header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Одговор митрополита Михаила на папистичку пропаганду (крај) Штампај Е-пошта
уторак, 07 фебруар 2017

 Кад се толико хвале паписти, да се држе праве Христове вере и веле да смо ми а не они отпали од истине вере, да видимо како је у истини. Разлика је између нас и њих ова:

1. они уче и верују да свети Дух исходи од Оца и Сина, а ми исповедамо да треће лице свете Тројице исходи од једнога Оца као што се и Син родио од једнога Оца.

2. различно они од нас свршују крштење и миропомазање.

3. св. причешће они не дају народу у оба вида.

4. измислили су у таинству покајања индулгенције — разрешење од грехова на цео живот.

5. не дозвољавају онима, који се спреме за свештенство да у брак по закону ступе.

6. нешто су измислили о животу после смрти под именом чистилишта.

7. признају они за главу своје цркве римпапу.

 

О исходу св. Духа

Паписти држе да Дух свети исходи и од Оца и од Сина, па зато и у своме символу домећу овако: верујем у Духа светога, који од Оца и Сина исходи. Но ова наука њихова нема основа, нити каквог темеља ни у св. писму, ни у списима св. отаца ни у саборима чак до осмога века. Јер они су се држали онога символа, кога је сабор Никео-константинопољски изложио до тога времена као што га се и ми до сада држимо. У том општем од васељенског сабора опредељеном символу цркве овако се исповеда: „верујем и у Духа Светога, Господа Животворећег, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно обожава и слави, који је говорио преко пророка“.

Овакву науку о св. Духу, свети оци написаше и изрекоше, на основу св. Јеванђеља, где се каже да Дух св. исходи од једнога оца: „А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене“ (Јован 15. ст. 26.). У апостолском исповедању вере написано је овако: „верујем и крштавам се и у име св. Духа посланог апостолима од Оца, по обећању Исуса Христа“ (Constit. Apost. lib. VII. cap. 41.)

Св. Василије Велики вели „Дух св. од Оца исходи“ (бес. на Пс. 30.), Григорије Богослов изразио се: „Дух је свети заиста свет који происходи од Оца“ (Слово 39.). Св. Златоуст говори: „последоватељи Македонијеви нису хтели да верују, да је Дух неизречено исходећи од Оца Бог“ (бес. на Пс. 65.). Св. Јефрем Сирин учи: „Дух св. није рођен, него исходи из суштности Оца“ (sermo de confess. et sui ipsius reprehens T. III. p. 104.). Св. Епифаније вели: „Син је рођен од Оца и Дух исходи од Оца“ (haeres Opp. Epiphan.). Св. Кирил Јерусалимски учио је: „верујем у св. Духа благог утешитеља, који од Оца исходи. Ми знамо да он од Оца исходи, но не тражимо да дознамо како исходи, држећи се у границама, које су нам положили богослови и блажени мужеви“ (о св. Тројици гл. 19.).

Оваквих свидетељстава пуне су књиге не само св. источних отаца, него и западних учитеља као што су Амвросије, Иларије, Августин, Пасхазије ђакон римске цркве, Хајмо епископ халберштадски (IX. в.), Рабан Мавр (IX. в.) и многи други, који сви изречно говоре у ползу (=корист) наше вере утврђујући да Дух свети исходи од Оца. Тако Амвросије говори: „ако именујеш Духа именујеш и Оца, од кога Дух исходи“ (de Spirit. s. lib. 1. cap. 3.). Иларије се изражава: „Дух је раван Оцу, од њега исходећем“ (contra sermon Arian.). Пасхазије продужава овако своју реч о Духу светом: ако Дух не би био од Оца, то не био у Оцу обитавао и не би од њега произишао: „но ти питаш да ли Дух од Оца исходи? Он је свагда са Оцем и непреривно је с њим као топлота са ватром“ (de Spirit. s lib. 1. cap. 10.). Хајмо вели: „св. Дух назива се Духом истине зато, што излази од Оца истине“ а Мавр вели: „Дух свети говориће од Оца од кога исходи“ (homil. 105.).

