Христос Васкрсе, и ми желимо да изразимо своју радост и захвалност Вама драги Православни Срби из Аустрије поводом Вашег осврта на поменуто писмо (овде:)
Кажете да сте се обратили своме надлежном свештенику и да није показао вољу ни храброст да било шта подузме у циљу одбране Православља. Сада питамо ми Вас, шта би Ви урадили да сте на његовом месту? Коме би се обратили? Да ли надлежном епискпу СПЦ који сам подржава екуменизам? Да ли би сте се жалили синоду или сабору, којима доминирају екуменисти? Сигурно не. Ако смо добро информисани СПЦ је 20-их година прошлог века на предолог Цариградске патријаршије прихватила нови то јест неправосавни календар. Одмах након протеста верника, та одлука је повучена. Јесте да риба од главе срмди, али од репа се чисти. Како дакле поступати са свештеницима новотарцима и владикама екуменистима? Један Светогорац нам је саветовао да им једноставно досађујемо питањима: Како ово, зашто оно итд.? На тај начин би им показали да се не слажемо са њима, да немамо поверења у њих и да смо и ми барем нешто научили. Не заборавимо да се следбеници Христови често називају ученицима у Светом Писму, а Господ Христос Учитељем. Није довољно само одлазити у цркву, него је потребно уз то читати Свето Писмо и свештане књиге. Нама се чини да наши људи то јест мирјани мало читају и да нису баш утврђени у Православљу. Што се тиче закона о Православнима у Аустрији из 1967 године, може да се каже, да је све почело са поступком фанариота када су наводно скинули анатему са римо-католика. Тада је у неком погледу почела трговина вером, по принципу:ми вама дајемо ово, а ви нама оно. Тако да су између осталог добили повластице у Аустрији и да се законски признају изнад свих Православних цркава у Аустрији, што значи да је СПЦ подчињена њима. Тај закон из 1967 по свему судећи није у складу са уставом Републике Аустрије, који гарантује слободу вера. Зато би требала да се поднесе жалба уставном суду Аустрије, а ако буде потребно и тужба суду за људска права у Штрасбургу. Јер како они кажу: „Где нема тужиоца, ту нема ни пресуде“. Да ли су фанарионти 60-их година скинули анатему са римо-католика или су сами себе ставили под анатему, то се полако по делима показује. Јер с ким си, такав си. Једино тако се могу осећати духовно сродни, и да буду „сви једно“ како они често говоре, то јест да буду заједно. У причи о блудном сину сазнајемо, да је искрено покајање једини пут, који поново води у наручје Цркве. Колико је нама познато до покајања није дошло од стране римо-католика. Да ли је римо-католичка богомоља у 16. Бечком округу стварно поклоњена Српској Правосланој Цркви, то јест да ли је уистини променила власника, од великог је значаја. Ради се о томе, јер треба да се реновира и преуреди, што ће много да кошта. Без кредита ће тешко проћи. Тај симбол екуменског „братства и јединства“ треба да се покаже у најлепшем сјају. А колико је паметно реновирати туђу имовину то расудите сами. И за крај не заборавимо да основна Божја Заповест о љјубави према ближљима обухвата све људе, дакле и јеретике, како оне у Цркви, тако и оне изван Цркве. Ми волимо људе као Божија стоврења, то јест као икону Божију, а јерес одбацујемо јер није од Бога. Драга браћо и сестре у Христу: Бог вас благословио и свако добро дао! Православни Срби из Западне Аустрије |