Европска унија се сматра стандардом демократије, либерализма и људских права. Иако је, можда, све у реду са либерализмом, а можда га има и превише, очигледно је да демократија недостаје. Структура доношења одлука у Европској унији је компликована и недостају јој механизми који би уредили одговорност лидера према народима. Европски парламент, једина демократска институција Уније има само саветодавни статус, те стога не представља европско законодавство. У ствари, тешко искушење европских интеграција је у рукама само уског круга људи.

Штавише, ово је својствено систему још од почетка послератног процеса европских интеграција. Уочи предстојећег референдума, британски медији су објавили важан податак из прошлости Европске уније, који појашњава много о њеној садашњости: процес европских интеграција је од почетка координисала ЦИА ради стварања антируског геополитичког блока у Европи.

Али, ЦИА није градила ЕУ од почетка. Најзначајнији допринос њеном стварању дали су нацисти. Из геополитичке перспективе,  Трећи Рајх су чиниле окупиране државе у Европи и сателити Рајха, што је била нека верзија “уједињене Европе”. Многа нацистичка достигнућа су касније користили у Сједињеним државама – усмереност ка агресивном анти-националном и анти-руском карактеру модерне Европске уније.

Немачки историчари су непрестано објављивали нацистичке документе у којима је садржан план европских интеграција. У Источном Берлину је 1972. године објављена колекција докумената Герхарда Хаса и Волфганга Шумана, насловљена Анатомија агресије - Нови документи у вези са војним циљевима немачког империјализма током Другог светког рата. У овој књизи су углавном представљени велики планови за економску интеграцију Европе под нацистичким вођством, у интересу европске финансијске престонице. Овакве планове је посебно развијало Министаратво економије Рајха, Индустријска група Рајха и Министарство спољних послова Рајха. Друга колекција немачких докумената о повезаности Трећег Рајха и европских интеграција је објављена 1987. године у Западној Немачкој, у Минхену. Наслов је био Европа и Трећи рајх, а саставио је Ханс Вернер Неулен. Посебну пажњу посветио је политичким плановима нацистичког руководства о уједињењу Европе. Михаел Залевски је 1985. године објавио први том Докумената из историје европских интеграција, насловљен План за континенталну Европаку унију, 1939-45. Није тешко погодити о каквој се врсти интеграције радило.

Историчари су приметили да су лингвистички конструкти као “Европска унија”, “”Европска економска заједница” и “Европска конфедерација” који су први објављивани у европским медијима, били званични елементи државне политике, према докумената Трећег рајха.

Европске интеграције и SS

Један од главних за развој “уједињене Европе” је био SS официр Александер Долезалек који је водио SS одељење, посебно настало за ове намене. Долезалек је после Другог светског рата радио за специјалне службе Западне Немачке и Сједињених држава под именом Александер Бомхоф и водио је "Све-европски образовни пројект” (Gesamteuropäischen Studienwerk) у немачком граду Влото. Његове радове о европским интеграцијама су пажљиво проучавали водећи теоретичари из ове области, а имали су утицај и 1946. године на Винстона Черчила, када је бивши британски премијер у Цириху апеловао да се створе Сједињене европске државе. Неки аспекти Шуманове декларације, са којима је започела историја савремене Европе, посебно у смислу пројекта интеграција као средства  да се осигура трајни мир у Европи, могу се наћи у ранијим Долезалековим плановима.

Овом нацистичком официру барем иде у прилог да су његови планови за трансформацију Европе, барем декларативно, подразумевали чување идентитета народа западног дела континента, нешто што сада не постоји ни у облику хумора. Истовремено су други делови SS правили и развијали планове за доследну германизацију окупиране Европе. То се пре свега односило на увођење немачког језика као обавезног и стварање хомогеног информационог простора. Овом питању је посебан значај дао немачки лингвиста Георг Шмид-Рор из  SS-Ahnenerbe.

И други Долезалекови планови сада звуче прилично савремено и, заправо се у потпуности поклапају са политиком садашњих европских елита. Долезалек је посебно предложио укањање граница између европских држава и увођење заједничког европског пасоша. Источни Европљани су, као и данас, третирани као грађани другог реда. Планови SS су били да се границе у Источној Европи промене, како би се избегао разлог за будуће сукобе. Међутим, није Долезалек био једини у SS који се бавио стварањем “Уједињене Европе”.

Ханс Шнајдер, SS официр,  је 1. марта, 1945. године добио задатак да преузме развој теме “Европске организационе идеје”. Шнајдер, који је радио за Институт “Наслеђе предака”  (Ahnenerbe), је убрзо нестао, да би се појавио након рата са документима и новим именом – Ханс Швертке – и радио у издавачкој кући “Stalling” која се бавила пропагандом “Европске идеје” и европских интеграција. Занимљиво је да је издавачка кућа “Stalling” убрзо ангажовала Ханса Реснера и Вилхелма Шпенглера, бивше официре СД (SD, Sicherheitsdienst – обавештајна служба SS). Организација је декларативно нагињала лево-либералној идеологији, а значајно је да су послератну пропагадну о европским интеграцијама водили исти људи који су водили пропаганду у време нацистичке Немачке. Са геополитичке тачке гледишта, они су покушали да поново створе јединство до кога се дошло уз помоћ немачког оружја, али сада на новим основама, ради поновног успостављања Европе као геополитичког ентитета. Са друге стране,  Сједињене државе су се надале да ће моћи да манипулишу анти-комунистичким уверењима и достигнућима бивших нациста, како би уједињену Европу супротставили Русији, као што је било учињено и уочи Другог светског рата. У оба случаја, Атлантисти су се ослањали на исте снаге.

