Зашто српски политичари, част изузецима, па и српски православни великодостојници, једно причају у Београду за српске медије, а друго у Загребу за хрватски тисак

Јурици Керблеру, мом дугогодишњем колеги, дописнику Новости из Загреба и Хрватске, и мом личном и драгом пријатељу, данас новинару у загребачком тједнику “Глобус”, апсолутно верујем да је верно пренео сваку исказану реч некдашњег вишедеценијског монаха манастира Ковиљ, данас загребачко-љубљанског митрополита Порфирије, с којим је разговарао у његовој загребачкој резиденцији на Св. Духу...

Истог дана када је у Новинарском дому био прослављен православни Божић, где је, први пут у улози премијера, дошао и Андреј Пленковић.

ПОРФИРИЈЕ: - Рекао сам у свом приступном говору да ћемо се Загреб и ја вољети јавно, а не волим изневјерити себе. И ма што год нетко мислио, љутио се, ма колико ме било тко оптуживао, ја сам епископ Цркве, али истовремено и обичан монах из манастира у Ковиљу који се труди служити Богу. И Загреб и ја волимо се јавно и Загреб и ја вољет ћемо се јавно, па макар то некоме сметало или био љубоморан због тога!

Истина, за љубав је, обично потребно – двоје, и ово право да се воли, кад хоће и с ким хоће, нико не би смео да спори било коме, па и епископу Порфирију, али...

Негде с почетка јануара, (10. јануара 2017.), у Београду, на малој ТВ „Храм“, која се не види ни у целом Београду, а камоли Србији, у Хрватској никако, док се „Глобус“ слободно и јавно продаје у Београду, ту „своју љубав са Загребом“, исказује на мало другачији начин:

Према писању „Данаса“ преносимо инсерте из интервјуа Порфирија ТВ „Храм“:

Митрополит Порфирије:

“Срби у Хрватској су у страху и да у Хрватској живе у дубокој фрустрацији и дубоком страху”.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изјавио је да је српски народ у Хрватској оптерећен дубоком фрустрацијом и дубоким страхом и да се и најмања варница која постоји између Србије и Хрватске стоструко рефлектује на њих.

Основни тон који постоји јесте да је наш народ оптерећен дубоком фрустрацијом, дубоким страхом.

Најблаже речено, мало средина у којој се налазе чини да се они ослободе тог страха, или да бар буде мањи, рекао је митрополит Порфирије у интервјуу телевизији „Храм“.

Порфирије је рекао да је и „најмања добра реч која постоји између те две државе отварање плућа за дисање нашег народа“.

Оцењујући положај Срба у “лијепој нашој”, митрополит Порфирије је оценио да су Срби у Хрватској „дубоко у грчу и дубоко затворени“.

- Још не знам шта би све требало учинити да то буде другачије.

Он је рекао и да често осећа дубоки бол због тога што види колико је дубок страх у нашим људима који само чудом Божијим може да буде излечен.

Навео је да је страх оправдан и субјективан.

- Понекад он није можда фактографски разумљив, али је оправдан зато што постоји стална атмосфера која продубљује субјективни страх који је наслага не два и три дана, него наслага деценија трагичних односа између два, у основи братска народа, истакао је митрополит Порфирије.

Међутим, рекао је епископ Порфирије, да је срео безброј добрих људи, бољих од њега који су показивали неупоредиво већу љубав и разумевање према њему него што је он према њима.

“Ја свугде идем овако одевен. Наиђем на неку провокацију, али често наиђем и на одобравања и на поздрављања, рекао је митрополит Порфирије.

Он је додао да у последње време често није склон да даје ад хок тумачења, на пример, о постављању плоче у Јасеновцу, или митингу испред Српског народног вијећа, где је и „Црква била итекако на тапету“, али се то у јавности није видело.

Он је рекао да Српској православној цркви у Хрватској недостају финансијска средства:

- Тамо не постоји могућност да Црква има прилоге од народа и да те прилоге дистрибуира тамо где је то потребно. Морамо из неких некретнина и разних својих активности да обезбедимо средства из којих можемо да развијамо различите пројекте у свом пастирском и мисионарском раду, истакао је митрополит Порфирије. (ДАНАС)

Дакле, страх, фрустрација, немир, несигурност, провокације и слично, Срба у Хрватској, посебно охих који су, протерани у “Олуји”, остали и без блиских и без дома и имовине, може да се каже јавно, али у Београду?!

Али, о томе, наравно ни реч у Хрватској?

То је, ваљда, и цена те “двосмерне љубави између Порфирија и Загреба”?

