Образовање о холокаусту се најављује као саставни дио програма у основним и средњим школама Српске. Иако нема ништа против тога, наш саговорник сматра да је неприродно да српска дјеца уче о страдању других, али не и свог народа.

Пише и пита: Дани(ј)ел Симић

Душана Басташића знам откако сам сазнао шта је Јадовно. Седам година касније, гарантујем да 99% ученика у основним и средњим школама нема ни најблажег појма шта овај термин значи. А и овај један проценат сам натегнуто оставио, да се неко паметно и освијештено ђаче не увриједи читајући. Нада умире посљедња.

Једина промјена у јавној сфери од тада, јесте што смо постигли да се у мејнстрим медијима, али и у иступима политичара с обе стране Дрине, тај појам ту и тамо помене. То ће рећи да је једна невладина организација, дуго у својим почецима финансирана и оснаживана искључиво личним средствима и логистиком Душана Басташића, урадила на васкрсавању сјећања о тако важном топониму и историјском појму, много више него и једна српска државна институција.

Душан је чувен стоматолог и способан послован човјек. Самим тим се и одуживању дуга покланим прецима прихватио врло методично, систематично, те надасве упорно и вриједно. Зато организација коју води, наглашено одскаче од свих других организација које се чувањем сјећања на страдале Србе баве. Како озбиљношћу рада, тако и модерношћу приступа. Басташића не занима новац, када је Јадовно у питању. Он новац има и без тога, те је управо он тај, који ми се повремено јави са неким вијестима из те области. Он то прати на минутном, а не дневном нивоу. Опсесивно, рећи ћу.

Испао је неки проблем. Видно узбуђен, послао ми је један текст и замолиo да га Фронтал пренесе, те да се нађемо. По његовом избору, ваљда као интерна шала на рачун теме због које се састајемо, срели смо се у локалу испод Jevrejskog kulturnog centra Arije Livne. Обично не схватам око чега се Душан толико узбуђује, али овај пут га нијесам морао слушати дуго да то увидим.

Тајно руковање

Чим сам ушао у угоститељски објекат и сјео, видио сам иза Басташићевих леђа имењака му Павловића, којег познајем и са којим сам увијек имао срдачне сусрете. Указао сам му на то, на шта ми је смркнуто одговорио да му се први пут у животу десило да му неко одбије пружену руку. Изненадио сам се и очекивао да Павловић погледа ка мени, да му се јавим и провјерим хоће ли и мени одбити пружену руку. Не бих знао зашто, али ето.

Умјесто тога, отишао је до стола испуњеног госпођама које су до тада једна другој показивале ка мени, те упадно гледале, а ја сам мислио да је то јер имам чупаве уши. Не. Све те госпође су устале и пошле за Душаном Павловићем након неког краћег објашњења им. Мислио сам да локал има неки други излаз и да су пошли ка јеврејском центру изнад нас, да бих од Басташића чуо, како су управо прошли крај шанка и да напуштају објекат излазећи на врата која се налазе на мање од метар иза мојих леђа.

То су вам ствари које ја не разумијем.

Баш због тог збитија, схватио сам да то што предсједник Удружења грађана Јадовно 1941. има да каже – озбиљно питање. Те одлучио да чују и сви остали. Пружили руку или не. Фронтал је основан баш зато што сви имамо право на мишљење, те уз наду да сазнавањем мишљења других можемо предуприједити непотребне сукобе, који најчешће настају из сујете или незнања. Ево шта сам помоћу снимача звука реконструисао из нашег хаотичног разговора:

Ако сами себи нисмо приоритет, хоћемо ли бити неком другом?

У посљедње вријеме у медијима имамо написе да се у школама Републике Српске спрема организовање наставе о холокаусту, о чему се ту заправо ради и шта је заправо холокауст?

Дакле, мала исправка, не ради се о настави. Један шири појам је употребљен већ у називу уговора самог, који је својевремено Влада Републике Српске потписала са меморијалним центром Јад Вашем у Израелу.

Помиње се образовање о холокаусту, а стручна јавност зна да је то појам који се односи искључиво на страдање Јевреја. Занимљиво је да је тај уговор потписан још 2007. године, а у јавности ево до прије неколико дана није се знало готово ништа. Тек 2012. почело се активније радити на томе и од тад, према информацијама које се могу добити на сајту Министарства културе, а много више на сајту Педагошког завода Републике Српске, кренуло се са реализацијом тог уговора.

