У уским круговима блиским најутицајнијим владикама Српске православне цркве познато је да је историчар академик Василије Ђ. Крестић још увек веома утицајан на одређена збивања. Као пример његових предлога може да послужи пример разговора представника Католичке цркве у Хрвата и Српске православне цркве о биографији надбискупа загребачког и кардинала Алојзија Степинца.

Наиме, јавности је још увек непознат тим стручњака који саветују српске владике у припреми разговора и начин како се бирају они који ће директно да учествују у тим разговорима. За сада је познато да је уз владике у Загребу, Новом Саду и Пожеги био академик Љубодраг Димић, да је у Новом Саду поред Димића учествовао и др Милан Кољанин, као и да је у Пожеги поред поменуте двојице на српској страни била др Радмила Радић.

Синод Српске православне цркве именовао је својевремено, поред осталих, оријенталисту проф. др Дарка Танасковића и академика историчара Василија Ђ. Крестића за консултанте. Читањем библиографија историчара Крестића, Димића, Кољанина и Радићеве лако се види да од њих нико нема, кад је реч о надбискупу Степинцу и Независној Држави Хрватској, значајнији научно-истраживачки рад из историје Римокатоличке или Српске православне цркве 1941-1945. године.

Читајући текст Радоша Љушића о мемоарима Василија Ђ. Крестића и прихватајући његове тврдње да је он (Крестић) веома утицајан и на известан начин опасан због осветољубивости и злопамћења, намеће се закључак да је поменути по природи (контролорског) посла веома утицајан на поједине српске владике и то показује кроз кадровање саговорника у разговорима са хрватском страном.

Када је постало јасно да српска страна није успела да приволи Ватикан на сарадњу у прегледу релевантне архивске грађе, први се 7. маја огласио Василије Ђ. Крестић у интервјуу београдском дневнику „Новости“. Он је, наиме, на питање „Како оцењујете дијалог Мешовите комисије СПЦ и Римокатоличке цркве о Алојзију Степинцу“ веома јасно одговорио: „Разговор је добродошао, али немам илузије да ће он испунити циљ. Нећу да сумњам у папине добре намере, али чини ми се да ће у последњој фази доћи до Степинчеве канонизације. Последње информације о проблемима са отварањем архива показују да је Ватикан уздржан и да упорно крије документа за која се сумња да доказују његову одговорност за све што се догађало у НДХ.“

Питања као што су шта је Српска православна црква тражила од документације, ко је ишао у Ватикан и какве су му стручне квалификације... доводе до кључних одговора. У круговима блиским српским владикама које су се противиле било каквим разговорима са Ватиканом зна се да је утицај академика Крестића пресудан на избор сарадника. Имајући у виду његово „пилатовско прање руку“, јасно је да је то његова одступница. После ће уследити његов извештај налогодавцу да је „свој посао поштено одрадио“ и да су разговори о надбискупу Степинцу завршени негативно по српску страну. Ако не верујете у овај закључак, погледајте текст Крестићевог дводеценијског пријатеља и блиског сарадника проф. др Радоша Љушића: „Куси мемоари Василија Крестића – Шта Крестић није желео да саопшти читаоцима о свом раду на Филозофском факултету“, Српске студије, бр. VII, Београд, 2016, стр. 415–446. После читања добро се замислите о суштини деловања поменутог академика и запитајте се колико је све то користило општој српској ствари!