Рибентропови планови за Европску конфедерцију

Министарство спољних послова Трећег рајха је, такође, радило на нацрту “Уједињене Европе”. Рибентропова канцеларија и SS су заједно обратили посебну пажњу на ово питање после пораза у Стаљинграду. Била је неопходна нека идеја, која би могла да мобилише становништво европских држава против растуће моћи Совјетског савеза. Гебелсова канцеларија за пропаганду је тада издала комунике и позвала на активно спровођење “нове европске слике немачке спољне политике”. Нови “Европски комитет”, створен у оквиру Министарства спољних послова Рајха 1942. године је почео активно да ради. Рибентроп 21. марта 1943. године Хитлеру шаље белешку у којој наводи потребу за “Европском конфедерацијом”. Тај нови политички ентитет је требало да обухвата Немачку, Италију, Француску, Данску, Норвешку, Финску, Словачку, Мађарску, Румунију, Бугарску, Хрватску, Србију, Грчку и Шпанију.

Белешка Министарства спољних послова Немачке од 9. септембра, 1943. године открива структуру будуће Европске конфедерације. Та предложена структура, готово да се уопште не разликује  од постојеће структуре ЕУ. Економским питањима је требало да управља Европски економски савет, а предложено је и стварање Европске монетарне уније и Европске централне банке. Све ове идеје су касније примењене у Европској унији, у либералном облику.

Европска економска заједница и почетак европских интеграција

Још један израз, “Европска економска заједница” је такође, по први и до детаља разрађен у нацистичким документима за интеграцију економског простора европских држава, а тиме су се бавила економска одељења Рајха. Водећи теоретичар обиг питања био је Вернер Дајц, шеф Друштва за економско планирање у Европи и економију великог простора. Нацистички економски теоретичари су планирали да створе једнообразни систем планирања и управљања европском економијом, који би непрестано нарушавао економски суверенитет држава. Истовремено би политички суверенитет држава у овом систему требало да буде замењен “суверенитетом народа”, што би практично довело до уништавања независности традиционалних европских националних држава – као што и јесте случај у садашњој ЕУ.

Економска одељења Рајха су европске интеграције разумела као процес у коме би сви други европски народи требало да промовишу развој немачке економије. Истовремено је било и неких других немачких економиста, који, иако су заступали ову идеју, имали су другачији приступ. Као државни секретар Империјалног министарства економије и SS официр, Густав Шлотерер је заступао процес европског уједињавања на економским основама и у интересу Немачке, повезивањем националних економија. Овај концепт је касније постао основа за савремене процесе европских интеграција. Шлотерерова комисија је, такође, скицирала план рада будуће европске банке са седиштем у Бечу.

Важно је напоменути да је садашња Европска унија израсла из Европске заједнице за угаљ и челик. Исти немачки индустријалци за угаљ и челик из Рурске области у Немачкој су подржали Шлотереров план, а 1951. године иницирали нову заједницу. Шлотерер је, после денацификације, добио посао у Дизелдорфу, центру Рајнско-рурске области и радио као економиста у челичанама.

Имајући у виду активности нациста у стварању Европске уније, не изненађује ни то да је, на пример, Валтер Халштајн, први председник Комисије Европске економске заједнице, један од оснивача ЕУ и један од креатора закона ЕУ, тридесетих и четрдесетих година 20. века био члан Националсоцијалистичке уније правника. Штавише, он је и након Другог светског рата отворено, у вези са европским законима, користио исте фразе и исте логичке конструкције које је користио у време Хитлеровог режима у расправама о новим правним системима окупираних територија.

Наравно да су планови за уједињење Европе постојали и пре Другог светског рата. Нацисти нису измислили ништа ново, али су њихови организациони напори и активности помогли да се покаже да Уједињена Европа није мит, већ политички и економски пројект који се може применити у Европи. Њихова достигнућа су створила основу за европске интеграције у либералној верзији, јер су бивши нацисти постали послератни адвокати “европске идеје”. Исти немачки индустријалци, који су довели нацисте на власт (породице Tyssen и Krupp), касније су иницирали стварање Европске заједнице за угаљ и челик.

Европа је, несумњиво, требало да постане један од полова мултиполарног света. Међутим, урођени белег европским интеграцијама је оставило наслеђе нацистичког пројекта и створило страх у вези са будућношћу европских држава у таквој структури. Либерална ЕУ је нацистичко наслеђе прихватила углавном због заједничке рационалистичке основе у Просветитељству. Ово наслеђе укључује:

- Хиперцентрализам у сферама економије и политике, који води ка повређивању националног суверенитета држава чланица

- Укидање суверенитета националних држава Европе

- Уједињење Европе према једном једином идеолошком стандарду (Наци или либерални) и подређивање националних интереса апстрактној идеји (било Наци или либералној)

- У основи недемократска природа европских институција које су одговорне финасијским и индустријским елитама, а не народима европских држава

- Експлоатација слабих периферних држава (Грчка, Источна Европа) од стране западних сила, посебно Немачке

- Антируска геополитичка оријентација.

Извор: "Катехон"