У посљедњих четири, пет година, више од 60 наставника историје, прошло је како кажу обуку у Јад Вашему, на начин да су они посебно одабрани у групама одлазили доље. Шта то значи нека Ваши читаоци процијене. Бирани су по нама непознатим критеријумима, од стране меморијалног центра Јад Вашем.

Испоставило се да је то недовољно, па је услиједио низ семинара по Српској и ФБиХ, на којима су се образовали наши професори историје, који треба да уведу образовање о холокаусту у основне и средње школе. Организовано је неколико семинара и у Бањој Луци и у Сарајеву, на којима су предавачи били професори историје из Хрватске, Француске, Америке…

Занимљиво је да су све о Јасеновцу и о холокаусту, а готово ништа о геноцоду почињеном над Србима, предавали професори са факултета историје из Загреба. Али исто тако и професори са института Иво Пилар у Загребу. Ваља знати да је то институт који се бави хрватском повијешћу, а носи назив човјека који је рекао и учио да Хрватска држава, без Босне и Херцеговине, јесте само љуштура коју чине Славонија, Далмација и ужа Хрватска, те да она као таква не може опстати.

Дакле, институт који носи име таквог човјека, Србима држи семинаре у сред Бање Луке, у Јеврејском културном центру Арије Ливне, свакако да је својим квалитетом и добрим намјерама упитан.

Занимљиво је да су овдје семинаре држали и Јован Бајфорд, који је посвећен изучавању холокауста спроведеног у Старом Сајмишту; Александер Корб, добро познат српској стручној јавности, човјек који је, како кажу историчари, ревизиониста историје страдања Срба на овом подручју.

Чини се да је и то било недовољно, па је поред тих семинара унутар БиХ, али и Хрватске, одлучено да непосредно пред увођење образовања о холокаусту, а то се очекује ове јесени, учити о страдању Јевреја, од професора који су образовани у иностранству. Ваљда да се на неки начин у јавности амортизује чињеница да ће наши основци и средњношколци у близини Дракулића, Шарговца, Гаравица, Јадовна, Пребиловцаца, Јасеновца – Доње Градине, учити о страдању Јевреја, прије него науче о страдању сопственог народа.

Зашто Ви сматрате да је лоше да професори буду образовани у иностранству?Докле је стигла наша култура сјећања?

Не сматрам да је то лоше. Али ми имамо историчаре, добро познате широј јавности, који се баве темом страдања Срба у вријеме НДХ. Споменућу само академика Василија Крестића, Смиљу Аврамов, Љубу Димића, Милета Бјелајца, Ђуру Затезала, Светозара Ливаду, Вељка Ђурића Мишину, Николу Милованчева, Владимира Умељића…

Међутим, нико од њих није укључен, нико од њих није одабран, нико од њих очито не задовољава критеријуме. Ни институције нису консултоване. Музеј жртава геноцида, Српска академија наука и умјетности, Одсјек за историју Филозофског факултета у Београду или Бањој Луци. Нико од њих није био подобан да организује наставу образовања о геноциду почињеном над Србима, а зашто не и о холокаусту почињеном над Јеврејима, геноциду почињеном над Ромима.

Нема логике што се тиче кадрова. Нема логике, ако хоћете, и са економског становишта. У ситуацији у којој нисмо нешто посебно богата држава, односно друштво, било је много више смисла да за тако нешто платимо професоре, или ако хоћете и ове из иностранства, да дођу у Бању Луку и да држе та предавања.

Не! Постоји некакав озбиљан разлог, да се професорима плаћају трошкови путовања до Београда, авионске карте до Израела, да доље бораве 7, 10 или 15 дана, да им се плаћа смјештај и да им се доље, унутар зидова Јад Вашема, држе предавања о холокаусту.

Зашто се српски историчари не организују или барем индивидуално успротиве оваквом смијеру проучавања нашег страдања у односу на друга?

Српски историчари који се баве националном историјом из периода НДХ, Другог свјетског рата уопште, проглашавају се националистима. Не бивају укључени у значајније, а камо ли међународне пројекте.

