У Русији и још неким постсовјетским земљама расте забринутост због језивих онлајн игара услед којих је повећан број самоубистава малолетника. Реч је о „игрaма смрти“, које се попут епидемије шире друштвеним мрежама, почињу безазлено а завршавају се самоубиствима.

У последњих шест месеци десетине самоубистава и покушаја самоубистава у Русији, Украјини, Казахстану и Киргизији се повезују са овом игром. Сумњивих случајева било је и у Белорусији, Молдавији, Азербејџану и балтичким земљама.

Игра почиње наизглед безазлено. Учесници добијају корисничко име и испуњавају задатке организатора. У почетку су то лагани задаци — на пример, потребно је нацртати лепог лептира или кита на телу или папиру. Потом задаци постају све тежи, и иду од самоповређивања до самоубиства. Играчима се предлаже да исеку жилетом руку и пошаљу фотографију као доказ, да направе селфи на литици или неком другом опасном месту, да сниме инсценирано самоубиство. У завршници се даје главни задатак — извршити самоубиство и снимити га.

Већина група је „затворена“ и у њих се не може ући без одобрења администратора. Улази се на два начина — добијањем позивнице за „игру смрти“ или деца сама из знатижеље шаљу захтеве, не слутећи шта их тамо чека.

Свака група има своје хаштагове као што су „плави кит“, „море китова“, „лептир“, „у игри сам“, „пробуди ме у 4.20“, „Ф58“и други.

Када се уђе у игру, организатори упозоравају учесника да игра мора бити тајна и да о њој нико не сме ништа да зна, а такође и да је то „игра без повратка“, те да се из ње не може изаћи. Покушаји да се игра напусти доводе до претњи од стране администратора, па деца из страха настављају игру до „победе“ тј. смрти.

Бивши играчи, који су успели да се извуку из вртлога ове смртоносне игре, кажу да се она састоји од 50 задатака распоређених на 50 дана. Задаци обично стижу ноћу или пред зору — у рецимо, 4.20 сати, а последњи дан је у ствари крај игре.

„Ако умреш — побеђујеш. Ако не, ми ћемо ти помоћи“, поручују администратори учесницима игре.

Међутим, ове смртоносне игре нису се појавиле јуче. Оне су присутне већ месецима, па и у последњих неколико година, али је после хапшења једног од администратора групе Филипа Будејкина (Филипа Лиса) у новембру прошле године, наступило затишје. Међутим, нови талас је покренут од јануара ове године.

Лист „Нова газета“ наводи да је у Русији између новембра 2015. и априла 2016. године било око 130 самоубистава малолетника повезаних са са групом „Плави кит“.

Досадашњи случајеви показују да су деца „игру“ завршавала на најстравичније начине — најчешће скоком са вишеспратнице, али и бешењем, смрзавањем у снегу…

Ко стоји иза ових опасних игара, тешко је утврдити. Постоји више верзија. Једна од њих је да су организатори „група смрти“ украјински нацисти, док се у Украјини говори да се главни организатори налазе у Русији.

Психолози наводе да иза оваквих група стоје психопате, док политиколози не искључују могућност да иза њих стоје стране обавештајне службе или представници русофобичних организација, чији је циљ дестабилизација руског друштва. Спомиње се и веза са терористичким групама или нарко-мафијом, а такође неки тврде да иза „група смрти“ стоји — новац.

„Самоубиство деце је удар на темеље државности. Вероватно би требало тражити везу између тих суицидних група и терористичких група. Ту верзију би пажљиво требало да истраже надлежни органи. У овом случају нису довољни само закони и рестриктивне мере. Међутим, овде постоји и други проблем — недостају комплетне базе података о таквим смртоносним групама. У сваком случају, требало би се максимално усредсредити на овај проблем, како не бисмо добили још једну изгубљену генерацију“, каже за Спутњик Владимир Шаповалов, заменик директора Института за историју и политику московског Педагошког државног Универзитета.

