Постоје такве ефикасне методе манипулације: ако желиш да унесеш некакву гадост – говори да је то објективан и неизбежан процес. Неизбежност, јасна ствар, произилази из објективности. Тако да је глупа и бескорисна и борба са таквим процесом.

Пре отприлике двадесетак година, када је у масовну свест убациван појам „глобализација“, у то су нас управо и уверавали: процес је објективан и нема смисла противити му се. Напротив, треба то прихватити, устројити и реорганизовати.

Но, сада са изменом политичке ситуације, органи власти су одлучили да донекле одшкрину завесу. И разјаснило се да „објективност“ и „неизбежност“ потичу из потпуно објективне одлуке наших елита да постану део светске државе, угрозивши суверенитет земље. Испоставило се да то није пало из ведра неба, него зато што су средином 2000-их година, како тврде политички аналитичари, западни глобализатори поставили категоричко питање: „Ако желите да се уклопите – раздробите земљу. У прекрасни нови свет вас нећемо примити у целини, само у деловима“.

И већ овде су се разишла мишљења на врху. Ма колико били одани западном начину живота ти људи који доносе озбиљне политичке одлуке, овај пут је преовладао патриотизам, јер понављањем судбине СССР-а нису сви били одушевљени.

И почео је постепени, веома сложени и споља у почетку скоро неприметни обрт. Не може се рећи колико је тачно трајао тај латентни период, но, наши западни партнери, видећи да им плен измиче из руку, кренули су на заоштравање ситуације и организовали нам „проверу на путевима…

… у лето 2009. године, Путин је, посматрајући изложбу Иље Глазунова, послао нашим партнерима и њиховим руским контра-агентима јасно дефинисану поруку. Он се зауставио испред слике са симболичним називом „Вечна Русија“, и указао на фигуре првих руских страстотерпаца Бориса и Гљеба и рекао: „А ево Бориса и Гљеба, иако светитељи, дали су земљу без боја. Просто су легли и чекали кад ће их убити. То за нас не може бити пример“.

По том таласу огорчености који се одмах покренуо, постало је јасно да је порука постигла циљ. Време које је протекло од тог догађаја, показало је да се речи не разилазе са делом. Русију неће пустити на заклање. У веома сложеним условима ипак се успело ојачати нашу одбрамбену способност, почети обнову индустријске и пољопривредне производње. Без обзира на санкције и умањене цене нафте, Русија је успела да избегне дефицит и хиперинфлацију.

Но, постоје области у којима још није дошло до „обрта“ у смисленим променама.

А те области нису ништа мање важне од војних. Иако некоме на врху оне вероватно не изгледају тако озбиљно, јер руке до њих још увек не допиру. Имамо у виду област образовања, културе, породичне политике итд. Но, да би се у тим областима остваривали дубоки идеолошки помаци, није довољно мењати само кадрове. Не „решавају све“ они, како би рекао Стаљин. нешто важније је схватити у чему је глобалистичка суштина политике која се тиче горе побројаних области и (то већ није Стаљин, него Пушкин) – „куда ми пливамо“.

Пошто је светска држава – јединствена држава, тамо морају бити и јединствени закони, стандарди, нормативи. Ако ми слушамо о реформама „које нас приближавају цивилизованом свету“, онда треба јасно схватити да нас побуђују да у некој области изгубимо суверенитет и потчинимо се правилима које не установљујемо ми, него они које обично називамо међународном олигархијом и који сматрају Русију (нас и вас) кључним геополитичким противником.

Шта је то реформа образовања, која се методично спроводи у последњих 20 година од стране министара-западњака? То је постепена демонтажа уникалне совјетске школе која је давала темељно образовање свим ученицима.

На званичном отварању форсајта „Глобална будућност образовања“, професор Московске управне школе „Сколково“ Павел Лукша је изјавио:

„Класично образовање не задовољава потребе постиндустријског друштва… Расте потражња за добијањем не скупљених општих знања и умећа, него строго дефинисаних навика“.

…..

Систем заштите дечијих права под називом „јувенално (малолетничко) право“ – типичан је глобалистички стандард. Разговори о некаквој националној специфичности воде се ради одвлачења пажње.

Јувенални закони, приручници итд., су написани као нацрт, но те појединости произилазе из основне идеје. А та идеја се састоји у томе да деца не припадају родитељима. Они су – власништво државе, која их (децу) у оквирима закона написаних по нацртима, може лако узети из практично сваке породице и предати на васпитање другим људима.

Притом се активно развија пракса међународног усиновљења, у оквирима кога деца, која су узета у једној земљи, масовно упућују у друге земље. Даља глобализација која претпоставља слабљење суверенитета појединих држава, неминовно ће привести до појаве неког наддржавног органа које је стекло пуномоћје власти у области „заштите права детета“. За сада међународне организације нису овладале таквим пуномоћјима. Но, видимо да Комитет за дечија права при ОУН, које је пре свега де-јуре стручно друштво, покушава да наметне сувереним државама своје препоруке у виду директних захтева.

…..

Међу важне глобалистичке тенденције у области образовања, културе, породичне политике и сличног, спада и примитивизација.