Можда је рационално, из егзистенцијалних разлога, да се наши млади историчари опредјељују за судјеловање у изучавању холокауста. На тај начин обезбјеђују своје стручно напредовање, добијају хонораре за предавања која држе, итд. Вјерујем да већина њих ипак има некакав горак укус у устима, горак осјећај, да се у много мањој мјери баве српским страдањем.

Зашто ти историчари нису образовани у Београду? Или, рецимо, у Јерменији? Јер Јермени су учинили јако много. Изградили су меморијални центар у ком имају центре за обуку. Или у неком од научних центара у Русији? Знамо да је преко 22 милиона грађана СССР изгубило живот у Другом свјетском рату, јер су их Нијемци сматрали нижом расом. Зашто не тамо?

Ако већ морамо у иностранству, због чега не послати људе на обуку на више страна, па онда направити, уз искуства која врате кући, свој меморијални центар, образовни програм и генерално едуковање свих слојева грађана кроз акције које спонзоришу Српска и Србија?

Очито је да постоји одлука ко има примат. Шта је примјерено везано за мемораијализацију страдања жртава у вријеме НДХ, оно што се учи и што могу учити само посебно одабрани. Чињеница је да се у медијима готово ништа не може конкретно наћи о овом најављеном увођењу образовања о холокаусту у школама.

Добро, било је у неким медијима, Еуроблиц конкретно. Но, они су истраживали зашто су професори сами морали плаћати да се образују о холокаусту?

Па, то је посебна срамота, знате. Да су професори морали да плаћају неких 30 КМ, да би судјеловали на семинару који је обавезан!? Да плаћају из свог џепа.

Организатори, односно покровитељи, били су Педагошки завод и Министарство културе. Дакле они који су плаћали све ове силне трошкове образовања у Израелу, наложили су да сви учесници семинара, плате из свог џепа 30 КМ и да то уплате на рачун невладине организације Нефеш хаја.

Али добро, то је већ питање којим треба да се баве одређене агенције унутар Владе Републике Српске. То није нешто што мене занима. Ја се бавим сјећањем на српске жртве. О томе нигдје није било ријечи.

Ако добро схватам, ви сматрате да што се наше културе сјећања тиче, правимо кућу од крова? Односно, да правимо другим народима кућу код нас, док наша није излила ни темељ?

Очито је да су наши професори, наша стручна јавност која треба да образује најшири слој грађана, стављена у функцију изучавања и презентације злочина почињеног над неким другим народом. Наравно, по методима коју су деценијама развијани у њиховим центрима.

Ако знамо да Јевреји у вријеме НДХ нису страдали из истих разлога из којих су страдали Срби, онда је упитно и на који начин ће та методологија коју ће наши професори користити у образовању холокауста добродошла, односно примјерена образовању о страдању Срба?

Досад о овом образовању о холокаусту готово да није било ријечи у медијима. Да би нешто сазнали морали сте ићи на мрежне странице Педагошког завода и Министарства културе. Сад се уводи и појам образовања „о холокаусту и геноцидима над Србима и Ромима“, не би ли се на неки начин амортизовало ово што очекује ученике, односно њихове родитеље од јесени.

Прилично је непристојно да, поред ових сазнања, иако оскудних, о мегастрадању Срба у вријеме постојања НДХ; у семинарима, предавањима; нашим професорима историје на прво мјесто стављамо страдање неког другог народа. Ја не кажем да не треба да се наши ученици образују о холокаусту, али они на првом мјесту треба да се образују о злочину који се десио над припадницима њиховог народа.

Први предавач је био господин Душан Павловић, човјек који је један од оснивача Удружења грађана Нефеш хаја, за ваше читаоце то је израз на старојеврејском, а преводе га као „душа жива“. Излагање носи назив „Холокауст као европска цивилазацијска норма“. Након њега држали су предавање неки студенти који су чланови тог удружења, што постаје симптоматично, или су чланови Удружења студената историје др Милан Васић у Бањој Луци, а који су се ево у посљедње вријеме заиста жестоко ангажовали на објашњавању шта је то холокауст.

Једина свијетла тачка у тим семинарима било је предавање начелника Одсјека за историју Филозофског факултета у Бањој Луци, доцента доктора Горана Латиновића, који је нашим историчарима, а мислим да је то по први пут од 90-их година, држао предавање искључиво о страдању Срба.