Но није толико потребно наводити доказе из списанија Отаца и учитеља цркве зато, што нам достоверна историја казује да је до папе Лава трећега римска црква тачно хранила веру православну да Дух свети исходи од Оца. Јер је познато да тај папа није хтео на предлог Карла цара Француског и испанских богослова да се сагласи додати у Символу и од Сина — Filioque, не сматрајући на свеколике молбе и убеђења; него је остао веран саборноме изложенију Символа вере. Да би сачувао праву веру, он је написао на две таблице Символ православне цркве на грчком и латинском језику и поставио их је у базилици св. Петра са натписом да је он то учинио из љубави к православној вери и за чување њено. И у тим таблицама нема додатка да Дух исходи и од Сина. Дуго је у Риму била борба и многи папе не дадоше да заблуда буде примљена као догмат а Јован VIII папа, рече и обећа свенародно да ће се противити новости коју је невежество хтело увести у црквени православни Символ. Видите ли браћо, да су Римљани одступили, јер су допустили у Символ новост, коју осуђује трећи Сабор претећи да се ништа ново не додаје, а који би штогод придао символу Никео-константинопољском да тај подлежи проклетству као јеретик. (прав. 7. трећ. Саб.)

У тајнама се не допушта умствовање, него јасно опредељење откровенија тражи да верујемо у тајне као што је написано у саборним правилима, на основу јасних изречења Јеванђеља. Потоме и сва умствовања паписта падају и немају значења у науци вере. Не ћемо се дакле ни трудити да их оповргавамо, почем сама падају од здраве критике хришћанске, која се оснива на речи божијој и преданију.

Прелазећи од ове заблуде римске, која је противна Речи божијој, преданију и списанијама св. отаца да се зауставимо неколико на другим тачкама њиховог неправоверија.

2. Паписти свршују крштење поливањем а не погружењем као што то чини православна црква. Да се о томе много не распрострањавамо у говору, довољно је казати, да је сва првенствујућа црква свршавала крштење погружењем, што доказују нарочите крстилнице које се налазе но старијим црквама. Погружавањем крштење се и на западу као и на истоку свршавало до 10. века, премда се је догађало искључење за болне и у тамници бачене, над којима се крштење свршавало поливањем. Само наименовање крштење — βπτιςμα даје поњатије (=појам, разумевање) о начину којим се има свршавати то јест погружењем.

Папистички свештеници изменили су и узакоњену форму тајне крштења и место: „крштава се слуга или слушкиња Божија (име) у име Оца и Сина и Светога Духа“, они овако ту форму говоре: „ја те крстим“. Но против ове безаконе измене, силно је устајао и викао још бл. Августин учитељ западне цркве. Наша пак форма крштења потеже се још од апостолских и старих времена да би се противстало заблуди неких јеретика, који силу крштења доводише од важности лица које крштење свршује.

Папска црква не дозвољава да миропомазање свршују свештеници, него то могу код њих свршавати само епископи. Ал то је неправилно и погрешно, јер је сва прва и васељенска црква веровала да свештеник по дарованој му благодати, може да свршује све тајне осим рукоположења — свештенства. Да је то одступљење цркве римске од православне, посведочава она сама тиме, што је од неког времена почела се враћати к нама у томе и почела је некима свештеницима дозвољавати да миропомазаније свршују. (читај о мисионерима.)

3. Паписти свршују св. тајну Евхаристије причешћа на пресном хлебу у изгледу некакве обланде, листића од теста; но то је противно староме обичају како васељенске православне тако и њихове месне римске цркве и целих осам векова они служише као и ми сада на квасном хлебу и тек у деветом веку уведоше да се на пресном хлебу служи. Тако сведочи и њихов кардинал Бона. Нису ли дакле они одступили од праве цркве Христове? Нека одговоре по савести.

