Чим сам угледала манастир почела сам да плачем…

         Једна неименована жена поделила је своју причу, своје искуство, о одласку у манастир Острог. Њена исповест проширила се и друштвеним мрежама. Многи су коментарисали да се ради о још једном чуду под Острогом.

Волела бих ово да поделим са вама. Пуно пута сам видела огласе у којима поједине агенције нуде пут у манастире, између осталог и у манастир Св. Василија Острошког. Пуно сам и чула о њему.

Привлачила ме је идеја да одем једном тамо. Онда смо сазнали да моја мама има закрчење крвног суда на врату и да јој треба операција. Рекли су да је операција ризична и да може доћи и до инфаркта.

Једва да сам научила да живим са тим што мог тате више нема, кад још и ово … Била сам сама, једина подршка коју сам имала била је моја тетка и њена породица. И других особа је било око мене, али нисам осећала да им је заиста било стало до нас.

Пожелела сам да одем код Св. Василија и да га замолим да ако је Божија воља, да моја мама не иде на операцију, јер ја стварно немам снаге то да поднесем, и да буде здрава, и да ми је још не узима. Чини ми се да увек губим људе око себе, оне које волим тако је и са момцима, тако је и са родитељима и са пријатељима.

Ја ни сад немам снаге да пролазим кроз тако нешто, мој тата је умро изненада, готово да није ни био болестан, до задњег дана свог живота је радио … И тако, зове моја сестра да идем са њом на море, и ако хоћу, можемо отићи и у тај манастир.

„Ово је Божје чудо“, помислила сам, Бог је желео да одем тамо.

Моја сестра није знала да ја желим већ одавно да одем тамо, већ је хтела због њене ћеркице, јер је она рођена на тај дан, на дан Св. Василија. Знала сам да иду тамо људи свих вера, било је католика, православаца, видела сам муслимане … Чула сам приче о овом свецу, да је учинио многа чуда, желела сам да учини чудо и у мом животу.

Стигли смо на море, за недељу смо се договорили да ћемо отићи у манастир. Ослањам се на себе, тако да је чудно што сам препустила сестри да она навије сат да звони, а да нисам и ја, за сваки случај, навила. Сат није звонио, она се чудила, јер је навила, и није се то још никад десило раније. Требало је аутобус да стигне у 7, чини ми се, из Херцег Новог.
Чула сам само нервозно: „Устај“, не знам како, али стигли смо на бус …

За 5 минута све три смо већ биле спремне. Толико о томе што кажу: „Коме је суђено и дато, тај ће стићи до тамо.“

После ми је сестра рекла да је њу птичица пробудила … Ни пре а ни после, птичице на нашем прозору није било, само то јутро …

Кад смо путовали тамо, почела сам да плачем. Не знам зашто, чим сам угледала манастир, и како смо се приближавали, не знам зашто сам плакала. Нисам могла да зауставим сузе … Било ме је срамота, што плачем, крила сам сузе …

То ме је прошло кад сам ушла, било је све ок … Нисам знала баш православне обичаје, понашање у цркви, пошто сам католкиња, али све је добро прошло … Осетила сам неописив мир …

Молила сам се за моју маму, за тадашњег момка са којим сам желела да се помирим …

Са момком сам се помирила, затим смо се разишли. Све је то део Божијег плана, ако смо једно за друго, бићемо заједно. Моја мама је сада са мном, рекли су јој да је то што има облик закрчења крвног суда који није опасан толико и да пошто се није мењао већ две године да не мора на операцију …

Лекар који је толико инсистирао на операцији, променио је мишљење из корена …

Сада моја мама узима лекове и добро је. Схватила сам да Исус заиста дозвољава неке ситуације које нам се не свиђају, да нас приближи себи, али никад неће дати више него што можемо поднети. Хвала ти Исусе мој, хвала ти Свети Василије!

Извор: „Колектив.ме“ / „Курир“ / „Царса“