 Код нас се стално замењују тезе. Дигла се хука и бука јер су Хрвати подигли споменик Алојзију Степинцу, који је, ЗВАНИЧНО, од стране папе 1998. проглашен за римокатоличког блаженика – свеца. То је учињено 10. фебруара, када се он званично слави као светац у Хрватској. Али, шта је ту проблематично?
Хрвати, народ који свој идентитет граде на верности папи, Степинца заиста доживљавају као свог свеца, утемељитеља своје слободне државе, бранитеља свих хрватских „вреднота“. И ко то право може да им одузме? Зар паписти немају такве свеце кроз историју? Зар унијати на Украјини не славе унијатског бискупа Јозафата Кунцевича, који је вадио из земље лешеве сахрањених са православним опелом, и бацао их псима, а тог истог Јозафата је папа Пије Девети прогласио за свеца у 19. веку? Овде је прави проблем велики део епископата СПЦ са својим патријахом, који се додворава Ватикану и Хрватима, и чији представници седе испод „иконе“ Степинца на Каптолу у Загребу. Овде је проблем патријарха српског, који у Јасеновцу, утемељеном на усташко – папистичком клеронацизму, рекао да немамо никог ближег од Хрвата (http://www.politika.rs/scc/clanak/349864/Регион/Иринеј-Срби-немају-ближе-од-Хрвата ). Овде је проблем митрополита Порфирија и његовог духовног оца, Иринеја Буловића, који желе да у Царству Небеском буду са онима што славеСтепинца (http://borbazaveru.info/content/view/7749/1/) Док ти, суштински, проблеми не буду решени (а решиће их православни Христос, за Кога су Новомученици српски пострадали од усташа чији је духовни отац био Степинац) уопште се не треба чудити Хрватима, који се Степинцу моле као свом заступнику пред Богом. |
ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ 
