Епископ аустралијско-новозеландски Силуан је донео одлуку да њему поверена епархија изађе из Националног савета цркава у Аустралији, а у који je саблазно уваљена декретом јеретика Мирка Добријевића.

Интернет презентација Митрополије аустралијско новозенандске је објавила саопштење СВЕШТЕНО БРАТСТВО МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ, а у коме је пажљивији читалац могао да примети значајну одлуку младог епископа да епархија напусти чланство у Националном савезу цркава Аустралије.

“Ако седнеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”. Долазак за владику у Аустралију Иринеја Мирка Добријевића је, сада је то свима сасвим очигледно, био улазак у погрешан воз СПЦ у Аустралији, а све станице тог воза су биле не само погрешне, него трагично саблазне. Прво се епархија вратила у чланство Светског савеза цркава, а из кога раније одлуком владике Луке повукла. На следећим станицама у црквама је започело новотарско служење, отпочели су баснословно скупи међусрпски судски спорови, непослушни верници су се нељудски кажњавали, организовале су се прославе не по православној и српској традицији већ по угледу на цремоније доделе оскара, славио се екуменизам, а Свети Сава је само шапатом помињао, епархијска каса је опустошена, а епископ јеретик је наредио да му као да је светац одсликају фреску...

Млади епископ Силуан је духовно чедо владике ваљевског Милутина, па се надам да је од духовног оца наследио оно позитивно, верност Светосављу и учењима Светог Јустина Ћелијског, а које подразумева и схватање екуменизма као свејереси. Одлука са братског састанка свештенства гласи :

 “Свештено братство у једномислију и одлучно, поучено искуством живота Цркве у Аустралији и Новом Зеланду, стоји на становишту да нисмо у могућности да будемо пуноправни део организација чији рад стоји у супротности са свим оним што верном народу проповедамо, па стога ни Националног савета цркава у Аустралији. Наше свештенство није спремно да буде само неми сведок и пасивни посматрач у раду поменутих тела које често својим одлукама стоје у директној супротности са учењем наше Православне Цркве”.

Оно што је претпостављам прелило чашу је отворено залагање појединих цркава, а са којима је Мирко Добријевић као са најрођенијим сарађивао, за пуна права хомосексуалаца и на брак и на усвајање деце.

Не будимо злопамтила, али ипак да се подсетимо да је лудовање Мирка Добријевића ипак нажалост имало пуну подршку подчињеног му свештенства. “Треба урлати са вуковима, то је једини начин да човек сачува главу” мисао је Џорџа Орвела која је водила несретне попове. Додуше велика већина њих је само мудро ћутала и била неми сведок несреће, али их је било (протојереји Миодраг Перић, Ђуро Ђурђевић) ... који су били већи мирковци од Мирка, па је овај први на свештеничком састанку изјавио да је поновни улазак у ССЦ је нешто најлепше што се десило нашој цркви ..., а сада што је занимљиво ови постају најгласнији у подршци владици!  ЈЕДИНИ који је бар у својим теолошким текстовима храбро указивао на трагичност екуменизма и новотарства је био протојереј Србољуб Милетић, а чије је текстове објавио и портал “Борба за веру”. Руку на срце, велика већина осталог српског православног свештенства у Аустралији није у стању ни да напише најкраћи извештај са црквене прославе, а камо ли нешто озбиљније.

Сигурно није лако бити епископ у најсекуларнијој земљи на планети, а још теже деловати међу лицемерима и болесним среброљубцима. Разочарани Јован Дучић је једном записао “Кад се узме колико на свету има лудака, подлаца и безличних људи, човек изгуби сваку љубав за живот у тако отрованом ваздуху”.

Надам се да ће млади епископ Силуан да и поред свих изазова сачува љубав за свој народ, а да отрован ваздух у српској заједници у Аустралији прочисти да можемо да га дубоко, пуним плућима дишемо.

Предраг Вучинић, Мелбурн