Осим ове погрешности, папска црква пала је и у другу што се тиче ове свете тајне. Она не даје народу причешће у оба вида — хлеба и вина — (тела и крви Христове), него својим последоватељима даје само хлеб — тело, против јасне заповеди Христове, која овако гласи: „пијте из ње сви“ (Матеј 26. ст. 27.). Дакле који се од Хришћана причешћује, тај мора се причестити и крви Христове. „Ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крв Његову, немате живота у себи“ (Јован 6. ст. 53.), вели Спаситељ. Видите ли браћо православна, да римска црква ставља велику препону спасенију људском, јер их лишава најсветије и спаситељне крви Христове? Они се и у томе као и у свему другоме лукаво домишљају и веле, да где је тело, тамо је и крв. Но питамо их каква је и где је крв у тела које је мртво? Ми пак верујемо да је Христос изволео даровати нам своје пресвето живоносно тело и пречисту спасавајућу крв, која је из пречистог ребра на Голготи по крсту текла. Знајте браћо да су Римљани чак до 12. века давали народу и тело и крв у виду хлеба и вина, а после забранише и тако одступише од закона и отпадоше од јединства свете Христове цркве.

Римљани кад служе не творе призивање св. Духа и веле да то није нуждно као поздније установљење цркве. Ал браћо православна, то није истина. Литургију прву сложио је св. апостол. Јаков а није као што паписти говоре у њиховој језуитској књизи да је обред литургије у другом и трећем веку постао. У тој литургији обреди су означени лепо и красно православно, па су после Василије Велики и Златоуст скратили и сложили онако, као што ми служимо. Кад дакле ови свети Оци новости у томе не уводише, то зашто су они определили и после свети сабори утврдили да се твори призивање? Ми верујемо да Дух свети прелаже, претвара хлеб и вино у крв и тело Христово и ми се причешћујемо под видом хлеба и вина тела и крви Христове. Ако се дакле не би читала молитва, ни призивао Дух св., да освети предложене даре; то ови дари остали би хлеб и вино а не би се силом божијом преложили, претворили у тело и крв Христову. Исус Христос на тајној вечери, благословио је предложене дарове, а римљани од тога одступају и не благосиљају са узакоњеном молитвом те дарове и по томе видите како страшно погрешавају, кад нас верне преданијама св. богоносних отаца окривљују.

К свима горе указаним одступањима од истине, црква римска уклонила се и у томе, што деци не дозвољава да примају причешће. Но то је противно древности и обичају православне и апостолске цркве, која није нигда кратила да се деца причешћују. Јер кад се деца крсте узакоњено је и питати их небесним питањем? Зашто би им се бранило ступати у свезу са Христом и примати га у себе? Није ли Исус Христос волео децу за невиност и чистоћу душе и срца њихова? О, како је неверна римска црква речи и науци Христа, који је изрекао: „пијте из ње сви!“

4. Римљани изврнуше и изопачише и свету тајну покајанија уведењем индулгенција или неких опроститељних писама која њихове владике и понајвише римпапе дају људима, опраштајући им за паре грехове. Ова је новост код њих појавила се у деветом веку после Христа, због користи и скупљања новаца.

Паписти о томе мудрују овако: има неких људи који су Богу угодили више него што треба, и тим учинивши дела добра више, него што треба за њихово спасеније, тај су сувишак својих добрих дела метнули у неку благајницу са којом располаже римпапа и од туда дели овоме оволико ономе онолико, колико хоће коме да да.

Но и деца увиђају ову непоњатну пређе глупост уведену од римпапа за превару простодушних Хришћана. Који би од људи могао што више учинити, него што је дужан? Зар је опредељена граница чинењу добра? И може ли који од нас стећи више него ли што је потребно светости? „Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.“ (Лук. 17. ст. 10.) Ето видите, да и свети ништа не оставише римпапи, чим би се китити могао и другима делио. Нека стекне светости сам, па би његове молитве о грешницима Бог услишао; ал не може да располаже са туђом богоугодном светошћу, још мање има основа и права за паре опраштати, и како? Опрашта дрзновено за цео живот грехове, па ма каква зла после човек чинио! О Боже мој! како се далеко удаљио онај грешан човек, који је самовластно дрзнуо назвати се твојим видимим наместником и владиком целе земље!

5. Римска црква погрешава још против нравствености човечества и безпорочности службе свештеничке, јер забрањује да буду свештеници мирски ожењени, што је противно правилу првога васељенскога Сабора, против кога они ништа не мају навести.