Процењује се да је ова добро осмишљена интернет кампања обухватила најмање два милиона младих.

Руска Федерална служба безбедности (ФСБ) отворила је нову базу података о самоубиствима малолетника. Према подацима руских власти, укупно 720 малолетника извршио је самоубиство током 2016. године, док статистичких података о покушајима самоубиства нема.

Као разлози због којих се малолетници одлучују на овакав корак наводе се породични проблеми, неузвраћена љубав, проблеми са менталним здрављем, коришћење наркотика или конзумирање алкохола, а делом самоубистава имају и неку везу с интернетом или друштвеним мрежама.

Због забрињавајућих дешавања целокупна руска јавност се подигла на ноге, па се овом темом сада баве родитељи, психолози, безбедносне службе и држава.

Депутати предлажу да се унесе измена у члан 110 кривичног закона о „Навођењу на самоубиство“ и да се допише тачка о корисницима интернета, који подстрекују младе на суицид. Они траже да се уведе максимална казна од 15 година затвора.

У земљама које су захватиле „групе смрти“ предузимају се различите мере и могу се чути различити предлози за борбу против њих — позива се на блокирање опасних веб-страница, на стварање специјалне сајбер-полиције, формирање базе података о корисницима друштвених мрежа… У Русији су већ отворене и „вруће линије“, којима се деца и родитељи могу обратити за помоћ, у школама се масовно држе лекције о опасностима које вребају на интернету и „групама смрти“…

Руска верзија Фејсбука — Вконтакте већ је блокирала неке од опасних страница, али стручњаци из области сајбер-криминала упозоравају да су се „групе смрти“ већ преселиле и на друге друштвене мреже, пре свега Инстаграм и Твитер.  

„Као што говоре аутори нацрта закона о кривичној одговорности за подстрекивање деце на суицид, потребно је да се доради постојећи закон о Навођењу на самоубиство, и то тако да он обухвати и оне који подстичу и оне који охрабрују самоубиство. С друге стране, не би требало само усвајати законе, већ и уводити специјалне програме у школе. Усамљеност је један од најчешћих разлога самоубиства деце, па би родитељи и психолози требало да обрате пажњу на то. Штета је што су жива комуникација и књиге замењене друштвеним мрежама, где свако сваког олако назива пријатељем. Ако је дете остало само са својим проблемима, оно ће врло брзо постати талац друштвених мрежа или ових смртоносних група које су спремне да убију нашу децу. Не знам ко стоји иза тих група, да ли су то некакве психопате, које на тај начин покушавају да добију значај или се то стварно ради споља и усмерено је против наше земље. Шта год да је — неважно је. Неважно је из којих побуда се то ради, али они покушавају да отму од нас оно највредније и на то се мора хитно реаговати“, каже за Спутњик Светлана Бесараб, чланица Комитета за рад, социјалну политику и питања ветерана Државне думе.

Психолози и педагози упозоравају родитеље да обрате пажњу на своју децу и да прате њихове активности на интернету, а такође скрећу пажњу и на знаке који указују на спремност детета да изврши самоубиство.

„Ако постоје суицидне мисли, дете ће неминовно почети да говори о томе, говориће о смрти, о томе шта ће бити када њега не буде било. Такође, упозоравајући знак је свако појављивање аутоагресије, на пример, покушај сечења коже око вена, нагле промене расположења, губитак апетита, поремећаји сна. У сваком случају, ово што се дешава је за сваку осуду. За подстицање самоубиства одраслог човека добија се осам година затвора. Мени је тешко да кажем колика би требало да буде казна за навођење детета на самоубиство, то ће решити надлежни органи, али нема никаквог оправдања за човека који то чини, јер је то злочин против човечанства“, закључује Лариса Овчаренко, доцент Московског градског педагошког универзитета.

Извор: "Спутњик"