МРАЧНИЈИ СРЕДЊИ ВЕК КОЈИ НАС ЧЕКА

 Др Александар Саша Гајић је виши научни сарадник Института за европске студије (ИЕС) чија се истраживања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије, међународних односа и студија културе. Своје радове, анализе и огледе објављује у стручној периодици и бројним писаним медијима. Аутор је књига „Нова велика игра“ (НСПМ, 2009), „Корпоративна носталгија“ (Службени гласник, 2011), „Духовне основе светске кризе“ (Конрас, 2011), „Идеја светске државе“ (Правни факултет Београд, 2012), „Огледало владара: Константин Михаиловић и Макијавели“(ИЕС, 2014), „У вртлогу транзиције“ (ИЕС, 2015), „Хероји и антихероји“ (Амонит, 2015), „Нови феудализам“ (Конрас и ИЕС, 2016)  

ДУГАЧКА СЕНКА МОДЕРНЕ КРИЗЕ    

Ваша књига „Нови феудализам“ ослања се не претходну, „Духовне основе светске кризе“, у којој сте се подробно бавили кризом западне, негда хришћанске, цивилизације, чији се замеци примећују већ у схоластичком Средњем веку, а први озбиљни симптоми у ренесанси. Шта су узроци те кризе, о којој су писали највећи умови Европе, од Томаса Елиота, преко Шпенглера и Хајдегера, Елила и  Валерија, до Унамуна и Папинија?

Појам кризе имплицира заоштравање супротстављености које не остављају могућност њиховог помирења већ искључиви исход: добитак или губитак, успех или неуспех. Сама криза јесте спорни однос, расцепљена, проблематична структура, веза друштвеног и унутрашњег живота човека. Она се  у свом спољашњем облику пројављује кроз низ проблематичних друштвених појава – од најширег поља културе, преко економије до политике и бројних видова међуљудског одношења, док се у свом субјективном, унутрашњем виду криза очитује у читавом низу психолошко-емотивних и духовно-идејних проблема и расцепа. У својој сржи,  кризе имају духовне основе. У случају Западне, данас већ постмодерне глобалне цивилизације, њени узроци леже у самој сржи модерности – у одвајању човека и друштва од духовне вертикале и хришћанства. Одељен од здраве духовности и врлинског живота, модерни човек је своју глад за бесконачношћу транспоновао у овосветску арену, у хоризонталу живота и почео да руши све мере и све границе не би ли тако надоместио своје унутрашње недостатке. Одбацивши Бога и традиционалне вредности, модеран човек је ставио свој разум у центар света, прогласио себе за највећу вредност, а своју вољу усмерио ка овлавадавању над тварним светом и другим људима. У средишту кризе је, дакле, антропоцентрични секуларизам: саможиви, обездуховљени човек са вољом за моћ и бескрајним жељама које он рационализује као своје интересе.   

 ПОВРАТАК У СРЕДЊИ ВЕК    

Николај Берђајев је, после револуције, написао једну од својих најборбенијих књига, „Ново средњовековље“. То, међутим, није била само његова тема. Код многих интелектуалаца на Западу јавила се чежња за Средњим веком, као добом које је служило идеализму, а не суровој капиталистичкој дводимензионалности. О чему је реч?

