Срђа Трифковић (Београд 1954) дипломирао је међународне односе на Универзитету Сасекс и политичке науке у Загребу, а докторат из савремене историје одбранио је 1990. на Саутхемптонском универзитету. Био је радио новинар Светске службе BBC у Лондону (1980-86) и Гласа Америке у Вашингтону (1986-87), а потом дописник за југоисточну Европу америчког недељника U.S. News & World Report и дневника The Washington Times.

Истраживао је политику САД на Балкану током Другог светског рата као постдокторант Хуверовог института у Калифорнији (1991-92). Тoком 1990-тих дао је преко 500 интервјуа водећим западним радио и ТВ мрежама. Предавао је међународне односе на Универзитету св. Томаса у Хјустону (1996-97) и на колеџу Роуз Хил у Јужној Каролини (1997-99). Од 1999. спољнополитички је уредник америчког конзервативног месечника Хронике (Chronicles) и извршни директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије. Редовни је колумниста Геополитике. Био је сведок одбране у хашким процесима против Миломира Стакића (2003), Љубише Беаре (2008) и Радована Караџића (2013). Аутор је низа књига. Студија ислама Пророков мач (2002), бестселер у САД, објављена је у српском преводу 2007. као Сенка џихада у издању Српске књижевне задруге. Од 2012. предаје геополитику, дипломатију и политичке системе на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци. Чест је гост руске ТВ мреже РТ и низа медијских кућа на обе стране Атлантика. Разговор смо водили поводом другог издања његове капиталне књиге „Усташе/ Балканско срце таме“( Катена Мунди, 2016 ).

СРБИ ГРАНИЧАРИ: ТРН У ОКУ КАПТОЛА

Почнимо овај разговор од речи Анте Павелића изречених у интервјуу шпанском фашистичком листу „Арриба" 26. маја 1943: "Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до граница Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе". Дакле, Павелић је себе сматрао изаслаником некакве ЕУРОПЕ. Ваша књига се управо и  бави тиме: контекстаулизацијом усташтва у европске политичке прилике свог доба. Одакле усташтво?     

СТ:         Устaшки покрет имa порекло у идеологији хрвaтског држaвног прaвa и у вековним тежњaмa хрватске феудалне и црквене елите дa нaметне прaвну, верску и политичку хомогеност српским граничарима Војне крајине. Хрватско-мађарским магнатима и католичком клеру ти су гренцери били трн у оку јер су декретима и повељама бечке круне уживали изузеће од кметског јарма коме су били подвргнути хрватски сељаци, а притом су кроз генерације упорно остајали верни својој православној вери и српском имену.

Одбојност каптолског клера и хрватско-славонске аристократије 17. и 18. века према шизматичким „Власима“ демократизована је после револуционарне 1848. У време распада феудализма, у опусу Анте Старчевића настаје утопијска визија етнички хомогене, културно интегрисaне хрватске нaционaлне зaједнице очишћене од подљудских „Славосрба“, Хрватске сa искључивим прaвом нa све земље од Драве, Дунава и Дрине до Јадрана. Та визија добија зрели облик у „Усташким начелима“ Анте Павелића у италијанској емиграцији, али је томе претходило преко пола века обликовања хрватског идентитета на темељима интегралне србофобије, у политичком деловању Јосипа Франка и расно-антрополошком теоретисању Ћире Трухелке, Иве Пилара, Милана Шуфлаја и осталих. Демонизовани Србин као екстремно „друго“ на крају је постао нераздвојни део самодефиниције знатног дела новоформираног хрватског националног корпуса.

УСТАШЕ И ФАШИЗАМ   

Усташе се сматрају интегралним делом европског фашизма. Ипак, Ви сматрате да овај покрет има и своје специфичности.

Усташки покрет настао је 1930. као револуционарно-терористичка тајна организација посвећена „обнови“ хрватске суверене државности и етничко-културној хомогенизацији те државе кроз геноцидно насиље. Истовремени, нераздвојни циљ био је учвршћење нове хрватске самосвести кроз успостављање нових расно-етничких, језичких и културно-естетских параметара на путу ка тој замишљеној интегралној заједници. Павелићев фокус на хрватској националној посебности и стварању националне државе, уз тек магловит наговештај њеног каснијег устројства, усташку идеологију ставља ван матице европског фашизма. Главни циљ била је држава као таква, за разлику од фашизма (у ма ком облику) који је постојање државе третирао као датост и тежио ка њеном „спасавању“од бољшевизма, Јевреја, плутократије итд.

