Секуларизација друштвене свести је разлокала до непрепознатљивости појмове, као што су "вера", "религија" и "духовност". Потрошачко друштво их види као својеврсни терет. И стварно, разноврсне секте и култови данас се често користе методима трговаца. У поштанском сандучету, заједно с рекламама супермаркета, може се наћи позив на неки секташки скуп, у рекламним часописима нуде се "услуге свештеника". Грађанин, задовољан разноврсношћу такве "пијачне" понуде, додаје свом задовољству исказе типа: "Како је сада добро - више ни веру не забрањују!" или "Ах, ти православци, баш су непомирљиви - само гледају на те своје догмате!"
Замислимо се: живимо у 21. веку, у свету високих технологија и научног прогреса - можда је стварно потребно одрећи се тамо некаквих догмата, правила Цркве из епохе раног Средњег века? "Да - да! - ускликнуће грађани. - Одреците их се и тада ћете се ви, православци, са свима братски загрлити: са римокатолицима, са секташима, са окултистима па чак - и са атеистима!" Α када бисмо се загрлили, схватили бисмо да је наше Православље... ишчезло. Срећом, ово је само обична претпоставка. Наравно, многи би хтели да претворе Православље у "музејску" религију, у одломак културе, али то није ништа друго до њихово приватно становиште. Многи свесни православци падају у очајање, видећи, какав мисионарски пораз трпи Православље у целом свету. Хиљаде људи не схватајући, не познајући или не желећи да познају Православље, западају у секташку "машину за млевење меса" или тачније речено "машину за млевење душа", из које излазе духовно обезличени људи. Може се рећи сасвим одлучно, да је Православље данас постало онај драгоцени камен ο којем Христос говори у Евангелију: Православље је удео малобројних. Да би пронашао тај драгоцени камен, евангелски трговац продао је сва своја богатства, а да би задобио Православље, савремени човек не треба да се растане од богатства, већ од обичног смећа: предрасуда, сујеверја, релативизма, индеферентизма, лажних мњења и представа ο религији. Треба, ипак, имати на уму да Хришћанство није философски систем, који се труди да објасни свет апстрактним појмовима и апстрактним формулацијама. Кад би Хришћанство било само философија, не би било потребе да се настоји на његовој искључивој вредности, него би требало само одабрати разне философске школе (као што су будизам или конфучијанство који су, пре свега, философски системи). Самој философији, па и науци уопште, стран је појам догмата. Догмати су немогући у свету науке и философије једноставно зато што је тај свет променљив, као што је променљиво све што је привремено и пролазно. На вечно питање човековог разума: "Шта је Истина?" -Христос је Својим ученицима на Тајној Вечери одговорио: "Ја сам Пут и Истина и Живот" (Јн. 14, 6). Истина, тј. Бог Живи не може бити исцрпен догматима, нити најразгранатија и танано исплетена мрежа дефиниција може изразити Божанску суштину. Вера у Бога је животворни Савез са Творцем, и у Цркви се Сам Господ открива Својим људима. Како пише о. Георгије Завершински "човек се, исповедајући своју веру у Христа, саглашава с Духом Божијим, Који човеку открива Божанску природу Христа Који је дошао у плоти (уп. 1. Јн. 4, 2-3). Овог критеријума се треба држати у сваком исповедању. Ипак, пре свега Сам Господ припрема човека за исповедање, поучавајући га онако како је Он учио Апостоле, пре него што је Петар казао: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт. 16,16). Христово учење има битијни карактер и не ослања се на апстрактне, књишке појмове, и није учење у правом смислу те речи. То што говори Господ, поучавајући народ и ученике, јесте позив на покајање и личну промену у односу према себи самом, својим ближњима, околноме свету, и што је најважније, у односу према Богу.Таква промена не може бити спољашња, него треба да захвати свецело битије човекове личности. Господ ради поучавања често користи слике и показује чудеса, да би Његов призив могао бити, говорећи савременим језиком, егзистенцијално схваћен и прихваћен од сваког човека који το жели. Опит проницања у саму суштину учења Господњег није упоредив је с било којим спољашњим знањем или мудрошћу, и не може бити достигнут обичним, човеку доступним средствима, јер је суштина или централно место Његовог учења Он Сам, Који хоће да буде познат и прихваћен од човека. Вера у Христа, сагласност с Њим и исповедање Њега јесте резултат дејства Пресвете Тројице, којим Бог Отац открива човеку Божанство Сина у Духу Светоме, показујући самим тим