И у самој западној цркви свештеници су били жењени до папе Григорија седмога, а овај је забранио то, да би удаљио уплив грађанске власти на свештенство. То неће Чокрљан да спомене а изврће историческа факта и безсавестно каже да је у томе одступљењу права римска црква. Увиђају ову погрешку и сами римски свештеници и више пута дао се чути њихов глас против ове неправде, коју им чини римска столица једино за своје властољубиве намере. Ако пак послушамо нравоучитеље народне и правитељства, колико ћемо гнусности дознати због небрачности свештеника римских, колико ли наћи незаконо рођене деце! То је известно папистима, па опет су упорни у својим заблудама и нипошто неће да исповеде истину. Зашто они допуштају унијатима да су им свештеници жењени, кад је истино и правилно по мисли њихове цркве, да се свештеници лишавају брака? Ако није ту лукавства каквог, а оно је зацело признавање да су они одступили од правила и благопристојности.

6. Чокрљан, који је продао пропаганди своје име, говорећи о чистилишту изврће поњатие и смисао православне цркве о молитвама и споменима за умрлу браћу нашу, које приноси и чини св. црква православна. Кад је заблудио и није хтео или није имао прилике дознати и научити се како наша црква верује, боље би и поштеније било да није ни узимао перо да пише о ономе што не зна. Но он сирома — Бог да му буде милостив и да га опамети, тако исто не зна ни о чистилишту ништа. Није то његово перо ни изложило. Римљани дакле верују да постоји некакво чистилиште — место, где се од грехова очишћавају душе умрлих, између раја и пакла. Но из приче о Лазару и богатом види се да нема никаквог средњег места између раја и пакла, нити о таквом месту има каквог основа у св. писму, ни у саборним опредељењима, ни у списанијама св. отаца. И ову је лажну науку папска столица измислила и увела у цркву да јој буде боље основана тежња за добитком од прашталних писама.

Што се пак у књизи под именом Чокрљана наводи, да је на скупу Флорентијском бл. Марко Ефески рекао о тој науци, да ћемо се лако погодити, рекао је зато, што су се дуго ту препирали о свима претходећим разликама источне и западне цркве па се не могоше ни у чему сагласити; јер су Римљани били упорни у својим заблудама, па да не би трошили време узалуд, бл. Марко предложи ово. Дајте да се договарамо о томе: је ли папа глава црква, или није? Па ћемо друго све лако решити; јер ако буде као што ви наводите папа признат за главу цркве, морамо тада веровати како папа заповеди; не буде ли признат римпапа за главу васељенске цркве, тада ћете ви одступити од својих заблуда и веровати онако, како св. писмо, сабори, преданија и списанија св. отаца гласе и како источна црква верно учи и држи.

Заиста је ту Гордијев чвор! Папа би све презрео, све би прежалио и лако прегорео остале разлике са признањем његовог поглаварства цркве. Из практике римске цркве па и из ове Чокрљанске књиге види се то. Допушта се све да буде као што је било под једним условом — признати папу. О, несита властољубивости! Чим би се задовољити могла? Зашто цепаш хитон Христов? Зашто делиш народе у љубави и слоги? На што ти толике власти? Св. апостоли саборно се договараше о напретку цркве Христове а римпапа хоће да је више сабора, хоће да подјарми све патријархе, митрополите, архиепископе и епископе свију народа и да наређује нову веру, да измишља нове догмате!

7. Римљани погрешавају и што се тиче управе црквене, учећи да је патријарх римски — папа глава васељенске цркве, намесник Исуса Христа на земљи са врховном влашћу законодавства, суда и политике. То поглаварство своје, папе изводе из лажне мисли, као да је Исус Христос поставио апостола Петра главом целе цркве и да је то достоинство папа наследио.

