Мене је тада само интересовало како да угодим Богу и ја сам био спреман све да урадим. Мислио сам тада да радим праву ствар, казао је Предраг
Ово је његова прича:

– Мој деда је био комуниста и у нашој породици нико није спомињао Бога, нити је смео то да чини. Ништа нисам знао о религијама, па ни о православљу. Мој живот није био ни лак, нити срећан.

– Дете сам растављених родитеља. Често сам се питао у чему је сврха живота на земљи. У свим тим мојим проблемима 1994. године сам покушао да се отрујем. Упркос томе што сам попио велику количину „бенседина”, нисам успео у својој намери.

– После дубоког сна од 13 сати у болници, спасили су ме. Тада сам живео са оцем и маћехом. После овог догађаја почео сам за све да окривљујем Бога – каже Предраг из Зајечара, који је седам година провео у Јеховиним сведоцима.

Петар је на послу на столу једног колеге нашао часопис и тада није знао да то издају Јеховини сведоци. Било је то 1996. године, а на насловној страници је било питање “Да ли смо одговорни за своје поступке”.

– Прочитао сам све што је тамо о Богу писало. Одмах сам написао писмо и послао на адресу која се налазила у часопису и пријавио се на остављену адресу. После недељу дана, код мене кући је дошао брачни пар и то је био почетак контакта са Јеховиним сведоцима. Додуше, тада још увек нисам знао да се ради о Јеховама. Они то нису ни рекли. Почео сам да изучавам “библијске студије” и када сам већ у то прилично загазио, отишао сам на први састанак у кућу у зајечарском насељу “Котлујевац” – навео је он.

Кренуо путем који га је коштао душе и психе

– Када сам тада читао чланке о њима се говорило као ловцима на душе, ја сам се смејао. Човек то одмах не схвата. Мене је тада само интересовало како да угодим Богу и ја сам био спреман све да урадим. Мислио сам тада да радим праву ствар.

Док сам био у Јеховиним сведоцима имао сам хируршке интервенције на лицу али, срећом, није било потребе за трансфузијом. Вероватно бих одбио да примим крв и био бих још једна жртва припадности Јеховиним сведоцима. У свету је било доста жртава што због одбијања крви, што због самог проповедања. Ја сам био спреман све да урадим. Да су ми рекли одсеци руку, ја бих је одсекао.

Променио ми се живот у сваком погледу. Све оно што су они проповедали, ја сам се трудио да одмах применим у пракси. Рекли су да треба да спалимо све крстове, иконе, неодговарајућу литературу и ја сам то одмах учинио. Када су рекли да се ошишамо и обучемо одела и кравате, такође сам послушао. Онда су препоручили да не контактирамо са онима који нису у Јеховиним сведоцима, јер могу „да нас саплету” на нашем путу – искрен је био момак и додаје:

У почетку ми је било непријатно да звоним људима на врата. Онда сам добио свој рејон и ишао од куће до куће. Проповедао сам свуда, на послу, у комшилуку, телефоном и лично. Неки младићи су ме једном добро претукли. Још најмање четири-пет пута сам добио батине, деца су ме гађала камењем, пљувала. Свакодневно сам доживљавао непријатности.

У Књажевцу сам се, када је један домаћин на мене заурлао, оклизнуо и пао низ степенице једне зграде. Не знам како сам остао читав. Имао сам мање повреде. Али ја сам и даље проповедао, одлазио на конгресе, трчао на посао, испуњавао све своје задатке. Знам поуздано да је моје проповедање међу Јеховине сведоке довело један брачни пар, да су их и крстили, а за остале, нисам сигуран. Хтео сам свима да удовољим – и Богу и људима. Убрзо су ме Јехове крстиле, пошто нисам био крштен у православној цркви, а и да јесам то не би представљало проблем. Заронили су ме у воду и тако сам осведочио припадност.

Једног момента сам почео да осећам да моје расположење пада. Нисам више био онај стари, да тако кажем. Више се нисам смејао, шалио као некада. Нешто је пукло у мени. Личност се поцепала на два дела и ја сам завршио у болници. Лечио сам се две и по године. Лекари за моје психичко стање нису могли да дају дијагнозу. Имао сам свакодневне нападе. Гушио сам се, читав организам ми се тресао.

Губио сам свест, кажу да сам говорио туђим гласом. Хвала Богу да је све то прошло. Потпуно ми је било нарушено здравље, страховито сам омршавио, а ја тада још увек нисам схватао зашто ми се све то догађа. Лекари су незванично говорили о неком сужењу крвног суда због психичких притисака, стреса. Сада не би поверовали да сам излечен.

Сам Бог ме је позвао. Дружио сам се са једним дечком коме није сметало то што сам у Јеховиним сведоцима. Једне вечери је дошао и питао ме да ли желим да му будем кум на крштењу. Питао сам се да ли је могуће да је некоме толико стало до мене, да некоме толико значи то кумство. Сећам се да сам га питао да ли њему стварно то толико значи. Он је одговорио потврдно.

Тада сам пресавио папир на пола и питао га још једном да ли је сигуран да то жели. Када је потврдио, написао сам писмо да не желим више да будем члан заједнице Јеховиних сведока и да не желим о разлозима да се изјашњавам. У наредна три дана телефон се усијао. Мобилни је био пун порука. Говорили ми да ме је нечастиви узео под своје, да грешим, звали да се пробудим. Био сам одлучан да се не вратим.

Више нисам имао пријатеље ни међу њима, али ни међу другим људима. Јеховини сведоци су на улици од мене окретали главу. Бојао сам се како ће ме примити људи из православне цркве. Поново сам се затворио у кућу и изоловао.

Убрзо сам, ипак, почео да певам и у црквеном хору. Жалим што сам толике године био обманут, заблудело јагње, јер сви ти људи су обманути. Поново имам друштво, пријатеље, одлазим на славе, рођендане, журке. Не бојим се да ће ме опет позвати. Сада сам слободан. Једино могу да саветујем онима који би хтели да иду путем којим сам ја ишао да добро размисле, да се распитају и опет размисле – закључио је момак.

Извор: "Телеграф"