Ми, данашњи,  чеда немоћи и слабости, отупели од самоугађања, кукавице у страху од бола и немаштине, обогаљени стрепњом над сутрашњим даном, поводљиво жељни непостојаног и пропадљивог, ревносне слуге привида и лажи, плаховито брзи на осуди и још бржи у хуљењу, спори у праштању а неверни у покајању, истрајни у незахвалности, огрезли у зависти, иза седам брава самољубиво закључани у саме себе  да ли смо се икад запитали у чему су и где темељи нашег отачаства.

Или ако нам је милије да кажем: да ли нам је икад срце разиграно запевало при помисли на завичај?  Шта смо му и када принели, да га прославимо и нас саме у томе оплеменимо?  Имамо ли икакву свест о томе шта је наш завичај? И зашто управо завичај?

Сетимо се, како оно каже Псалмопојац: „Ако  заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“.

Или да се запитамо, онако, простодушно, без икаквих примисли, растерећене душе, као што дете уме да пита: знамо ли шта нам Јаков поручује када се пењао уз оне лестве? Или зашто је Божији народ, изашавши из Мисира, после много година ропског и тегобног трајања у туђини, зашто је суровом пустињом дуго, дуго ходио до своје земље? Или јесмо ли у стању да сагледамо пут којим се блудни син враћао свом оцу, где нам ово блудни казује о суноврату једног изгубљеног живота - јер је блудео, како смо до недавно  говорили за оног који се изгубио јер је лутао?

И којих још питања да се ослободимо, да бисмо се и у данашњем дану укрепили у скрушености, миру и спокоју, и примакли светом оцу нашем Симеону, мироточивом и великом чудотворцу и обновитељу српског отачаства? И како да му приступимо да бисмо од њега примили вечну реч о завичају?

И шта да радимо и куд да се окренемо овако спетљани и у чвор свезани, овим и још многим и многим нереченим питањима, пред тлом отачаственим и тлом завичајним, што се из наших душа разастире као лик наших живота и нашег трајања? На коју страну света да се упутимо ако је свет уопште превасходан за та питања?

А каже Псалмопојац: „Нека прионе језик мој за уста моја, ако те не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља својега“.

Још док у душама нашим одзвањају ове речи похвале Јерусалиму, необоривом бедему земље Господње, чији смо и ми житељи, тешко грешни,  сетимо се како је отац наш и светитељ наш Симеон Мироточиви, окружен злобом, завишћу и мржњом најпре у оковима утамничен био од слугу кнеза овог света, а раскивање окова и слободу, милошћу Божијом, донео му Свети Ђурађ, да би те снаге таме поново удружиле се против њега, окупивши силну војску као пробране војнике  кнеза таме. И као што каже хагиограф, он, отац наш и светитељ наш, миљеник Божији, тада Немања, а данас Симеон Мироточиви, као неустрашиви Гедеон, с мачем у руци а у срцу с љубављу према Исусу Христу Господу нашем, усправио се пред том стихијом која се попут бесне бујице сливала у наше отачаство, у наш завичај, да му се и тада на коњу, са копљем и мачем о бедрима, придружио победоносац и великомученик Свети Ђурађ. И би тада победа скрушености срца пред Господом; и отачаство наше, завичај наш и колевка наша земна, несметано и незазорно усправи се за потоње плодове добра и плодове богоугодне, да би с њима и данас слободно располагати могли,  њиховом светлошћу узвишени и у честитости наших светих отаца; - а не као ови данашњи, модерни и савремени, што нас бичем власти одвраћају од наших светитеља,  размећу се отачаством нашим као робом на бувљаку, гоне у торове  туђих обичаја и бришу нам памћење и, бусајући се у пацифистичка прса, уподобљавају га нашим провереним душманима које знамо као одане слуге кнеза таме.

Ал ко нам може наудити док је уз нас отац наш и светитељ наш Симеон Мироточиви и прва пречага Јаковљевих лестви управо је ова његова задужбина  подигнута у славу Светог Ђурађа, да нас опомене на наше робовање под Турцима и сва нерасудна лутања, како смо као погубљене овчице блудили по тлу наше отаџбине, нашег отачаства и завичаја, на путу повратка нашем небеском, свемоћном и сведржитељном Оцу, у чему нас је Својим жртвеноприношењу зарад нас научио Господ наш Исус Христос – јер вратити се значи „бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“, како су наши стари говорили.

Јер отачаство није само пуко тло земаљско, већ и богоугодна  дела и молитва и превсходна одбрана његова мачем, како нас земним својим трајањем  учи наш светитељ у мраку наших дана Симеон Мироточиви – јер отаџбина је стална борба у границама омеђеног трајања, на самој граници између оног да јесмо и оног да нисмо, између посвећења и ништавила, да будемо Богом изабрани или варљива сенка нас самих. И још ако знамо, како нас потсећа један свети старац исихаста, да „храброст је покретачка снага живота“, шта нам се може испречити да служимо Богу, на добро наше миле отаџбине.