Они веле да је Исус апостола Петра поставио за главу цркве тиме, што му је дао власт разрешенија и свезивања (Матеј 16. ст. 18-19); но знамо да није само њему та власт дата, него и прочим апостолима: „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу“ (Матеј 18. ст. 18), рекао је свима апостолима Спаситељ. Црква је основана на основу свију апостола а не самога Петра (Ефесцима 2. ст. 20) и она је на тврдим стубовима дванаест апостола (Откривење 21. ст. 14.). Апостол Петар није први камен, који је у темељу цркве, јер је сам Исус Христос крајеугаони камен основа и темеља црквеног (Ефесцима 2. ст. 20.), „и темеља другога нико не може поставити“ (1. Коринћанима ст. 11.).

Што се тиче изражења: „си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју“, то оци и учитељи цркве различито то толкују. Иларије, Амвросије, Златоуст и други под речи камен разуму исповедање вере Петрово и кажу да ће црква бити озидана на вери тој да је Христос Син Бога живога. Због чега учитељи западне цркве Августин и Јероним ово место толкују да се односи на Христа, који је камен темељни цркве своје. Видите дакле да ту нема ништа од мисли поглаварства Петровог.

Други доказ римске мисли о поглаварству Петровом, паписти налазе у Јеванђељу од Јована гл. 21. ст. 14-18. где трипут Спаситељ пита Петра да ли га љуби? Но ова беседа очевидно се односи на трократно одречење Петрово, којим се опет повраћа у чин апостола. „Трократним исповедањем Петровим, заглађава се преступљење трократног одречења његовог, вели Кирил Јерусалимски. Под речју јагањци овде се разуму прости и несавршени Хришћани а овцама савршени и више нравствености Хришћани, но никако се ту не могу разумети пастири, који сви добише заповед да пасу стадо божије оваца и јагањаца“ (1. Петр. 5. ст. 2)

Што се даље указује од стране паписта на Јеванђеље од Луке гл. 22. ст. 32. да се Исус Христос особито молио о Петру, то нимало не говори у ползу поглаварства. Јер се Исус Христос молио о Петру зато што је провидио његов пад, рекавши му: „и ти, када се обратиш, утврди браћу своју“ значи: ти ћеш се поколебати у вери, но опет ћеш устати и тада примером свога покајања, укажи пример другима, који су слабомоћнији у вери. Што даље римљани наводе, да је доказ поглаварства Петровог и то, што он у списку заузима прво место; но то није истина, јер у посланију к Галатима ставља се на првом месту апостол Јаков (гл. 2. ст. 9.). Првенство места, никако није то исто што и поглаварство, и Хришћани времена апостолских не само Петру него тројици апостола одају чест првенства тешке службе. Што римљани наводе да је први Петар апостол на сабору јерусалимском повео реч, то никако није истина. Читајте у књизи апостолских дела (гл. 15. ст. 7.). где се види да је претходило договарање и да је Петар примио закључење опште. Кад би апостол Петар био старешина; то, зашто га сабор као равна свима члановима својима одређује да иде у Самарију (Дела 8. ст. 14.), принуђава га да се оправдава и одговара сабору прочих апостола (гл. 11. ст. 2-18.) и решење сабора не изриче се од лица и у име Петра, него у име и од лица свих апостола и стараца (ст. 19-23), и апостол Павле свенародно изобличава апостола Петра у Антиохији (Галатима гл. 2. ст. 11.) за неправомислије и дволичност.