Евидентна је ствар да српски народ нема културу сјећања, односно да већина српског народа не зна тачно шта су појмови као што су Јадовно или Јасеновац. Још мање имају јасну слику о томе шта се дешавало.

Да ли ви мислите да је тај низ предавања начин приступа злочинима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, нешто што је просто пропуст домаћих друштвено-политичких, односно културно политичких снага, или је ту у питању некакав шири наум да би се страдање српског народа ставило у други план, или просто да би се скренула са пута прочуавања злочина над Срба?

Па познато је да ових 50 година, дакле од 1945. до 1995. године, у проучавању страдања нашег народа, због оног балансирања односа жртва-злочинац, зарад градње утопије братства и јединства, није учињено много. Тачније ништа. Међутим, од 1995. на овамо, нама нико није бранио да у наше наставне програме уврстимо образовање о геноциду.

Зашто то није учињено?

Не да то нисмо урадили, него ако погледате образовне планове за гимназију и друге школе, 2., 3., 4., разред; онда ћете видјети да се само на једном мјесту појављује појам геноцид, а да се на једно три мјеста помиње холокауст.

Међутим, учи их се о офанзивама, сваком засједању АВНОЈА, ЗАВНОБИХ-а, итд. Нигдје их се не учи о томе шта је то била Доња Градина. Спомиње се Јасеновац као парадигма свих стратишта, а ми никако под Јасеновац, неоспорно нашег највећег стратишта и јединствене цјелине са Доњом Градином, не смијемо да подведемо сва остала стратишта. Тиме јасно умањујемо страдање и историјску истину.

Нико нам није бранио да у наше уџбенике историје уведемо појам Доња Градина, а ми то ни данас немамо. Тај локалитет се спомиње као десна страна Саве. Кратко речено онај наставни програм који је постојао до 1990. године, он је присутан и данас.

Зашто је то тако? Вјероватно је неко из наших политичких елита био условљен. Знамо да и наши политичари имају чланове породица који су изгубили живот у вријеме НДХ. Професор Ливада каже да нема Србина који вуче поријекло са подручја које је поткривала НДХ, а да нису у то вријеме изгубили ближег или даљег сродника. Дакле и наши политичари имају то лично и породично искуство, међутим неко је очито објаснио да при изградњи мира унутар БиХ треба да се понашамо тако.

Можда се ја тјешим да је то тако, а да није разлог неосјетљивост. Или да отворено кажем, непромишљеност и глупост оних чијој компетенцији је креирање образовног процеса. Тако су произвели то да тај дио историје да буде затајен пред ученицима. Направили смо медвеђу услугу младим генерацијама. Учећи, односно не учећи о томе, доводимо их у позицију да им се тако нешто поново деси. Ако немате сазнања о злу које вам се десило, а о томе је неки дан на Алтернативној телевизији говорио управо Горан Латиновић, ви их на неки начин излажете ризику да им се поново збуде. Нешто боља ситуација је у образовном програму у Србији.

Српски и јеврејски народ су у НДХ везани патњном и означеношћу да су нижа раса. Зашто долази сад до неког разједињавања? Ви сте сами међу првима били у Јад Вашему и колико знам, допринијели проучавању злочина над њиховим народом на Пагу и систему логора Јадовно? Често се говори да се требамо угледати на њих. Да ли јеврејски народ може помоћи српском да се бави сопственом историјом?

Увријежило се мишљење да ми требамо саградити српски Јад Вашем. Да су Јевреји учинили Србима велику услугу деценијским истраживањем злочина који су били почињени у вријеме НДХ. Био сам у Јад Вашему, те у неколико музеја холокауста у свијету. Тамо сам видио да је све, скоро у потпуности, посвећено страдању Јевреја. Односно холокаусту.

У Јад Вашему имате само једну малу плочицу, на којој пише нешто о страдању Срба и антифашиста припадника других народа на подручју бивше Југославије. Претпостављам да у архиви има много више, али у музејској поставци нема готово ништа. Радујемо се и често спомињемо како у оквиру Јад Вашема постоји плоча са натписом Јасеновац. Па наравно! Јевреји су страдали у огромном броју на подручју Јасеновца.