Павелић је у стварању државе и њеној хомогенизацији видео главни циљ, док је фашиста своју већ постојећу националну државу поимао и као инструмент воље за моћ и као несавршену заједницу коју тек треба на прави начин устројити. Првом половином ХХ века хрватска средина није била довољно развијена у политичком, културном и националном смислу да би пружила услове за развој једног аутентично фашистичког покрета. Усташтво се стога не може сврстати чак ни у групу политичких појава у источној и централној Европи 1930-тих и током рата који су познати као „урођенички фашизам“ (native fascism) у Мађарској, Словачкој, Румунији и другде.

УСТАШЕ И КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА

Пре Другог светског рата, усташе су подривале Краљевину Југославију, имајући, пре свега, подршку Мусолинијеве Италије. Само у једном кратком периоду, у доба владавине Милана Стојадиновића, њихов рад је обустављен. О чему је реч?

Дефанзивно „југославенство“ хрватске политике постигло је 1. децембра 1918. свој основни циљ: заштиту хрватских интереса у јадранском питању. То питање још за време рата је довело до захлађења традиционално добрих односа између Рима и Београда, почев са неодговорном Нишком декларацијом Народне скупштине децембра 1914. У очима Италијана, југословенска држава је од самог почетка – и са правом – поимана као кривац за „осакаћену победу“ и геополитички наследник омражене Аустрије на источној обали Јадрана и потенцијални непријатељ. Посејано је семе раздора, на штету српских националних интереса, са тешким дугорочним последицама.

Истовремено, на српској страни наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација. Срби су били раздирани између природног српства и вештачког југословенства. Настанак Југославије не само што је Хрватима спасао Далмацију, већ је створио оптималне темеље за националну, културну и политичку интеграцију хрватског народа.

По Мусолинијевом доласку на власт 1922, остварење превласти у Средоземљу почев са Јадраном постаје кључна идеја-водиља режима. У том контексту, пружање уточишта Павелићу и потом малобројном „војном језгру“ његових следбеника било је средство притиска на Београд, а не стратешко оруђе у евентуалном војном обрачуну. После убиства краља Александра у Марсеју, међутим, Мусолини је био принуђен да усташама забрани свако деловање и да преиспита њихову употребљивост. Политички подстрек за промену курса према Београду дала му је спознаја да, две године по доласку на власт, Хитлеров режим потенцијално угрожава италијанске позиције у централној Европи. Те позиције биле би ојачане уколико би се Југославија приволела на дистанцирање од старих савезника, Француске и Мале Антанте. Промена става Рима подударала се са доласком Милана Стојадиновића на положај премијера јуна 1935.

Појава Стојадиновића као снажног човека неоптерећеног старим лојалностима ишла је на руку Мусолинијевој тежњи за стварањем једног блока који би кочио евентуални продор Немаца у Подунавље и на Балкан. У Београду, пак, и кнез Павле и Стојадиновић знали су да је аншлус само питање времена. Јачање безбедности на западној граници постало је приоритет, уз упоредну ликвидацију усташке организације у Италији. Плод обостраних интереса био је споразум Италије и Југославије 1. априла 1937, који је имао суштински дефанзиван карактер за обе стране у тренутку успона Рајха. У том контексту Павелић и његових неколико стотина усташа интернираних на Липарским острвима нису били фактор од значаја. Министар спољних послова Галеацо Ћано је уверавања о ликвидацији усташке групе пружио унапред и без обзира на исход преговора. Пет дана после потписивања споразума у Београду, Италијани су Павелића принудили да изда наредбу којом све своје следбенике ослобађа заклетве и службе, распушта усташке логоре у Италији и обуставља делатности у другим земаљама.

Фебруара 1939, међутим, кнез Павле је изненада сменио Стојадиновића, чиме је наступила промена на политичкој мапи европског југоистока. Уследио је повратак Италије на политику подривања Југославије, при чему је Немачка све до фаталног 27. марта 1941. играла улогу кочничара. И после априлског слома Немци су покушали да заобиђу Италијане и приволе Мачека да преузме власт у Хрватској, а прихватили су Мусолинијеву усташку опцију тек након што је вођ ХСС ту понуду одбио.                       ИЗМЕЂУ ХИТЛЕРА И МУСОЛИНИЈА

Павелић је био доследни слуга моћнијих од себе. Ипак, свој главни циљ, стварање етнички чисте Хрватске, постизао је кад год би му то околности омогућиле. Какво је било место сателитске НДХ између Мусолинија и Хитлера? Колико је то утицало на положај гоњених Срба у усташкој квазидржави?                    