На лажном поњатију о главенству апостола Петра, римљани уче о поглаварству папином. Апостол Петар веле они, био је у Риму епископ, он је глава црквена; дакле је епископ Рима прејемник Петра и глава цркве. Но прво је неистино, нити је Петар у Риму био назначен за епископа, јер је у његов део пала Јудеја (Галатима 2. ст. 7.) и потоме је главно место његове службе био Јерусалим а не Рим, — у Риму је он био врло кратко време. Друго што кажу да је Петар био глава цркве савршено је лажно, дакле очевидно је свакоме да је лажно и закључење по коме се говори да је папа глава цркве. Ништа се у историјама не налази, што би сведочило да је апост. Петар поставио римскога епископа за главу цркве. Иринеј само то казује да су апостоли Петар и Павле поставили за епископа Лина који није био, нити је могао бити глава цркве зато, што је тада био жив апостол Јован и Симон Зилот. Зар је умесно да Лин заповеда апостолима? Како се слаже са достоинством апостола, што римљани у Чокрљановој књизи стр. 313. кажу, да је и апостол Јован био потчињен лани? Не увиђа ли се овде страшна и осуђења достојна лаж, коју се не стиде износити на јавност. О, како је на песку, власт патријарха римског као мнимога поглавара, основана! Но то је измишљење доцнијега времена, јер у прва времена нису се римски епископи понашали над осталима епископима, нити се звали главом васељенске цркве. У осмој књизи постановљења апостолских (гл. 10.). при описивању богослужења, говори се најпре ово: „о епископу нашем Јакову и епархији његовој помолимо се“, а после тек спомиње се и римски епископ Климент, што доказује братско равенство свију епископа између себе и велико уважење свију цркви према Јакову и столици јерусалимској. Нека се сете римљани и онога догађаја, кад је Никита у својој цркви у Риму дао првенство при служби св. Поликарпу. Не дознаје се из древности црквене, ни за какво старешинство римског епископа над прочима. А шта је сад? Није ли горестно видити да епископ целује папуче папске? Тако су се папе самовластно уздигли!

Не могу римљани одрећи да је Иринеј изобличио папу Виктора за његову гордељиву тежњу завладати над другим епископима а и сабори су више пута одбацивали папске претензије, доводећи их у границе братства и љубави. Никоји из отаца није признавао папу за главу цркве, нити се кадгод изразио који у ползу тога противзаконог господарства. Сви су епископи прејемници апостолски и равни су саном (=чином), сваки управља у својој епархији. Сабори су истина уредили катедре која је за којом чести ради престолних градова, ал не дадоше ни једноме власти више сабора, врховна власт суда и решење свију питања о цркви није дата једноме лицу, него сабору, јер и апостоли таква питања решаваше саборно.

Видите дакле да је власт таквог папиног поглаварства противна речи божијој, предању, историји, саборима и списима св. отаца, и бадава се паписти усиљавају поглаварство папско доказивати. „Таштина над таштинама, све је таштина.“ вели Еклезијаст. Нека дакле римска црква призна очевидну истину, нека се не противи речи божијој, нека не измишља лажне декреталије више, јер је свему свету познато да су такве декреталије измишљене и удешаване за циљ светски, мирски а не за ползу цркве или за спасеније Хришћана. Молимо се Богу са истином црквом божијом православном да се опамете и отресу са својих срца средњих векова измишљење схоластике, да скину покривало са очију својих. Да им Бог дарује чувства праве љубави братства и хришћанства! Да Бог сачува свакога православнога брата од заблуда римских, и мреже, коју бацише у средину нашега народа, да Бог да им свагда пуста остала и ништа не уловила.

Уопште о књизи Чокрљановој имамо вам православна браћо, драги ми Срби и Бугари казати да је написана с намером да вас у вери правој поколеба, да вам најсветија убеђења прадедовскога закона поруши, да вас унесрећи и покоси име и народност вашу. Мами вас са чувственим и материјалним користима овосветским, рушећи спасеније ваше душе у вечности. Мнимим допуштањем да останете са својим обредима и обичајима лукаво жели да вам метне јарам, од кога се већ и на западу ослобођавају; па после ће све порећи и заборавити све што обећаваше. Унијати и сви пошокчени добро знају, како је веровати таквим обећањима.

Кад је дакле свеједно по папистичком схваћању ма каквих обреда држати се и кад су правилни и наши обреди источни: зашто нам не пруже руку братства и љубави Христове? Они као да више љубе папу, него ли Христа, кад се не одричу властољубивих заблуда папских. Што ја то, што смета сједињењу западне са источном црквом? Једина је препрека сајузу незакона власт римпапе, који уводи самовољно у цркви нове догмате, од којих треба да римљани одустану и да римски патријарх дође у границе законих опредељења саборних.

Не верујте браћо варалицама папске пропаганде, који се труде да вас обрлате и изнесу пред очи лаж место истине, и који иду да вас увере да је бело црно а црно бело.