јединство Лица Тројице у љубави и њихово узајамно прожимање, перихорезис. Богооткривење се актуализује у човеку само уз његову сагласност и жељу да прихвати Божију вољу и припреми себе за то кроз покајање. У духовном животу открива нам се Истина. Духом Светим Истина се објављује свецелој твари. Света Црква је чуварка и ризница те Истине (у догматима). Догмати Цркве нису апстрактни појмови, него истине, животно неопходне за наше спасење. Догмат је граница коју је Црква поставила природноме уму да би га сачувала од заблуда, у које он упада услед неумереног бављења (раз)умовањем... Насупрот гнози, где се сазнање само по себи указује као цигь гностика, хришћанско богословље у крајњем исходу свагда јесте само средство, само извесна целокупност знања, која је дужна да служи циљу што превазилази свако сазнање. Тај коначни циљ је сједињење с Богом или обожење, ο којем говоре источни Оци... Хришћанска теорија има, у већем степену, практично значење, и што је мистичнија та теорија, то непосредније она тежи свом циљу - сједињењу с Богом, то је она практичнија. Хришћанство је пунота духовног живота. "Духовни живот се испољава двојако, као духовно стање опитовање и као догматичко сазнање. Догматичко сазнање је органски повезано са кретањем унутарњег духовног живота. Чим нешто променимо у нашем догматичком сазнању, неизбежно ће се, у одговарајућој мери, променити и наш духовни лик, и, уопште, лик нашег духовног битија. И обрнуто, одступање од истине у унутарњем духовном животу повући ће нужно прοмене у догматичком сазнању." Од самог почетка свог постојања Црква се доследно борила против лажних учења гностика, аријанаца, несторијанаца, аполинаријеваца и монофизита, монотелита и иконобораца, од којих свако по себи јесте већ духовна смрт, зато што може заувек лишити човека могућности сједињења с Богом. Реч "догмат" или "догматичко богословље" за многе је постала скоро погрдна, као да је догмат некакав непријатељ живота. Али, тамо где нема догмата врата су широм отворена за све заблуде, како нас и учи историја: тад Хришћанин може постати лак плен ма које јереси. За Хришћанина нема пресуднијег критеријума, него што је позитиван однос према Цркви. Догмат ο Цркви је та средокраћа у којој се одразила вишевековна борба Хришћанства против свих лажних учења. Овде се, на крају крајева, решава судбина Евангелске благовести. Због тога је необично опасна тенденција која се може назвати адогматизмом. Адогматизам не пориче директно истинитост Божанских догмата, већ пориче да је за морални, духовни, хришћански живот неопходно јасно познавање догмата. Догмати су, с те тачке гледишта - "богословље", "висока тематика" у чије танчине човек нема за-, што да се удубљује; Бог неће да нам суди за непознавање догмата, него за то како испуњавамо Божије заповести. На тај начин, овакав поглед на догмате као на нешто апстрактно, нешто што нема везе са реалним животом, не само што обезвређује догмате и чини их практично непотребним, већ пориче нераскидиву везу догмата и заповести Божијих. Против такве тачке гледишта оштро се изражавао још 30-тих година 20. века професор протојереј Георгије Флоровски: "Код многих верника се створила опасна навика да живе без икаквог богословља уопште, замењујући га чиме било: књигом правила или Типиком, или древним предањем, или лириком душе. Рађало се некакво мрачно уздржање од или избегавање знања, својеврсна богословска афазија, неочекивани адогматизам и, чак, агностицизам, ради тобожњег благочешћа, јерес гносеомаха... Ова саблазан може се назвати обредним или канонским формализмом или уљуљкујућом осећајношћу. И од такве прелести штити нас искључиво богословско искуство, будност, јаснота и смирење ума. Дошло је време, када избегавање богословског знања и одговорности постаје смртни грех, стигма самозадовољства и нељубави, стигма малодушности и притворности..." Адогматизам одучава Хришћане од мишљења, разликовања истинског учења ο Истини (од лажног) и то је устанак против Богочовека - Спаситеља, смртоносно пиће (упор. Мк. 16, 18) које трује душу човека заувек. Искушења зла и лажи збивају се у области наше слободе; одупрети се њима могуће је само у Христу и чврстом слеђењу догмата Цркве Његове. Бити верник - значи бити веран, зато што је Истина садржај верности. Истина није супротна грешци, него лажи; она није супротна ономе што је логички нетачно, већ ономе за шта, у суштини, не треба рећи: "Το је нетачно", већ: "Το је нечастиво". Догмат или јерес - то је светлост или тама, добро или зло, љубав или мржња, живот или смрт. Прихватање догмата је једини услов познања Истине и ослобођења од сваке лажи и од испуњења дела оца лажи. Реч је ο борби са ђаволом, ο борби у самом овом свету, на земљи, као и на Небу: не само у човековом срцу, него и у самој природи човековој, укључујући његов ум и тело - ο борби која, по учењу Светих Отаца и сведочанству подвижника, обухвата сву васелену. "...И познаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 32) - ослободити од ропства греху и смрти, од таме и незнања, од бесмисленог живота, од смрти и учинити богоподобним и слободним по благодати учешћа у Истини. Апостол Павле ставља знак једнакости између Истине и спасења. Он пише да "(Бог) хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине" (1. Тим. 2, 4). На тај начин је чување Истине у непоколебивом и непогрешивом догмату неопходно како за спасење Хришћана, тако и за спасење људи који их окружују. У православној молитви постоје задивљујуће речи: "Посвети их истином Твојом; реч Твоја је истина" (Јн. 17, 17); "Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио" (Јн. 15, 3). Догмат је очишћујућа и освећујућа реч Господња: "Благодат и мир да вам се умножи познањем Бога и Исуса Господа нашега" - пише Свети апостол Петар (2. Петр. 1, 2). Реч "познање" и "знање" егзегети разликују као истину и означавање истине у догмату. Апостол Петар овде има у виду оба значења. Ревност без знања - без истинског тј. благодатног знања догмата - може постати фанатизам, баш као што знање без ревности може остати мртво. Црквено Хришћанство брани догмате, али оно ништа мање не показује и трпегъивост према личним заблудама гьуди. По речима Светог Теофана "истинска верска трпељивост искрено љуби и поштује једину свету веру своју (το јест веру Православну), ревнује за чистоту и славу њену, радује се њеном узвишавању, али при том оставља место близу ње и другим верама не због тога, што сматра да су једнаке части и спасоносне, него из снисхођења према немоћима заблуделих. Она не притешњује, не прогони, не уходи; али уједно не пропушта прилику а да с љубављу не укаже на заблуду и предложи слободном убеђењу и савести избор онога што је боље". "Као што Ти мене посла у свет, и Ја њих послах у свет" говори Господ ο Апостолима, а дагье: "Не молим пак само за њих него и за оне који због речи њихове поверују у Мене" (Јн. 17, 18-20) - за све Хришћане до свршетка века, кроз општење Светих, то јест у Цркви, која је "стуб и тврђава Истине" (1. Тим. 3,15). Благодарећи знању догмата прошлост и будућност се сједињују у Цркви у истинско данас. Благодарећи догмату постоји мудрост у хришћанској прошлости и чврстина у његовом наслеђу, благодарећи догмату наше црквено знање стиче чудесну равнотежу. Догмат остварује строги суд над оним хришћанским заједницама, које игноришу дугу историју Цркве и започињу изнова неко своје сопствено "хришћанство". У догматичком богословљу изражена је суштина хришћанске вере, боготкривено знање, проповедано у Евангелију, саопштено Апостолима, откривено и пренесено кроз векове Оцима Цркве, потврђено у опиту живота и смрти највећих Светих. И зато је догмат - мач херувимски, који пада између "Духа Који је истина" (1. Јн. 5, 6) и духа заблуде (упор. 1. Јн. 1, 6), το јест између Христа и антихриста, између Хришћанства и овог света. Кроз догмат струји та "клирономија" која све вернике претвара у клирике, у царско свештенство, призвано да свештенодејствује истину на свим путевима живота. Посебно будно познавање и уважавање догмата неопходно је данас због нарастајућег броја псевдохришћанских култова. Многи људи, крштени у Православној Цркви са безумном лакомисленошћу одлазе у секте, где одбацују догмате које ни не знају (на пример у секти "Јеховини сведоци" осим догмата које пориче протестантизам, поричу се се и догмати, које протестанти признају: да је Бог Тројица и да је Исус Христос Богочовек). То је нарочито трагично када се сетимо колико је светих благочестивих људи пролило своју крв за победу Истине - победу православних догмата над јересима! Ипка било је времена када су, рецимо, због поштовања вернима расецали ноздрве, секли руке (некад и главе), бацали утамнице... И зар се све то збивало само зато да би поколење савремених Хришћана заборавило веру својих предака и уместо истине Вере уздигло на степен догмата измишљотине сопственог ума? Са руског: Филотеј Дилберовић Извор: Часопис «Црквени живот», просветно-мисионарског листа Архиепископије Београдско-Карловачке Преузето са: "Православни-одговор" |