Премда се држим оне Његошеве: „Сан је лажа, а Бог је истина“, повремено запамтим ружан сан и живим под утиском сна док не схватим, или барем не умислим,  да сам схватио поруку које можда и нема. Вјероватно је нема, мислим, није дошла споља него из моје подсвијети гдје је била заборавњена, али ускладиштена за тренутак када ће ми бити потребна.

Тако сам недавно сањао дан када сам моју двогодишњу кћерку одвео код златара да добије прве минђуше. Била је пристала, али када је златар обиљежио мјеста на ушима куда треба да буду провучене минђуше, завапила је: „Тата не дај ме“! Као и на јави и у сну сам посегнуо за њом да је утјешим и одведем кући без минђуша. На јави прије више од двадесет година сам то лако урадио, али у сну одједном више није била моја мала кћеркица већ близанци који нису крв моје крви, али их волим као и да јесу, а умјесто златара била је читава екипа људи обучених у бијело, са бијелим маскама на лицима. Нису намјеравали да дјеци ставе минђуше него да им уграде чипове. Близанци су истовремено јаукнули: „Ђеде не дај нас“! Али ја нисам иамо снаге да их спасим јер су на мене насрнули маскирани па сам се пробудио уз крик ужаснутости и нисам више могао да заспим па сам укључио компјутер. Прва вијест која ме је чекала у поштанском сандучету, послата од непознатог пријатеља, била је ова:

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/1880/tehnologija/2626171/u-belgiji-pocelo-cipovanje-radnika.html

Главни јунак мог романа Рањени вук 2, добија анонимно писмо са текстом у коме се говори о обавезном чиповању паса и најављује вријеме када ће то постати обавезно и за људе, па се чуди како је неко баш њега изабрао да му пошаље такву вијест, али је схвати сасвим озбиљно.

Тада када је уведено обавезно чиповање паса у Швајцарској побунио сам се и написао писмо свим значајнијим швајцарским и српским медијима. У писму сам јасно навео шта ме тјера да им се обратим, а цитирао сам један одломак из Светог писма, односно из Јовановог откровења:

„„И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим. Да нико не може купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њеног. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест” (Откр. 13:16)“

Ако нисте упознати са садржајем Откровења, можете то лако да учините овде:

http://www.rastko.rs/bogoslovlje/delo/10516

Дакле написао сам писмо и добио само један одговор од швајцарског листа Беобахтер. Захвалили су се и написали ми да су већ о томе извјештавали али из другог угла, јер су они обратили пажњу само на финасијски дио догађаја. Пошто је чип који су ветеринари уграђивали у псе коштао седамдесет франака, а казна за власника паса који то одбију износила нешто више од двије хиљаде франака, јасно је било да ће неко зарадити огроман новац, пошто у Швајцарској има преко 600 000 власника паса, а самих паса је много више, јер многи имају више од једног пса.

Написали су ми такође да не могу да објаве мој текст јер они то не смију пошто се то коси са политиком листа (љевичари) нити они смију тако да размишљају јер то спада у сферу „теорије завјере“, а сви који се тиме баве брзо буду проглашени лудацима, а кад неко буде проглашен лудаком брзо остане без посла, возачке дозволе, и свега онога што је потребно човјеку у савременом свијету.

Ја се не чудим што сам баш ја добио у поптанско сандуче горњу вијест од непознатог пошиљаоца јер постоји довољно оних који знају да сам будан и да на свијет гледам широко отвореним очима, али се чудим да сам још увијек међу ријеткима који су забринути.

Прошле године када је Андреас Стјостром прешао државну границу са чипом у руци и одушевљено давао изјаве за медије како је то фантистачан осјећај да се човјек идентификује исључиво уз помоћ сопственог тијела, написао сам текст којим сам позвао на буђење.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/boga-se-ne-boje-ljudi-se-ne-stide/

Добио сам неколико одговора, али нисам примјетио да је већи број људи почео да размишља, премда је текст читан на више интернет портала. Изгледа да смо већ огуглални на онеспокојавајуће вијести па нико оваква упозорења не узима озбиљно јер већина људи живи само за данас, а ономе шта нас чека сутра неће или не смију да размишљају.