Премда НДХ није била де јуре држава, није била ни квазидржава. Имала је све атрибуте де факто државности. Њени односи са спољним окружењем и осовинским командама нису представљали пуку екстензију политике Италије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти и њихови следбеници сносе далеко већу одговорност за злочине које су починили, него што би био случај да је територија НДХ била пуки објекат окупације делова Краљевине Југославије од стране Рајха и Италије.

Чин од 27. марта 1941. приморао је Хитлера да импровизује политичка решења, јер је до тада он тежио привлачењу, а не уништењу Краљевине Југославије. Мусолини је са своје стране истог дана реактивирао Павелића. Хитлер је Италијанима потом допустио да анексијом Далмације створе од Хрвата непријатеље, а Павелића је од првог сусрета 6. јуна 1941. подстицао на обрачун са Србима. Исход је дугорочно водио ка хроничној слабости окупационог система. Премда призната од Немаца као номинални хегемон јужно од Драве, Италија никада није остварила трајну контролу над НДХ. Павелић је имао простор да користи унутаросовинске ривалитете и да балансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређену аутономију деловања – поготову у погледу радикалног решавања српског питања. Његов маневарски простор између Рима и Берлина био је ограничен а ресурси скромни, али је он свеједно био аутономни актер на политичкој сцени Нове Европе…                                                                             НДХ У КУЛТУРИ

У својој књизи, посветили сте велику пажњу усташкој култури. Запањујуће је колико се у НДХ штампало и објављивало. Како је изгледала усташка култура?

У усташком дискурсу 10. април 1941. мистификован је као почетак свеобухватне националне револуције. Десети травањ није само дан ослобођења од великосрпске тираније, већ и почетак нове епохе у којој ће Хрвати да изграде хомогену националну државу двоструким прочишћењем: од непријатељских уљеза (Срба и Јевреја) и од дводеценијског моралног, језичког и биолошког загађења које су они донели.

После „револуције у крви“ (еуфемизам за покоље у лето 1941), треба да уследи друга револуција (како је 1942. писао водећи режимски интелектуалац Винко Николић), револуција у сфери културе, духа и морала. Концепт новог хрватског човека био је темељ културног пројекта режима који се интензивно спроводи од 1942. Упркос свом агресивном, мистичном и антиурбаном дискурсу, у оквиру „културне револуције“ режим је тежио да кооптира и ствараоце који нису били чланови покрета. Водећи „леви“ усташа, идеолог тзв. хрватског социјализма др Александар Зајц, тако је заступао став да сваки Хрват треба да подржи НДХ независно од својих претходних политичких или „свјетоназорних“ ставова, док држава треба да прихвати допринос свих стваралаца који теже битним националним циљевима, независно од њихове раније оријентације.

На тој основи, известан број писаца и песника који нису били заклете усташе ангажовао се у служби режима, укључујући Густава Крклеца, који је септембра 1941. постао сарадник, а потом и уредник земунског Граничара (што му је после рата било опроштено) и остарелог Тина Ујевића. Песме Добрише Цесареца и приповетке Иве Козарчанина нашле своје место у усташким антологијама, упркос њиховој левој оријентацији. Чак је и изразитом левичару Мирославу Крлежи, безбедном „од Ђиде код Диде“ у Загребу, нуђено место интенданта Хрватског државног казалишта или универзитетског професора. Претходно тешко замислива флексибилност у ширењу круга подобних стваралаца била је карактеристична за период културне револуције (1942–1944), коју су усташки идеолози из редова образованих припадника предратног домовинског покрета осмислили „као важан политички пројект преобразбе хрватског друштва у чисту и здраву Хрватску, ослобођену увезених вриједности, обичаја, језика“. Импресиван пропагандни апарат био је ангажован на њеном спровођењу, па је у свега четири године постојања НДХ штампано преко три хиљаде књига, шездесет календара и годишњака, а повремено или трајно је излазило три стотине листова и часописа. Ово значајно достигнуће културних делатника НДХ далеко надмашује послератну издавачку делатност у НР Хрватској у ма ком упоредивом временском периоду.           