И то је све природно. Нормално је да Јевреји праве музеје и проучавају страдање свог, а не других народа. Не видим некакав допринос, не значајан, него иоле јасан и видљив, који су истраживачи холокауста учинили за објелодањивање и меморијализацију српског страдања. Неке тенденције и активности јеврејске заједнице у посљедњних двије, три године свједоче томе. Даља искуства која имам са меморијализације које ради наше удружење протеклих седам година на Јадовну, доводи ме до закључка да било какво истицање, односно активности на објелодањивању и меморијализацији српског страдања, као да баца у сјену страдање јеврејског народа?!

По нама то никако није тачно, али ствара се тај утисак.

Имате ли неки примјер за то?

Најновији примјер је везан за логор Старо Сајмиште на Новом Београду. Он је био у оквирима НДХ, а управу и све послове су обављали нацисти, Нијемци. Срби, односно Недићева власт, укључени само на начин да су били обавезни да обезбјеђују храну за логораше.

Знајући то, дешава нешто у најмању руку чудно. Наш народ не зна да је у прво вријеме постојао јеврејски логор, у коме је на најстрашнији начин убијено преко 6000 Јевреја са подручја данашње Србије. Слабо је познато и слабо се помиње у радовима и јеврејских историчара, да је у склопу самог сајмишта, у другој фази, постојао концентрациони логор за Србе и антифашисте, у коме је према истраживању еминентног доктора Миљана Кољанина убијено преко 10.500 Срба.

На многобројним јеврејским сајтовима који се баве Старим Сајмиштем, а индикативно је да те сајтове обично финансира и спонзорише Британска академија наука, та фаза логора се спомиње као прихватни логор, а не као концентрациони логор.

Народ у Српској, ево овдје у нашој Крајини, нема појма да је на сајмишту побијено преко 6.500 жена, дјеце и стараца након офанзиве на Козари. О њима данас готово не можемо ништа учити и прочитати. Не вјерујем да ће у овом процесу образовања о холокаусту о њима бити ријечи. Зашто? Па зато што они нису Јевреји. Према томе, ово што сте ви рекли, везано за састрадалништво и једнаке жртве, имплицира да су неке жртве ипак једнакије од других.

Потсјетићу вас да логор Јастребарско Хрвати и данас спомињу као прихватни логор. Неко је ту прихватан ваљда да му буде лијепо и добро. А то је био концентрациони логор. Немате ни једног нашег историчара, члана стручне јавности, који ће вам за логор у Старом Сајмишту рећи да је у својој другој фази био концентрациони логор за Србе.

Обзиром да је Старо Сајмиште најисточнија тачка НДХ, Срби у Београду и Земуну су обавјештавани о дешавањима у Крајини помоћу сплавовова на којим су усташе са скулпторским жаром редале људска тијела, распорене жене са дјецом још везаним пупчаном врпцом, и натписом: Поздрав из Јасеновца. Касније су сахрањивани на Великом ратном острву, без помена. Колико ће се Старо Сајмиште представити и ове случајеве?

Имате Одбор за уређење и одређивање концепције меморијала на Старом Сајмишту, при Скупштини града Београда. На челу тог одјељења је преосвећени Владика Јован Ђулибрк, који је годинама живио и радио у Јерусалиму. Одлучено је да се Јеврејској заједници понуди, да ли желе музеј у Спасићевом или Њемачком павиљону. Старо Сајмиште је било сајмиште, одржавао се међународни сајам прије рата, а Спасићев павиљон је изградио један велики српски задужбинар. Није дано да бира српска заједница. Удружења потомака и поштовалаца српских жртава нису уопште позвана да судјелују у тој комисији. Јевреји су одабрали Спасићев павиљон, а српској заједници и српском народу је додјељен Њемачки павиљон.

Он је исто тако примјерене величине, међутим, у новом регулационом плану на том подручју пролази пут, па кажу: Њемачки павиљон ће да буде измјештен. Ви зграду не можете измјестити, можете је једино срушити па саградити нову. Хоћу рећи да ће на Старом Сајмишту очигледно прво бити саграђен музеј о холокаусту, а да ће музеј жртава геноцида над Србима мало да сачека.