Прихваћено је да се сматра да се то ради намерно, јер је најлакше управљати затупљеним људима. Но, постоји и објективни фактор. Примитивизација је природна последица унификације. А шта је заправо унификација? То је осредњост која доводи до заједничког именитеља. Да би се то добио, потребно је одбацити детаље, подробности, својеврсности – све оно што издваја од општих појмова. Но, управо то „све“ и дефинише непоновљивост дате културе, народа, земље. Ако одбацимо особености, детаље, остаће гола схема, шаблон…

А зар није примитивно – малолетна идеологија? Злослутни примтивизам! Овде се већ примитивизују не национално-културне особености, него још дубље, општечовечанске, то јест, оне особености које су присутне у целокупном роду људском. Однос људи и сами људи се свргавају до једноставних схема и роботизованих створења.

Мајке које ридају када им одузимају дете, проглашавају се полуделим. Са одузимањем деце која плачу и желе кући, раде специјално обучени психолози који усмеравају дете против родитеља, трудећи се да му избришу сећање на породицу. А ако не успе и дете као и раније тугује по кући, њега такође проглашавају полуделим и прописују одговарајуће лечење.

Крвно родство, које само по себи представља неку тајанствену нераскидиво-чврсту везу (она живи у човеку чак и када му се чини да је она прекинута) – јесте најјача веза у свету коју не можеш да купиш ни за какве паре на свету, која се уопште не узима у рачуницу.

Много важније су свеже залепљене тапете, играчке „у довољној количини“, јогурти и поморанџе у фрижидеру. Па каквим једноћелијским организмом треба сматрати човека који у први план истиче такве примитивне критеријуме „породичног благостања“!…

За успешну реализацију глобалистичког пројекта апсолутно је потребно угушити патриотизам, пошто управо он служи као стуб суверенитета. Није случајно да су у време перестројке покушавали да тако дискредитују патриотска осећања, буквално да их растопе ужареним железом, наметали су да је патриотизам наводно последње убежиште ниткова…

Но, глобалистички пројекат се не задовољава рушењем само национално-културних посебности, традиција различитих народа и земаља. Њему је неопходно да разруши све традиционално, укључујући и представу о полној припадности и чак о припадности људском роду. Све мора бити другачије, ново…
Отуда, мантре о томе да су сада друга деца, други одрасли, друге представе и појмови, друга осећања. Речју, други живот.

Ма какву област да узмете, увек можете увидети покушаје изградње „предивног новог света!“ Реална економија замењена је надуваним финансијским мехурима. Земље које нису поставиле баријеру за генетски-модификовано семење, веома брзо остају без нормалног, вековима чуваног и преумножаваног семеног фонда. На тај начин не само да се подрива прехрамбена безбедност, него се догађа и брзо скраћење биоразноврсности, па тако и корисних земљаних бактерија, што води до деградације земљишта и погоршања стања животне средине. У складу с тим мења се и пејзаж. Све постаје другачије.

О томе да ће људе у блиској будућности потискивати киборзи, апологети цивилизације већ говоре као о нечему што је одлучено и неизбежно. Огромни новац улаже се у рад на стварању таквог „постчовечанства“. А у међувремену, људи се психолошки припремају за тотално рушење живота неким средњим „модификацијама“: једнополни бракови, једнополни родитељи, сто врста разних гендера и транссгендера, прећуткивање или оскрнављење класике, стварање фалсикиковане историје, која не само да намерно брка хронологију, него и подрива саме основе представа о великим личностима и крупним догађајима…

Важан знак глобалистичког пројекта, који се на жалост за сада не доживљава у тесној вези са тим пројектом, него се тумачи само као пројава демократских слобода – јесте усмереност на стварање друштва „опседнутог сексом“ (израз великог научника, социолога Питирима Сорокина) и пропаганда разноврсних сексуалних перверзија. То јест, претварање света у глобални содом…

Содомизација је страшна пре свега због своје противприродности. „Ген хомосексуалности“ приликом дешифровања генома човека није био пронађен. Ни једно истраживање такође није привело до убедљивог доказа постојања генетског фактора у развоју хомосексуализма, него на миту о његовој „урођености“ се и гради политика легализације тога порока…

Содомизација унаказује природу човека, његов однос са околином, основе породице, а из тога следи и основе друштва, што закономерно води до хаоса и рушења државе…

Последњи, а у суштини прворазредни знак глобалног друштва – јесте сатанизација, која је сада стекла веома отворен карактер. До недавног времена су сатанизам облачили у окултне камуфлаже, такозваног „покрета Њу-Ејџ“……

Видели смо, на наш поглед, саме суштинске знаке глобализације у хуманитарним областима.

То је унификација, примитивизација, антипатриотизам, рушење традиционалних темеља за човека, содомизација и сатанизација.

Овај рад смо прорадиле не из љубави према публицистичком стваралаштву, него ради тога да би дали критеријуме по којима ће лакше бити оценити како нове законске пројекте и реформаторске иницијативе, тако и оне које су уведене и погубно утичу на наш живот…

Знање симптома је неопходно за успостављање дијагнозе. А правилна и благовремена дијагностика – залог је успешне борбе са болешћу.

Превод ФСК са руског: professionali.ru/Soobschestva/politika/shest-priznakov-antizhizni/

Извор: "Фонд стратешке културе"