Берђајев је само један из плејаде мислилаца „руске религиозне ренесансе“ (попут  Булгакова,  Мерешковског, Розанова и других) са почетка 20. века који су - као и тадашњи западни теоретичари кризе -  предосећали да живе у доба смењивања историјских епоха. Сви они су повлачили паралеле са позноантичком епохом на основу сличних цивилизацијских симптома. Централна мисао њиховог виђења кризе јесте да је она заправо велико испитивање људске слободе. И као што је након пропадања античког света наступио мрачни период из кога је израсло хијерархијско средњовековно друштво, тако ће и из декаденције модерне епохе – предвиђали су ови мислиоци – настати „ново средњовековље“. Сам Берђајев није идеализовао ни „старо“ нити жељено „ново“ средњовековље, али је био свестан да је оно било по преимућству религиозна епоха – пошто је сва култура, па и свакодневни живот, био окренут оностраном, као и да се тада човек до крајњих граница напрегао да докучи тајне људског бивства. Уместо капиталистичке дводимензионалности, Берђајев и бројни други мислиоци из прве половине прошлог века надали су се истоветној духовној усмерености магловито наслућиване будуће епохе и обнови хијерархијског друштвеног поретка који овај пут неће, попут старих теократских творевина, изневерити ни религиозне потребе, ни слободу људског духа. Наравно, сви они су, као је време показало, у симптомима декаденције и нихилизма међуратног периода више желели да виде разлоге за будући оптимизам него што их је стварно било.                                                          

СРЕДЊИ ВЕК И ПОПУЛАРНА КУЛТУРА   

 „Ново средњовековље“ појавило се и у популарној култури наших дана, а „Игра престола“ је један од најновијих доказа да је то озбиљан правац међу онима који забављају становнике „глобалног села“. У својој књизи овом феномену посветили сте читаво поглавље. Зашто човек с мобилним телефон бежи у Средњи век?

Тражење „новосредњовековних“ кулутрних садржаја уз помоћ нових медија и технолошких средстава, као и сами пориви ка њима истоветни су још од времена романтизма: они су израз носталгије за „бољом прошлошћу“ услед разочарања у резултате модерности. Међутим, уместо улагања труда ка личном, преображујућем  духовном искуству и веродостојном идентитетском развоју у стварном животу – ова носталгична културна продукција изнедрила је бројна популарна дела која понајвише имају компензаторску психолошку улогу. Она нам, поред сведочења о неуспеху идеологије прогреса, говоре и о тврдоглавом опстајању порива за повратак ка предмодерним, архетиповима саoбразним узорима, али који су, нажалост, окренути углавном у погрешном, споредном смеру: према споља, а не ка унутра.

СИМПТОМИ НОВОГ ФЕУДАЛИЗМА

Један од најбитнијих делова ваше књиге посвећен је „новом феудализму“ у економији и организацији друштва. Руши се традиционална национална држава, формирана на просветитељско – либералним начелима, а тријумфује власт мултинационалних компанија, које већ имају и своје војске, и које освајају део по део планете. Колико је неофеудализам учврстио своје обрисе у нашем свету?                               

„Неофеудизам“ као приватизовани, корпоративно-постдржавни систем  нетранспарентих, вишестуких веза и хијерархија је систем који настаје на рушевнинама претходног, знатно организованијег друштва оличеног у сувереним  националним државама. Данас  су знатно видљивији његови рушилачки него обновитељски видови. Обриси „неофеудалног“ устројства се пре свега виде као изнуђена решења, као израз неопходности да постоји било какав иоле функционални систем. Овај постдржавни систем се постепено уобличава и на међународном и на унутрашњем (некада унутардржавном) пољу. На међународном пољу он се види умрежавању ослабљених држава са бројним недржавним актерима (међународним и невладиним организацијама, транснационалним покретима и корпорацијама) који почињу да заједно чине део јединствене, умрежене хијерархије моћи из које израста нова, вишестепена структура међународне заједнице. На унутрашњем пољу он се огледа у разарању и, потом, у приватизацији и узурпацији јавне сфере од стране недемократских, интересних група. Распад социјалне државе, колапс економске и монетарне политике, урушавање образовног система, дерегулација и приватизација не само јавног сектора већ и јавних служби од државног до локалног, градског и месног нивоа, метастазирање осамостаљених институција, умножавање регулаторних тела и парадржавних агенција повезаних са корпоративним структурама и богатим појединцима, рад државних и локалних служби не у општем, већ корпоративно-приватном интересу, повећање парафискалних намета зарад ангажовања приватног, олигархијског outsourcing-а као наводно „стручнијег“ и „ефикаснијег“ -  све су то видови рефеудализације некада суверених држава. 