Важно је рећи да се Србија већ одавно обавезала да у потпуности финансира изградњу тог музеја. У Србији постоји удружење грађана Српски меморијал, који окупља велики број наших најзначајнијих личности, академика и професора, а које се залаже за изградњу српског меморијала. То удружење у протекле двије године није добило, а тражило је, неку локацију гдје би својим средствима, уз прилоге потомака и поштовалаца, а не средствима државе Србије, саградило меморијал.

На Старом Сајмишту српски музеј сигурно неће почети градњу у исто вријеме као и музеј холокауста, а као што у музејима холокауста по свијету нигдје нисам нашао готово ништа о страдању Срба, тако не вјерујем ни да ће нешто бити у овом музеју.

Оно што сам видио у музејима, а можете то видјети и на сајту музеја холокауста у Вашингтону, Срби су у овом посљедњем рату представљени као злочинци, као починиоци геноцида над Муслиманима. Прије седам дана у музеју холокауста у Ослу сам видио једну велелепну изложбу, која тамо стоји годину дана, једног фотографа из Федерације, који је како пише свједочио том страшном злочину који су починили Срби. Дакле, ја не сумњам да ће тако нешто бити и у музеју холокауста у Београду.

Шта се свим тим, ако погледте мало шири контекст, чини српском народу? У протеклих годину дана донесен је низ закона, којима је, на примјер, одлучено да се Србија обавеже Јеврејској заједници вратити сву имовину, отету током Другог свјетског рата.

Тако и треба. Међутим, за припаднике других народа такав закон није донесен. Србија се обавезала, да ону имовину која нема познатог насљедника додјели, не држави Србији као што је примјер свугдје у свијету, него јеврејској заједници. Донешена је и одлука да Србија у сљедећих 25 година плаћа 950.000 еура јеврејској заједници као „подршку“.

Питам вас о кавој подршци се ради? Поред ове силне имовине која ће бити враћена и градње музеја о трошку Србије? Дакле ради се о одштети и то треба јасно рећи. Сигуран сам да ће у сљедећих неколико година тај износ бити много већи.

Мислите да је то нека врста преузимања одговорности за дешавања у Другом свјетском раду, иако Србија није имала ингеренције у Старом Сајмишту?

Јасно. То су неке елементарне ствари из наше историје, али које наш народ у највећем броју не зна. Србија на тај начин клизи у улогу злочинца у Другом свјетском рату, и Срби дакле, у улогу злочинаца над јеврејским народом. Што је, наравно, недопустиво!

То имплицира онда на некакво суочавање Срба са злочином који су починили, значи пролазак кроз катарзу, и непристојно би било онда да у први план истичемо српско, властито страдање. Замислите већи апсурд од тога да учимо о страдању који су починили нацисти над јеврејским народом, те да се на крају изнивелишу колаборационисти у НДХ и у Србији.

Колико ја схватам овдје, ви немате ништа против да јеврејски народ широм свијета, гдје год је страдао, обиљежава своја стратишта и проучава злочине, него замјерате српској културно-политичкој елити, зашто није изградиле институције и сјећање свом народу?

Наравно. Само би глупак или намјерно злобан човјек помислио нешто друго. Ево вам примјера: Већ седам година покушавам код Јеврејске заједнице Хрватске да исходујем, да се обнови плоча, једна мала спомен плоча код Шаранове јаме на Јадовну. Заједничком стратишту Срба и Јевреја. Ево готово све плоче су обновљене, чак и онај централни споменик је обновљен. Таква, јеврејска плоча, није постављена.

Пазите, то је вриједност неких пар стотина евра. Није обновљена и постављена уз Шаранову јаму. Кад сам питао предсједника јеврејске заједнице др Крауса, зашто то није урађено, рекао ми је да је та плоча обновљена и да она стоји у просторијама Јеврејске заједнице у Загребу.

Дакле, не да немамо ништа против, него настојимо укључити Јеврејску заједницу Хрватске у објелодањивању заједничке јадовничке трагедије, међутим у томе немамо апсолутно никаквог успјеха.

Ако се не варам на вашем грбу, односно на логотипу удружења, између осталог и поред српског и енглеског, имате натпис и на јеврејском писму?

Да. Од оснивања 2010. године. Тиме смо показали добру вољу, да заједнички радимо на објелодањивању јадовничке трагедије. Нажалост, у томе нисмо имали успјеха.