Или, да се ипак не ради о двојном моралу митрополита Порфирија?

Да једно прича у Загребу, у Хрватској, а друго у Београду, у Србији...

Да не бих огрешио душу, замерио се човеку, митроплиту Порфирију, по дифолту ближем Богу и небесима, ево и његовог интервјуа у „Глобусу“ (број 1362 од 13. јануара ове гидине...)

ПОРФИРИЈЕ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЦКО-ЉУБЉАНСКИ
Хрватска је постала мој дом. Кад се из посјета Србији враћам у Загреб, кажем: Идем кући

ПИШЕ ЈУРИЦА КОРБЛЕР:

СНИМКЕ САНДРА ШИМУНОВИЋ/ХАНЗА МЕДИА

Рекао сам у свом приступном говору да ћемо се Загреб и ја вољети јавно, а не волим изневјерити себе. И ма што год нетко мислио, љутио се, ма колико ме било тко оптуживао, ја сам епископ Цркве, али истовремено и обичан монах из манастира у Ковиљу који се труди служити Богу. И Загреб и ја волимо се јавно и Загреб и ја вољет ћемо се јавно, па макар то некоме сметало или био љубоморан због тога - рекао је загребачко-љубљански митрополит Порфирије, с којим сам разговарао у његовој загребачкој резиденцији на Св. Духу истог дана када је у Новинарском дому био прослављен православни Божић, гдје је први пут у улози премијера дошао и Андреј Пленковић.

Оно премијерово „Христос се роди“ више није била медијска сензација као када је то изговорио бивши хрватски шеф Владе Иво Санадер у сијечњу 2004. године.

ИЗБОР ЗА ЗАГРЕБ: Нисмо се ни рјечју све вријеме разговора дотакли политике, турбулентних хрватско-српских односа, Степинца, могућег посјета папе Фрање Србији.

Овај пут разговарали смо о митрополитовој новој књизи „Загреб је и ја се волимо јавно“, чији наслов је настао из оних незаборавних Арсенових стихова у којима велики пјесник каже „Загреб и ја се волимо тајно“.

Митрополита знам откако је дошао у Загреб, али никада до сада нисмо разговарали о околностима како су се врх Српске православне цркве и патријарх Иринеј одлучили баш њега послати након смрти митрополита Јована, који је означио једну епоху. За црквени врх у Београду ово осјетљиво мјесто увијек је било важно и када се одлучивало тко ће замијенити митрополита Јована, уз др. Порфирија Перића било је још приједлога.

„Никада нисам ни помислио да бих могао бити митрополит у Загребу. Када је умро митрополит Јован, био сам на његовој сахрани и ту је било петнаестак епископа. Послије сахране сви су уз каву разговарали о разним темама, а једна од њих је било и необавезно размишљање што ћемо сада, кога бисмо могли изабрати за новог митрополита у Загребу.“

Признаје, био је потпуно незаинтересиран за тај разговор, јер му није било ни на крај памети да би он могао бити тај.
„Цак сам нешто шетао док су епископи разговарали на ту тему, нисам ни чуо што су све говорили. Нитко није ни споменуо моје име.“

Ипак, 2014. године, на свибањском засједању Сабора СПЦ-а, на приједлог патријарха Иринеја одлучено је да у Загреб дође Порфирије и оцијењено је да он може најбоље одговорити на изазове и потребе Цркве.

„До самог Сабора нисам ни знао да ћу бити изабран, а једном приликом ми је патријарх Иринеј само успут рекао да имена која се спомињу за Загреб ‚нису лоша‘, али да он мисли да би најбоље било да то будем ја. На те његове ријечи сам се мало изненадио и нисам уопће реагирао и до Сабора готово да сам заборавио на ту реченицу.“

Када је изабран, пред одлазак у Загреб, његова светост патријарх Иринеј му је дао само један савјет.

„Рекао ми је да не морам ништа нарочито радити осим да се потрудим радити оно што сам радио у Србији на мјесту епископа и старјешине манастира. С истом пажњом и трудом. И да водим рачуна да све чиним у духу Еванђеља, а оно што не будем могао ионако ће Бог учинити, да уроди плодом и буде на корист вјерном народу наше Цркве, али и читавом друштво у којем живим.“

„Екселенцијо, јесте ли пред долазак у Хрватску већ били у Загребу?“

Каже ми да је до устоличења у неколико наврата посјетио Загреб, али да му је посебно у сјећању остао долазак док је још био студент.