СТЕПИНАЦ И ПАВЕЛИЋ           

Бавили сте се и улогом римокатолицизма у НДХ и личношћу Степинца. Уочили сте да он, иако има личних неслагања чак и са Павелићем, до краја подржава НДХ, чак и у марту 1945, кад је све јасно. Устврдили сте да Степинац ипак није злочинац, него кукаквица. Можете ли нам подробније објаснити свој став?

Већ после првог сусрета са Павелићем, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“. Он је 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај “који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. „Је ли потребно истицати“, пита Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! ... Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске... испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“.  На самом врху црквене хијерархије, како истиче амерички историчар Џејмс Бергвин, Степинац је „као изразити хрватски националиста пружио респектабилност усташком режиму... Без подстицаја архијереја и свештеника, многи Хрвати би иначе остали по страни од усташких злочина и не би били кооптирани од стране Павелићевог режима“.

У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. Степинац је 31. октобра 1943, у такође често цитираној проповеди, рекао да има људи који му пребацују што се није успротивио злочинима у разним деловима земље, на шта он узвраћа да је сваки човек обдарен слободном вољом и сам одговоран за своје поступке; стога глава Цркве не може бити сматрана одговорном за понашање појединаца у свештеничким редовима. Под конкретним околностима треће године постојања НДХ, ова је Степинчева изјава била равна абдикацији како моралне тако и пастирске одговорности. Већ у писму министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу од 22. маја 1941, Степинац прихвата неминовност антијеврејских закона али се противи њиховој исувише грубој примени, што једнако „погађа и криве и недужне“. Надбискуп није разјаснио ко су ти „криви“ Јевреји, за шта су то криви, или по ком критеријуму заслужују ту несумњиво смртоносну дезигнацију. Степинчева ћутња и непредузимање мера против свештеника који су се поистовели са усташким режимом до тачке активног учешћа у крвопролићу одражавају његову недораслост моралним и политичким искушењима времена.

Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”. Врхунац његовог ангажмана у одбрану НДХ представљала је Посланица хрватског католичког епископата хрватском народу од 24. марта 1945. Неумерена апологетика усташке државе која извире из слова и духа тог срамног документа указује на коначно опредељење једног клирика који није поседовао моралне квалитете које је захтевао изазов времена.

Надбискуп Степинац није био, правно гледано, „ратни злочинац“; није међутим имао снаге, храбрости, воље и етичког компаса да се адекватно успротиви злочину када је то могао и морао да учини. Подбацио је и као човек и као духовник.

ТРАГОВИ НДХ У ДАНАШЊОЈ ХРВАТСКОЈ                   

Савремена Хрватска је у шизофреној ситуацији: званично, темељи се на атифашизму, али интимно се сваког часа окреће својој НДХ прошлости. Како ће се та морална шизофренија окончати?

Право је питање да ли може да се оконча. У другој деценији XXI. века усташко наслеђе је видљиво пре свега у де факто нестанку Србa у Хрвaтској. Морбидна србофобијa свеједно је присутна у изјавама политичара, на ТВ екранима и фудбалским стадионима, рок концертима и каптолским проповедима, у школама и свеучилишним аулама, на страницама дневне штампе и интернет порталима, у уредима градских челника и у провинцијским крчмама. Током протеклих четврт века атавистичка србофобија изнова је институционaлизовaнa у хрвaтском јaвном и културном дискурсу, интернaлизовaнa од стрaне милиона људи свих узрaстa и нивоa обрaзовaњa.

На рубу сопственог колапса, бриселска „Европa“ упорно проповедa неке друге, „толерантне“ и „мултикултурне“ вредности, трагично оличене у демографском, културном и цивилизацијском колапсу Старог континента. Она притом не примећује – или свесно не хаје – да нa Бaлкaну непатворено, аутентично усташко срце тaме и дaље бије пуном снагом у другој деценији XXI. века. Такав исход вазда је био предвидив, јер је пола столећа титоистичког глајхшалтунга спречило суочавање Хрвата са тамном страном сопствене прошлости. Неокaјaни греси четрдесетих вратили су се као реприза у деведесетим и као интегрални део данашњице, у донекле мутираном али ништа мaње злокобном облику.     

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Печату“ 1. априла 2017.