Него, ово кад сте поменули раније да смо доставили низ материјала Јад Вашему. Јесмо! Зато што смо судјеловали у једном пројекту прикупљања историјске грађе, до сад њима непознате. Свједочења о страдању српског и јеврејског, као састрадалних народа.

Да, то смо радили, и не видимо ништа чудно у томе. Ту смо добили чак и неке симболичне суме, 50% трошкова нам је покривено. То је потпуно транспарентно и ми то не кријемо и ми на нашим изложбеним каталозима, у књигама које смо објавили, имамо назив те организације. То нам организатори овог семинара спочитавају као узимање пара од Јевреја…

Кад поредите онај новац који су порески обавезници Србије и Српске платили за ово образовање у Израелу, онда ћете видјети да је то толики несразмјер, да је то непристојно помињати.

Шта је рјешење? Шта треба да ураде српска културна јавност, па онда културни и научни радници, а затим и политичка елита?

Морали би бити слијепи, односно неписмени, да у протеклих 8-10 година нисте приметили рад невладиног сектора, српских организација, потомака и поштовалаца жртава. Све већи је број тих удружења, све већа су поља активности тих организација. Због чега? Зато што на на том пољу ништа није рађено. То је једна зарасла њива, на којој гдје год кренете нешто радити, имате стално неки још посао.

То је и доказ да се научна заједница није тиме бавила. Сложићете се да би било апсурдно да се у Јерусалиму сад оснује организација потомака и поштовалаца жртава холокауста? Таквих организација код нас имате све више.

Међутим, свједочимо једном арогантном односу наше научне заједнице на такве активности. Ми се проглашавамо нестручњацима и оспорава нам се право да се бавимо историјом.

Једна од највећих подвала српском народу је кованица „пустимо историју историчарима“.

Неоспорно је да историјском науком треба да се баве научници. Исто тако неоспорно је да удружење Јадовно ово што ради, ради прво на основу сазнања која смо добили из дјела Др Ђуре Затезала, Анте Земљара, итд. Но, свако од нас има своју властиту, личну, породичну историју, предање. Има апсолутно право да, а ја мислим да је то и добродошло, да то своје породично искуство итерпретира кроз сазнања која добије о својој националној историји.

Међутим, они кажу не. Овим треба да се баве само историчари..

Занемарују, да у нашим редовима све више професора, доктора, имамо чак и академике, врхунске умјетнике са разних поља, итд.

Није за очекивати да би та стручна јавност ходала по Велебиту и узносила крстове и поставила их на мјеста страдања гдје нема никаквог знака да су Срби страдали. То сигурно није израван посао научне заједнице. Али имамо људи који нам се придружују.

Добро, али рјешење? Шта је рјешење? Да се српске организације консултују?

Ми, представници тих организација, слали смо писмене захтјеве. Чак смо формирали Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова у двадесетом вијеку и тражили, писали допис, тражили да нас се укључи у одбор за Јасеновац и остала стратишта.

Речено је не.

Нема шансе да успоставимо неки контакт са комисијом за уређење Старог Сајмишта, а видимо да неки људи, дакле зашто не рећи, из Јеврејске заједнице, онда људи нпр. са радија Слободна Европа, Хелсиншки одбор из Београда; имају апсолутно приступ свему оном што се тамо ради. Овај српски невладин сектор, који се бави страдањем српских жртава, нема право на то. Није добродошао.

Вјероватно да ово што ми радимо у Пребиловцима, на Гаравицама, на Јадовну, у Подрињу, на Шушњару, почело се и у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама… да то није примјерено. Да то по свом начину реализације није у складу са методологијом по којој се образују наши професори у Јад Вашему.

Рјешење је укључити све оне који осјећају одговорност, који имају добру вољу, да дају било какав допринос изучавању и објелодањивању страдања Срба. Да их се пригрли и да их се укључи у тај процес. Рјешење је да наше Министарство просвјете или неко ко доноси политичку одлуку и налаже онда министарству шта да ради, да под хитно, поред образовања о холокаусту, у исто вријеме јер би непристојно било другачије, крене у образовање наших професора о геноциду почињеном над Србима у НДХ, и да се такав један наук укључи у образовни систем.