„Студирао сам археологију и у Загребу је била изложба Оскара Кокосцхке. Дошао сам, мислим да је то била 1982. година, тим поводом с групом студената повијести умјетности погледати изложбу и тада сам први пут видио Загреб. Прошетао сам градом, разгледао архитектуру, осјетио амбијент. У три дана успоставио сам контакте с неким загребачким студентима и осјетио да имамо иста или слична размишљања и теме које нас занимају.“

Кроз разговоре дошло се и до тема у којима се расправљало о духовним трагањима.

„Биле су то теме везане за питање смисла живота, око система у којем смо тада живјели, а сви смо препознавали да је основна вриједост за којом треба трагати, слободе. Прије свега слобода размишљања, говора, а имали смо сви на неки начин осјећај да нам је потребно да се окови било које врсте тоталитарног размишљања морају пробијати.“

Митрополит говори бираним ријечима, полако и врло концентрирано. У свим разговорима које смо до сада водили добио сам дојам да је ријеч не само о ученом и мудром човјеку него и крајње отвореном, с којим се може разговарати о свему.
Док га је колегица Сандра Шимуновић сликала, стрпљиво је позирао и питао:

„Морам ли се смијешити?“

Уосталом, с медијима митрополит Порфирије има велико искуство, био је предсједник Савјета Републичке радиодифузне агенције Србије, а дао је и велик допринос да се реализирају бројне радијске и телевизијске емисије које су се бавиле религијским темама.

ШЕТЊА ПО ГРАДУ: А ту своју „везу“ с медијима митрополит Порфирије његује и данас. Све ово вријеме откад се знамо створили смо неки отворени однос какав новинар ријетко успостави са својим суговорницима, поготово из свијета политике. Заправо, пријатељски однос, у којем се ништа не очекује, али постоји узајамно повјерење.

„Знате, када сам био тај први пут у Загребу, у неким сам се тренуцима издвојио из групе и шетајући по граду набасао сам и на православну цркву на Прерадовићеву тргу. Ушао сам у тај храм, у Саборну цркву Преображења Господњег, било је предвечерје, вријеме служења вечерње службе и то је на мене оставило дубоки траг. Било је то једно фантастично духовно искуство, црква је била полумрачна, а у њој је уз свећеника и мене био још само један човјек. Заљубио сам се тада у тај храм и дуго сам носио у себи ту слику.“

Послије тога је млади студент из Србије отишао до Горњег града, до Маркове цркве и ту провео неко вријеме.

„Срео сам једну часну сестру, обратио сам јој се и мало смо разговарали. Отишао сам из Загреба обогаћен и дуго сам био у контакту, телефоном и преписком, с људима које сам упознао.“
Митрополита Порфирија често се и данас може срести у шетњи Загребом, посјећује сва она мјеста по којима је град познат, одлази на дуге шетње улицама и трговима. У међувремену је и његов живот, од тог првог боравка у Загребу, био препун догађаја, па је на редовном засједању Светог архијерејског Сабора СПЦ-а у Београду у свибњу 1999. године био изабран за епископа јегарског, викара Епархије бачке. Докторирао је на Богословном факултету у Атени и наслиједио чувеног психијатра др. Владету Јеротића на Богословном факултету као професор, на катедри Пастирске психологије. Долазили су га слушати студенти с разних београдских факултета, а онда је с групом лијечника, психолога, социолога, криминолога основао грађанско удружење које се бавило ресоцијализацијом жртава деструктивних вјерских секти и култова.

ФАСЦИНАЦИЈА КУЛТУРОМ: О оним „несретним годинама“, како их је назвао, на овим просторима, митрополит говори бираним ријечима, трудећи се да никога не повриједи и да ничим не заплива на склиски терен политике.

„Много година када сам дошао поново у Загреб, иако су слиједиле те несретне године и године неспоразума, ужаса за све људе с ових простора, поново сам се виђао с пријатељима које сам упознао за вријеме првог доласка. Виђамо се и данас.“
Посебно је Порфирија веселило што долази у средину у којој је култура била у првом плану, јер га је култура увијек заокупљала и занимала.

„У вријеме Југославије сам ту култура доживљавао као јединствену с неким посебним печатима, од простора до простора. Свагдје сам видио једну јединствену нит која се разликује у нијансама у Љубљани, Загребу, Београду, Сарајеву, Скопљу. Ту сам културу доживљавао као богату, сложену, комплексну и фасцинирале су ме те различитости које се преплећу, надопуњују. Културу с једним разгранатим коријеном, једним стаблом и неописиво живописном и богатом крошњом.“

Каже да и данас, када постоје различите државе, што је посве легитимно, види једну нит која спаја све те посебне, самосвјесне културе у нешто што је доста међусобно слично.

