Поштовани посетиоци,

Са великом радошћу у Васкрслом Господу објављујемо да је наш угледни теолог и бранитељ правоверја, архимандрит др Никодим (Богосављевић) објавио своју обимну (петсто страна већег формата), уџбенички јасно и светоотачки мудро написану књигу „Против учења епископа Игнатија (Мидића)“ (http://nikodimbogosavljevic.com/), из које доносимо предговор. Свим љубитељима отачке истине и правде препоручујемо ову књигу са највећим задовољством и жељом да им она постане водич у ово смутно време.        

Уредништво

+ + +

ПРЕДГОВОР

 „Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9).

Током читаве историје Православне цркве богословље има посебан смисао и улогу. Са оваплоћењем Бога Слова оно добија пуноћу откривења и са Њиме свој садржај и метод. Богочовек Исус Христос Собом објављује Оца и Духа Светога, као и заборављену истину о човеку и читавој твари. Искупивши, ослободивши и исцеливши човека, Богочовек Исус Христос, на дан Педесетнице, Духом Светим установљава Цркву, као живи Богочовечански организам, чија је Он глава, а удови Његовог Тела сви они који поверују у Њега, роде се од Бога Оца у утроби Цркве, и у њој задобијају вечни живот кроз слављање Свете Тројице и сједињење с Њом храњењем храном бесмртности – Телом и Крвљу Његовом. На празник Педесетнице Апостолима су откривене све тајне о Богу, човеку и читавој твари, онолико колико је човеку потребно и довољно да зна у овом веку. Од тог дана Апостоли зидају Цркву у читавој васељени управо на учењу које је добијено непосредно из уста Христових и допуњено откривењем Светога Духа, и записано потом од њих. Та вера у тајну вечног живота читаве твари, човека пре свих и свега, у Светој Тројици, задобијеног Домостројем Богочовека Исуса Христа и стицаног у Цркви, и јесте садржај православног богословља. А метод богословља је троједан: вера, откривење и предање: вера, поверење и верност Богу; истина је откривена и предата од Бога Истине и преда(ва)њем истине вере и побожности са поколења на поколење: једна вера, једна истина, један пут… Једна истина вере се од дана Педесетнице чува у Цркви, и богословље је чува, бди над њом, објављује је и предаје. Све је тада откривено и Бог више ништа не открива; зато нема развоја богословља нити развоја догмата; једна истина вере се изнова објављује и проповеда; не на нов начин, већ изнова. Зато је истинита и права вера она која је сагласна са вером Светих Апостола и Светих Отаца; а потврда исте вере је истоветност наше проповеди и нашег богословља са проповеђу и богословљем Светог Писма, Светих Пророка, Светих Апостола и Светих Отаца.

Богословље, дакле, већ две хиљаде година бди да се у Цркви не објављује и проповеда другачије учење од учења Светог Писма, Пророка, Апостола и Светих Отаца. Критерујем за истинитост учења је отуда једностан: оно мора бити сагласно са учењем Светог Писма и светоотачким богословљем: „Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4, 4-6).

Св. Ап. Павле заповеда свом ученику: „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог“ (1. Тим. 6, 20). „Сачувај предато ти предање, које су добио од свога учитеља, као што сам ја добио од свога Учитеља“. На другом месту Ап. Павле упозорава: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1, 8). А Солуњане саветује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15). Св. Ап. Павле је био учитељ проповедајући и подражавајући свог Учитеља.

Чувар и преносилац Предања у нашем роду, у ове наше дане, био је и остао Св. Јустин Поповић, професор догматике на Православном богословском факултету. О речима упозорења Св. Ап. Павла Галаћанима, Св. Јустин говори: „Како бих се онда усудио да изврћем Еванђеље Спасово? Та то је једина Вечна Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина Вечна Свевредност у свима човечанским и анђелским световима. Стога: ‘проклет да буде’ и апостол, и анђео с неба, и сваки човек, и сваки створ, који ‘друкчије јави Еванђеље него што вам га ми јависмо’. Нема благослова роду људском сем у Еванђељу Христовом. Изван њега, и без њега, све само проклетство до проклетства. Јер без Еванђеља Христова: проклетство је не само грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек, сва бића и све ствари, јер се све гуши у смрти, у сатанизму, у ђаволизму: све непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у Христу и кроз Христа Бог и Отац Небесни ‘благословио нас је сваким благословом духовним’ (Еф. 1,3), и скинуо проклетство са природе људске (ср. Гал. 3,13)“ . О речима, пак, Св. Ап. Павла Солуњанима, Св. Јустин беседи: „Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом… У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол. 3,10; Еф. 4,13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове“ .

Св. Јустин Србски се Христовим Јеванђељем освештао и објавио као његов нелажни чувар, проповедник и преносилац. Он је био и заувек остао истинити и вечни чувар и баштиник Предања. „Питање Предања је питање живота и смрти, вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије. Питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај, зато што се и апостолат њен у свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, може бити, важније од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна беспућа различитих савремених покрета: екуменизма, хуманизма, јалових дијалога и других друштвених болести савремене нам епохе, на коју би се савршено могле применити речи светог Василија Великог да се се у њој ‘све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале’“ .

Ова књига се бави истраживањем какви су чувари и предавачи Предања наледници Св. Јустина Поповића, на најважнијој учитељској катедри Православног богословског факултета, катедри која се бави чувањем и предавањем православног догматског предања. При том ћемо имати на уму наведено упозорење Св. Ап. Павла, као и ово Св. Григорија Паламе: „Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима“ .

Треба, дакле, да видимо да ли се на наследицима Св. Јустина остварују Христове речи: „На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји… И воле зачеља на гозбама и прва места по синагогама. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу!“ (Мт. 23, 2, 6-7).

Часни пост 2017.

Архим. др. Никодим (Богосављевић)

Ман. Голубац