НОВИ ФЕУДАЛИЗАМ И ЧОВЕЧАНСТВО

Руски философ Александар Панарин у садашњости је видео почетке светског грађанског рата богатих против сиромашних: “Нови светски поредак са Америком на челу, то је, мање више, отворен режим мањине, који не оставља сиромашнима, чак ни минимална животна права. Ако партија мањине победи, онда ће већина просто ишчезнути са лица земље, јер ресурса планете, како тврде богати, у најбољем случају, има довољно за просперитет петине целог човечанства. Јасно је, да је за остваривање својих планова, партији мањине потребна, не демократија, већ светска диктатура“, рекао је он. Какви су Ваши закључци о опасностима неофеудализма по добро човечанства? 

Неофеудална власт експерата доноси  „стручне успехе“ и богаћење само њима, а осталима – осиромашење и несигурност. У томе лежи огромна опасност по добро човечанства. Пређашњи, ослабљени систем не нестаје, већ бива замењен другим, суровијим, нетранспарентнијим и недодриљивијим за масе скрајнуте на маргину друштвеног живота. Сама држава не престаје да функционише као систем организованих тела, али се дешава нешто још  погубније: она почиње да делује као „антисистем“ који своје делатности, утицај и, нарочито, прерасподелу доступних добара врши по двоструким аршинима. На тај начин бива згажено свако достојанство, правичност и свест о општем. Одатле, па до хобсовског „рата свих против свих“, расула и перманентног тињајућег сукоба свега је пар корака.                          

ЕВРОПСКА УНИЈА – БУДУЋНОСТ КОЈА ЈЕ ПРОШЛОСТ                     

Важна теза Ваше књиге је да је и ЕУ нека врста неофеудалне творевине. Чиме то доказујете?

Постоје бројни покушаји теоријског разумевања ЕУ као хибридне творевине смештене  на пола пута између међународне организације и федералне државе. Један од видова савременог научног тумачења наддржавне еволуције је и онај „новосредњовековни“ који потиче од аустралијско-британског политиколога Хедлија Була, а кога је усвојио и поводом тумачења модела развоја ЕУ разрадио пољски научник Јан Зјелонка. Зјелонку је привукао читав низ сличности између функционисања различитих нивоа власти у феудалном, западноевропском средњовековљу и оних које постоје у савременој ЕУ: подељеност и разливеност власти на средњовековном Западу „проткала“ је цео систем преклапајућим, непотпуним надлежностима и обавезама, са обрасцима у којима су се преплитале такмичарске мреже и клијентски односи, а у којима је јавна власт била подељена и приватизована. Бројни недостаци ЕУ (одсуство одређеног ауторитета, централизоване хијерархије у бирократској структури и сфери компетенција, фиксиране територије, искључивог признања међународног субјективитета, свеобухватног идентитета и симболичке видиљивости за своје грађане/поданике, успостављеног монопола над легитимним средствима принуде итд) воде нас ка закључку да је она све више „феудална“ творевина. Све израженија неспособност, расцепканост и унутрашњи раздор у ЕУ  као и новонастала, изнуђена „неофеудална“ решења са својим поклапањима и полицентричношћу - све више се показују неадекватним не само што се тиче даљег развоја њеног политичког система, већ и тога да он, такав какакв јесте, опстане.                                                 

Идемо у сусрет „новом феудализму“. Шта да понесемо као пртљаг, а шта као оружје?  

Као прво, потребно је претходно одбацити модерне заблуде које нас оптерећују, муче и одводе на многобројне странпутице. Од пртљага кога можемо да понесемо са собом у сусрет будућности и тако је остало мало шта, изузев оног најважнијег: наде и вере. А главно оружје – љубав, већ ће нам се придодати.                                                               

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ  

Објављено у „Печату“ 3. марта 2017.