Јунак наше приче није се родио као Стефан, како се сада зове. Одрастао у Улцињу, у мултиетничкој средини која га је нагнала на дуго размишљање о томе ко је заправо.

Стефанови родитељи су Црногорци, с тим што је мајка Александра православног порекла, док је отац Самир муслиманског. Куриозитет је што нису религиозни и што никада нису сину наметали своју веру.

Стефан је још као дечак „нагињао“ ка православљу. Дружио се са православцима, радовао се Божићу, те је у једном тренутку одлучио.

– Име и презиме ме је везало за једну, а срце за другу веру. Осећао сам се православцем још одмалена. Пре седам година сам скупио храброст и направио сам прекретницу у животу – каже Стефан.

Његова одлука није наишла на разумевање околине. Доживљавао је увреде, осуде, па чак и претње, али није се обазирао. Чак је и отац, који се изјашњава као атеиста, негативно реаговао на промену имена и прелазак у православље. Али, Стефан је истрајао јер је, како каже, дубоко у себи знао да заправо иде ка ономе шта он заправо јесте.

Одабрао је прелепо име Стефан и мајчино девојачко презиме Тодоровић.

После извесног времена и отац Самир се одљутио и изгладио односе са сином. Стефан је, напокон, срећан, испуњен и задовољан младић што може да захвали искључиво свом јаком карактеру и непоколебљивој вољи.

Извор: oslobodjenje.rs