Зашто не и о страдању Срба у посљедњем рату ?

Симптоматично је за страдање у посљедњем рату, да те активности нису ни приближно онакве какве мислимо да би требале бити. Али то је друга прича.

Не знам што, ако ми већ нисмо, јесу добродошле неке организације невладиног сектора као поменута Нефеш хаја, дакле јеврејска организација?

Организације као што су Удружење Јадовно 1941, Удружење Српско национално друштво Пребиловци, Удружење Огњена Марија Ливањска, у то апсолутно нису укључени. Могли су нас барем позвати да нас информишу.

Обраћају нам се са таквом једном ароганцијом. Као, шта да се ми консултујемо са вама, каже полуобразованима. Управо тако, ја ту преписку имам, кажу: вама полуобразованима. Вријеђа такав однос. Посебно кад знамо да су неки од тих учесника семинара своја прва иступања у јавности, своје прве радове и тако даље, стекли радом у невладиним организацијама као што је Удружење Јадовно 1941.

Данас се у неком маниру оцеубица односе према тим организацијама. Очито је тај осјећај кривице, да се зарад пар шкуда, обезбјеђења егзистенције, стручног напредовања, каријере; плати та страшна цијена учествовања у забораву на српске жртве.

Уколико не будете консултовани и даље, и овакав се план и програм настави са већим нагласком на јеврејски, како кажете, него на српски народ, шта ваша удружења намјеравају чинити?

Уколико се испостави најесен, да је већи дио наставног плана образовања о холокаусту посвећен страдању јеврејског народа, а не барем исто, а и исто је непристојно, дакле требало би да већина тог програма буде посвећено српском страдању; онда ћемо апсолутно покренути акцију. Јавне протесте, трибине, предавања, филмске пројекције, те на крају и упознавање родитеља о чему се ради, те да ученици на тим часовима не судјелују.

Знате, питају се људи, гледам и на друштвеним мрежама, а што ми сад о томе? Одговор је једноставан. Наша је дужност, да поред ових активности којима се бавимо, да препознајемо, указујемо и боримо се против свих оних појединаца, удружења и установа; које опструишу нашу мисију објелодањивања истине о страдању Срба.

Бадава је што ми градимо зидове и некакав кров тог нашег виртуелног музеја, јер другог ми музеја геноцида немамо, ако се темељи систематски, под благословом државе, подривају. Ми то апсолутно не смијемо дозволити!

Морам вам рећи да у једној широкој преписци, са великим бројем адресаната, ми смо већ означени као сарадници некаквих ултралибералистичких страних служби, агенција, итд. Да ово што говорим или пишемо, да су то наручени текстови од стране српских непријатеља. Кад не би било страшно, било би смијешно.

Дакле ви одбијате било какву везу са неолибералним струјама, обавјештајним агенцијама из Израела или неких других земаља?

Дајте молим вас!? (смијех) То је ван памети! Која је то организација у чијем програму и чијим активностима се даје подршка христијанизацији српских стратишта?

Ми смо у задњих пар година изнијели четири крста на мјесто страдања српског народа на Велебиту. Наши чланови су иницирали есхумацију костију из херцеговачких јама, иницирали изградњу храма Христова васкрсења у Пребиловцима и крипте у које су те кости смјештене. Из Вишеграда је иницирано и изграђена је спомен капела у Старом Броду на Дриније је побијено преко 6.000 Срба са подручја Сарајева и Романије.

Која то страна фондација финансира такве организације?

Ниједна!

Циљ је да све Србе којима је стало да им се зло геноцида више никад не понови, као што се поновило у периоду 1991. – 1995., упознамо са историјским чињеницама и друштвеним кретањима која то омогућавају или онемогућавају. Наравно, у случају теме којом смо се овдје бавили, и то да није логично, здраворазумски, па ако хоћете ни поштено; да се примат у образовању дјеце и омладине ставља на страдање неког другог народа, док исти барем не стекну и најосновнија сазнања о ономе што се десило њиховим директним прецима.

То је суштина.

Све ове остале недотупавности о непријатељима српства и страним обавјештајцима, бајке су људи који себи умишљају много већи значај него што га имају.

Аутор: Данијел Симић

Извор: „Фронтал“ / „Јадовно“