против мушке злоупотребе социјалног господарења, онда је он оправдан и чак пожењан. Али ако се схвати као протест против мушкарчевог социјалног поглавништва као таквог, онда је он неоправдан и чак јеретичан. Мушко икономско поглавништво над женом има и библијског и социјалног оправдања. Мушкарчева социјална надмоћност над женом је само надоместак за његову мању улогу у репродукцији.

Извештаји о стварању човека и грехопаду сугеришу потребу да мушкарац буде социјално надређен жени управо стога што има мању репродуктивну улогу. Жена је у библијском извештају о стварању приказана као она која проистиче из мушкарца, док заправо он – у природном свету – проистиче из ње. Библијска сага о стварању људи и њиховом грехопаду има функцију одржања полне равнотеже. Она мушкарцу прописује социјалну власт како би била успостављена равнотежа моћи полова.

10. Обећање Месије

Јахве је изрекао казну и змији – оваплоћеном злу – и додао: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати” (Прва књига Мојсијева 3,15). У свом старозаветном контексу овај стих каже само то да постоји антагонизам између човека и опасних животиња, посебно отровних змија. Међутим, за хришћане тај стих је „првобитно еванђеље” (protoevangelium) – говори о доласку Месије који ће анулирати Адамов грех. Христос је Адамов „антитип”. Она која ће родити Месију – Богородица – такође постаје Евин „антитип”.

11. Улоге полова код јахвисте

Јахвистички извештај о грехопаду је један од најважнијих за хришћанску антропологију. Пун је дубоких поука, иако му је изражавање увијено у рухо семитског мита. Иако је најпре згрешила жена, а потом мушкарац, Јахве на одговорност прво позива мушкарца. То је стога што је Јахве мушкарцу уделио поглавничку и представничку улогу у породици и друштву.

Полови су створени онтички (бићевно) равноправни, али не и функционално (икономски) равноправни. Јахвист причама о стварању људског пара и њиховом грехопаду (Прва књига Мојсијева 2-3) сугерише да је Бог мушкарцу поверио поглаварску и предводичку улогу у друштву, породици и Цркви.

12. Закључак

Феминисткиња Aленка Гољевшчек тврди да је „феминистичка духовност” уклопива у „писану лепезу новог доба”.[iv] Има право. Али та „феминистичка духовност” није уклопива у традиционалу хришћанску духовност. Заправо, она је њена сушта супротност.

Док традиционална хришћанска духовност подстиче жене на смиреност пред Богом, новодопска „феминистичка духовност” подстиче жене на агресивно самоистицање. Аленка то и не крије. По њој, главни проблем жене у патријархату је био тај што је била из јавног живота „потпуно потиснута”.[v]

Док хришћанска духовност позива жене на скрушеност и смерност, „феминистичка духовност” их подстиче на бунт и самоистицање.

„Феминистичка духовност” стоји и суштој супротности са словом и духом Светог Писма. У Свето Писму нема концепта „родне равноправности”. У њему постоји концепт онтичке (бићевне) и аксиолошке (вредносне) равноправности полова, али истовремено и концепт мушкарчевог социјалног (икономског) поглавништва и представништва. „Феминистичка духовност” је ђавоља обмана и јерес.

Библиографија

     Аленка Гољевшчек, „О феминизму и феминистичкој духовности”, у зборнику „Феминистичка теологија”, ур. др Зоран Милошевић, Ивис публик, Београд, 1999, стр. 5-24.

_____________

          ¹ Аленка Гољевшчек, „О феминизму и феминистичкој духовности”, у зборнику „Феминистичка теологија”, ур. др Зоран Милошевић, Ивис публик, Београд, 1999, стр. 5.

          ² Ibidem, стр. 5

          ^3Ibidem, стр. 5.

          ⁴ Ibidem, стр. 5.

           ⁵Ibidem, стр. 5.