>>БЕСЕДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА О СТРАХУ ГОСПОДЊЕМ

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божије, који је саставио целу једну књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњему, а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.Читао сам књигу”, рекох, и нашао сам да је врло красно сачињена.

Па би ли је хтели препоручити у вашој епархији?”

“А то никако.”

Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио кад налазим да је тако красно сачињена.

“Зато”, одговорих, “што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ.”

“Како то? Како за савршене?”

“Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх – страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је ваша књига проповед без корена.”

“Какав страх?”, негодоваше мој сабеседник, “Зар не каже свети апостол Јован: У љубави нема страха?”

“Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прса Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: … него савршена љубав изгони страх напоље (1. Јов. 4,18). Зато и велим: Ваша је књига за савршене, а не за грешне.”

Размажена деца 

Љубав и очинство без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера које нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље.

Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу. Свештеници и проповедници у тим народима престали су да одавно говоре о страху Господњем.

Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу, као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица. Јер духовна љубав о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат – назван љубављу – завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати.

Када би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божији кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путове. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, каква се и код незнабожаца не чује.

Још је размаженост тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрскости и распусности “деце” пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма! До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу нити и у једној цивилизацији света.

Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у православни, тако и у муслимански Исток. Но то се увлачи пропагандом и натиском Запада. Јер не може се рећи за тумаче Корана да су они одбацили страх од Бога, пошто Коран никако и не говори о љубави и о Очинству Божијем, него само и искључиво о страху од Бога. Не може се рећи ни за свештенике православне, да су они избацили страх Господњи из својих беседа и проповеди. Али јављају се изузеци, слично нашем пријатељу кога споменусмо у почетку. То су они проповедници речи Божије који, немајући сами страха Господњега, не уче народ страху. Такво зло надахнуће они нису могли применити ни из Светог Писма нити из душе нашег православног народа. Примили су га од западних јеретика, од погрешних тумача Писма.

Зато говоре о љубави без страха, и о Бог само као Оцу, а не и као страшном судији. Слепи код очију, они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божија постану размажена. И заиста су проузроковали гнева Господњега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега.<<

  До сада на овим просторима Македоније нико не може да исквари оно што су све Владика, св.отац Јустин и св.Јован Шангајски, као три медоточне реке напајали су земљу Македонску скоро 100 година - одлетеше али живу веру који су нам оставили ова огњена ступова Православља нико не може да изгасни.Где су они који проповедаше другачије? Где су њихови плодови? Народ зна и препознаје шта је Православље, где је права вера православна, где је корен свет онда је и дрво свето и плодови свети. Корен за нас су били ови великани.

Верник из Македоније