„Који претрпи до краја, тај ће се спасити“ вели Спаситељ. Љубите свету веру и цркву православну, која је истина саборна, апостолска, отеческа, једина Христова црква и вера, није само неких лица, као што се упињу без обзира на савест паписти доказивати. Не одвајајте се од вере својих прадедова и не потресајте кости својих отаца отпадништвом од истине божије православне цркве.

„Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас сналазе. Зато се нећемо уплашити. Господ над војскама са нама је, заступник је наш Бог Јаковљев.“ (Пс 45. ст. 2. 3. 8.)

Осим указаних шест тачака отпадништва римске од истино православне Христове цркве, имали би и даље излагати одступљења римске цркве од правоверја; но да не би обремењавали своје читатеље, укратко их предохрањавамо од заблуда римпапских нарочито сада, када зао дух преко језуита устаје на истину и „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1. Петр. 5. ст. 8.) Помрачен ђаволом разум језуита, хоће упркос очевидној истини, да расширује лажне и нечисте мисли (2. Кор. 4. ст. 4), сујетнима уображењима, узбуђује грешне жеље, поџиже богопротивне страсти (Јован 13. ст. 2., Дела. 5. ст. 3.), и ползујући (=користећи) се околностима (Откривење 2. ст. 10), удара на слабу страну човечију. (Јован 12. ст. 6. гл. 13. ст. 2). Но браћо православна — исповедници истине вере и чеда праве Христове источне цркве, не дајте се варати и останите непоколебими у истини, љубећи Бога и цркву Христову православну, па онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8. ст. 28)!

Римљани су одступили од истине божијег откривења и увели су много којешта у своју цркву што није сходно, нити је благопристојно. Место певања гласом, они унесоше у своју цркву из театра оргуље, што није било пре у хришћанским храмовима. Место да читају и поју у цркви, они на отвореном олтару нешто непоњатно мимически дејствују и ћутећи без сазиданија народа неке обреде извршују. Они су увели неке тајне мисе и дозволили су да у течају 24 часа један свештеник две мисе служи на језику, кога народ не разуме и не може да учествује у жртви, која се у име његово Богу приноси. Одступили су од устава црквеног и погазили наредбе његове, што се тиче црквенога богослужењја и смешали службе, а то све сведочи, како је опасно у делу вере и цркве руководити се самовољством једнога грешнога римпапе, који не може бити чувар цркве и праве вере. Римљани против јасног опредељења саборног јавно нарушавају свете постове. Ретко код њих који пости, ал и онај који тобож пости, не једе само месо а друго све једе, као ми у белу недељу. Сир, јајца, млеко, масло, рибу једу и тада веле да посте. О, како ће их сами западни оци и учитељи осудити за овакво нарушење устава црквеног! Римљани водећи се по ћуди једнога властољубивога човека, изопачише чисту науку Христа Спаситеља и осим догматичне стране, коју самовољно искварише, одусташе и од духа морала јеванђељскога и место умутврљења плоти (плот = тело), забацивши хришћански аскетизам, уведоше начела плотскога мудровања и угађања телу и тиме понизише високи морал Христове науке. Чим се они разликују од пређашњих властитеља незнабожачких римљана? О, како је опасна, како ли је грешна њихова тежња! Како ли је оскорбитељно хришћанском чувству служење римпапе, где се види смеса јазичества (=поганства, многобоштва) с хришћанством! Чувајте се мученици православља и не дајте се да вас паписти освоје и одведу у капишта своје властољубивости, противне Христу и његовој истини. Будите бодри и не допустите да вам паписти отму драги камен — светињу вере православне, у којој се спасаваше ваши оцеви и прадедови, у цркви и вери православној и ваше је спасење. Који претрпи до краја, тај ће се спасити! Стојте чврсто и држите предања (2. Сол 2. ст. 15.) своје истино православне источне цркве, која је мрава и истина Христова црква, стуб и тврђава истине речи Божије, хранитељка (=чуварка) богодане вере, чисте од сваких заблуда лукаве силе и власти, и Бог мира и спасења биће с вама!

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 07 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.