Данас док пишем овај текст у сјећање ми се враћа сан који сам сањао и страх, за оне који ће послије мене остати на овом свијету, заробљава ми душу. Ја сам већ превалио половину живота, а можда чак двије трећине или три четвртине јер не знам колико ми је времена остало. У сваком случају проживио сам живот у каквој таквој слободи или привиду слободе, али се бринем у каквом свијету, у каквом привиду слободе ће живјети ваши и моји потомци?

Да, привиду слободе јер слобода је чаробна ријеч уз помоћ које ће нас покорити и заувијек заробити. Слобода, безбиједност, стабилност друштва, понављаће наши поробљивачи, а и бесловесна маса за њима све док и последњи човјек не добије чип.

„Ако желите да живите слободно, безбиједно, спокојно у стабилном друштву сви људи морају имати чип. Чиповањем људи ће бити спријечен тероризам, криминал, епидемије и све оно што вам наноси штету.“

Или нешто слично понављаће нам саваког дана и у свакој могућој прилици. Овим појмовима ће бити прожета свака реклама од тампона и пемперса за бебе, преко хране и одјеће, до аутомобила и електорнских уређаја.

Још један чаробна ријеч ће се поред поменути стално понављати, а то је: „срећа“. Чип ће нам омогућити да се осјећамо срећно и то ће бити та толико дуго тражена „Сома“. Сома је пиће богова у индијској митилогију и назив за дрогу која људе чини срећним у Хакслијевом антиутопијском роману „Врли нови свијет“. Сироти Хаксли премда је прописно упозорио читаоце на долазак последњег времена, само је умро заговарајући дрогирање и користећи дрогу ЛСД која није ни близу савршена као дрогу коју је описао у свом најбољем дјелу.

 Поред свег труда до сада који су уложили појединци и читави тимови хемичара и фармацеута, нико није успио да створи дрогу која кориснике оставља радно способним, а истовремено чини зависним и послушним.

Чип је ријешење за све.

Уз помоћ чипа ћемо имати осјећај да смо слободни, безбједни, спокојни, срећни, а чим више ником не будемо доносили корист искључиће нас, као што робот Џон Алден искључи све роботе у Пекићевом антиутопијском роману Атлантида.

Да искључиће нас чим више ником не будемо доносили користи изузев ако наша тијела буду служила као батерије као што је приказано у првом дијелу филма Матрикс.

 Напредни, да не кажем помодарци, ће се изругивати свима онима који говоре против чипа. Називаће их заосталим, глупим, ретроградним, националистима, примитвицма итд., а свемоћни медији ће их у томе подржавати.

Колико је времена потребно да свим будемо чиповани?

Мало, врло мало. Није прошло више од десет година од како су сви пси у Швајцарској добили чип. Тада сам разговарао са људима и упозоравао да нас то исто чека, али нико ме није схватао озбиљно ни међу онима који су дијелили мој страх од будућности јер су вјеровали да за тако нешто треба стотињак година. Ја сам убијеђен да, ако се нешто значајно не догоди, ћемо у трећој деценији двадесет и првог вијека сви добити чипове у деснице или на чела.

Да то нас чека и то није ништа ново, али радници који су пристали на чиповање нису први који су на то пристали јер већ одавно се припадницима специјалних војних јединица уграђују чипови и то на спољашни зид танког цријева, па је уклањање практично немогуће.

„Велики хуманиста“, добитник Нобелове награде за мир, премда је учествовао у више ратова него његови мање „мирни“ претходници, Барак Обама је осмислио изузетан начин да се уграде чипови у амерички сиротињу, кроз његов чувени пројекат здравственог осигурања Обамакаре. Сад нови предсједник укида тај закон и наравно бесловесна маса се љути на њега, јер шта је уграђивање чипа у тијело у поређењу са здравстеним осигурањем.

Белгијски радници губе своје иднетификационе картице! Када добију чипове више ништа неће изгубити осим каквог таквог привида слободе који су до сада имали и живота који свеједно за господаре свијета нису важни јер сви који не придају њима су само обични потрошачи хране и произвођаћи фекалија.

У Ветингену, 12. 02. 2017

Миодраг Лукић