„Хтјели, не хтјели, ти валови културе се прелијевају преко граница.“

Цим је дошао у Хрватску, Порфирије се посебно занимао за хрватску културу и повијест.

„Сада много више знам о хрватском народу и схватио сам ту једну неопходност да се људи морају боље упознавати, што је у суштини на трагу Еванђеља, кршћанства. Мислим да је битно упознати културу другог народа како бисмо могли бити у аутентичном и истинском, правом дијалогу. Цесто једни драгима приступамо с разним предрасудама, стереотипима који су настали из интереса и циљева који нису увијек били хуманистички и хумани.“

Сада, каже, много боље познаје хрватског човјека него када је прије двије и пол године дошао на мјесто митрополита.

„Видим једног изнутра богатог човјека, хрватског човјека, с огромним потенцијалима и огромним могућностима. Са шансом да кроз његовање свога непоновљивог идентитета има прилику расти и обогаћивати друге. Али и упознавати их, јер важно је разумјети друге.“

Првог дана нове службе у Загребу митрополит Порфирије искористио је да се упозна са свећеницима међу које је дошао.
Његов живот, признаје, до доласка у Загреб посве је друкчије изгледао. Тридесет је година био старјешина манастира, радио је у врту, окопавао земљу, радио у штали са стоком. Манастир у Ковиљу требало је и грађевински уредити, а долазили су ту људи најразличитијих профила, од најстаријих, неуких људи до интелектуалаца највишег калибра.

ЖИВОТ У БРЗОМ РИТМУ: „Живот ми је до доласка у Загреб био испуњен радом, физичким напорима, али и бројним сусретима с људима из различитих крајева свијета. Радио сам и у оквиру разних институција Србије, а посебно су ме заокупљали медији. Живио сам брзим ритмом без обзира на то што сам се у младости опредијелио бити монах, како бих у животу имао што мање трзавица и информација из свијета које би могле узбуркати мој унутрашњи поредак и мир. А испало је обрнуто.“

Првог дана доласка у Загреб, у љето 2014. године, ноћ је провео на адреси у Илици 7.

„Из различитих смјерова долазила је тецхно глазба и када се међусобно сударала, стварала се необична какофонија. Уз то су и трамваји дали свој допринос буци, тако да те прве ноћи до самог јутра нисам могао склопити ока.“

По доласку митрополит је одмах донио чврсту одлуку да неће имати никаквих размишљања „унатраг“.

„Ја долазим у Хрватску и Хрватска постаје моја земља, мој дом. Размишљао сам на начин да већ сутра морам живјети као да сам рођен у Хрватској.“

Након те непроспаване ноћи митрополит Порфирије отишао је у Конзум гдје је купио неколико ствари и након тога продужио до књижаре и прошетао до Маркова трга.

„Како волим слике, погледао сам неку галерију и антикваријат. Већ трећи, четврти дан сједио сам на Цвјетном тргу, с пријатељима који су ми дошли у посјет из Београда. Загреб сам врло брзо осјетио као свој град и имао утисак не да сам ту од јучер, већ одувијек.“

Др. Перић још увијек предаје на Теолошком факултету у Београду и често одлази и у „свој“ манастир гдје је провео највећи дио живота.

„С манастиром из којег сам потекао имам нераскидиву духовну везу и тамо сам релативно често. Када год требам кренути на пут у Загреб, кажем ‚идем кући‘. Загреб је мој град, а то не би вјеројатно било тако да и Загреб није био према мени отворен и доживио ме као свога.“

Испричао мије једну догодовштину када га је приликом доласка тијела Леополда Мандића један човјек зауставио пред Катедралом.

„Покушавао сам избјећи новинаре, јер радило се о духовном догађају. Таква ми је позиција да сам стално изложен питањима, често и онима за која нисам компетентан, а посве разумијем новинаре јер изузетно цијеним ту професију. Једна је од најтежих која постоји, можда је и најтеже зарађен крух онај новинарски, али сам мислио да пред Катедралом није прилика давати изјаве. Али, није ми се обратио новинар, већ један вјерник.

‚Само вас желим поздравити, ми вас овдје у Загребу зовемо наш митрополит‘, рекао ми је.

Мислио сам да је неки православни вјерник и већ сам му желио одговорити, али он ми је рекао:

‚Знате, ја сам католик, Хрват. Али само да знате, без обзира на то што се може догодити да имате понекад и неку непријатност, ми, католици и вјерници, вас зовемо ‚наш митрополит“.“

„Из те реченице сам осјетио да је Загреб отворена срца и душе за мене“, каже ми Порфирије док прелиставам његову књигу у којој су бројни интервјуи што их је дао откако је загребачко-љубљански митрополит. Два су разговора тискана у књизи које смо водили у сијечњу и ожујку 2015., а објављени су и интервјуи које је дао колеги Дарку Павичићу, словенским новинарима.

„О тој својој љубави према Загребу не желим напросто радити неку велику причу. Желим прије свега бити кршћанин, Кристов ученик. Понекад ми то полази за руком, понекад не. Све више или мање од тога било би погрешно.“

А када смо се поздрављали, на одласку, зауставио ме и рекао.
„Слушајте, када овај наш разговор нетко прочита, можда ће помислити да је све идеално. Шта мислите да ме ипак питате, без обзира на ово божично вријеме, и нешто на ту несретну тему хрватско-српских односа?“

И док му још нисам поставио питање, митрополит је већ смирено и концентрирано говорио:

„Било би смијешно и дјеловало би неискрено да не кажем да постоје проблеми на нивоу односа Хрватске и Србије. Нетко би могао рећи, што ти сада изиграваш да си изнад ситуације која постоји, постоје овдје неспоразуми и сукоби, ратови иза нас, а ти изиграваш неког миротворца.“

РИЈЕЧ НАДЕ: „Свакако да има људи и у Србији и овдје који ми замјерају и сматрају да је неискрено што чиним. Чак и неки моји пријатељи. Ја сам им говорио, а тако мислим, да постоје ствари на које ја не могу утјецати. С болом у души констатирам и болом преживљавам неспоразуме између два народа који су повијесно повезани и који су два братска народа. Без обзира на то што је данас легитимно да сватко има своју државу. За мене је то прије свега једно дубинско, болно, осјећање, али ја нисам судац. Исто тако постоје ствари које могу учинити, које зависе од мене. А Бог ме неће питати што су други радили мени, већ што сам ја радио њима. Зато се трудим да живим у складу с Еванђељем и у мноштву лоших расположења, предрасуда, страхова и фрустрација покушам дати једну ријеч наде. Да пошаљем поруку како треба памтити прошлост, али не злопамтити. Да је једини начин да идемо напријед покајање и праштање.“

+ + +

Дакле, то је – то?!

Тек на крају интервјуа митрополит загребачко-љубљански Порфирије овлаш је наговестио да ова, пре свега слаткоречива причица о „љубави Порфирија са Загребом и обрнуто“ личи на шећерну водицу и причу за „лаку ноћ децо“.

Супер је и то што је, за ево, мање од три године православни високи достојник Српске православне цркве у Загребу доживео од католика да је - „наш митрополит“?!

Можда и јесте?

За Хрвате и католике!

Али како се осећају Срби-православци у Хрватској, који то не смеју ни јавно да помену да * јесу?!

Разумем се и ја, помало, истина, у медије, у маркетинг, у књиге и продају, али овакав, очито пригодан интервју митрополита Порфирија изазива, благо, речено опор укус у души.

Без помињања тешког положаја Срба у „лијепој нашој“, разбијања „ћирилице“, „Олује“, спомен плоче „За дом спремни“ поред Јасеновца, „Цоколинде“, „црнокошуљаша“, подизања споменика терористи Миру Баришићу, свакодневних, најчешће бесмислених провокација Хрватске према Србији, и, дапаче, Алојзија Степинца, овако отужан интервју митрополита Порфирија је, најблаже речено – неукусан, снисходљив и удворички.

Или је лако бити Хрват-католик у Србији, а тешко православац и Србин у Хрватској, осим ако се не зовеш - Порфирије?!

Амин!Ко је Порфирије?

Др Перић (световно Првослав Перић, примедба редакције) рођен је 1961. године у Бечеју, а на крштењу је добио име Првослав.

Змај- Јовину гимназију завршио је у Новом Саду, а замонашен је од свог духовног оца, тада јеромонаха др. Иринеја Буловића у манастиру Високи Дечани 1985. године.
Дипломирао је на Православно-богословном факултету у Београду, а затим га је патријарх Павле „рукоположио“ у чин јерођакона.

Послиједипломски студиј похађао је у Атени, а послије тога је низ година провео у манастиру Светих арханђела у Ковиљу, који постаје духовна матица за многе младе људе.

Долазе ту и овисници које игуман Порфирије укључује у свој пројект терапијске заједнице „Земља живих“, признат као најуспјешнији у лијечењу наркомана.