„Жена je та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. »Немају вина...« Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све...“

Протојереј Александар Шмеман

Цитат ми шаље пријатељ, који још има да „скајпне“:

„Има истине, али ово је једно новотарско феминистичко преклапање о женама са индиректном поруком да су жене боље од мушкараца и да су мушки криви за зло у свету.

Шта очекивати од Шмемана, иконе новотараца, човека који на монаштво није гледао благонаклоно¹, није избијао из кафане и јео ћуретину током Божићног поста (по сопственом признању у своме дневнику), био критикован од СВЕТОГ Серафима Роуза као отац новотарских реформе литургије по угледу на Други ватикански концил, сина му је је један од највећих русофоба у већ русофобном Њујорк Тајмсу.  Новотарска икона која се није посветила...“

Шмеман, једна од контраверзних фигура Западног православља, не може бити описан у црно-белој техници. Оставио је материјала за проучавање. Једно од најпопуларнијих за то релевантних сочињенија је његов Дневник (од 1973-1983), издат 2000. године, и код нас преведен.

Али зауставимо се сада само површно и кратко на овом цитату са Фејсбука, упадљивог садржаја. Недеља мироносица тик је за нама. Ово романтичарско благоглаголање мирише на холивудску кухињу. И заиста, није тако далеко од ње, осим што протојереј Александар Дмитријевич Шмеман² није живео баш у Калифорнији, него на америчкој Источној обали. Али француска књижевност XIX века, донекле и немачка, па онда и Холивуд у XX столећу, прокрчили су пут и имали први планетарни ефекат на нову осећајност нових нараштаја, па највероварније и једног православног теолога. На једном, голим оком не баш видљивом плану, десио се нуклеарни удар на наш сентимент: прешли смо, а да то нико ни објавио није, на једну нову веру: веру у жену која спасава човечанство и цивилизацију, и њену све популарнију сестру femme fatale, vamp, fashion, glamour, pin-up... Магичне женске силе из старих митологија и вера нашле су обновљене, са новим животним соковима, своје место у сада типично европској и америчкој (Западној) култури. Овај ђавоимани шупљи идеал гутао је живе људе, то јест њихову виталност, снагу, репродуктивну моћ. Изопачавао је доживљај и учествовање у реалности, остављао их са мање потомства или без потомства, гасио огњишта и презимена, а децу лишавао живота још пре зачећа или их, рођене, чинио жртвама разведених бракова. Мушкарцима је одвлачио погледе од жена у њиховој непосредној околини; женама је усмеравао поглед поврнуто уназад, ка самима себи. Тако је свака жена поставши пленом ових нових идеала изображавала штанцовани женски нарцис, лишена уникатних вредности своје личности. Довољна сама себи, срећна само ако је у центру пажње, при том се парадоксално бавила пуким опонашањем ликова из часописа и са биоскопског платна а занемаривала своју непоновљивост. Мода као идол захвата све многобројније области јавног и приватног живота (данас долази и до најинтимнијих делова тела). Жртве су падале непредвидиво. Када се идеал једном устоличио на Западу Европе, прво у Француској, па даље на запад, исток Европе је похрлио да је опонаша, док се југ делом одржао у извесној традицији женствености и мужевности из давнина, а делом поклекао моћи медија. Жртва је хитајући новом идеалу откривала да би и она могла да се нађе на месту особе о којој се причало, јер је не мање заводљива од „звезде“; свака здрава млада жена схватала је да и сама има не мање потенцијала од звезде са платна и насловне стране. Не схватајући, ушла је у игру да „танцује“ на ноте непријатеља човека. Њена окренутост самој себи постајала је, ако не благо патолошка, онда друштвено дисфункционална. Њена пажња више није окренута мушкарцу, потенцијалној глави њене будуће породице; она постаје уперена у себе саму. Млади мушкарци престају да бивају заинтересовани за младе жене у својој непосредној околини, вратови се окрећу биоскопском платну или ТВ-екрану и личном доживљају „звезде“. У њиховој свести тај доживљај је „естетски“; на плану реалног, ово је увртање традиционалне етике и естетике, природне сентименталности укорењене у култури тла, наслеђене од предака. Одвајање од ње и замена стварног виртуалним перцепцијама и маштаријама. Развојем медија растао је домашај овог идеала на све већи број људи и жена и продирао у најзабаченије крајеве. У градовима се промена сматрала нормалним делом урбаног живота. У руралним крајевима ћутало се без способности да се новина смести у било шта до тада познато, или логично, уз страх да се не буде исмејан због испољеног неразумевања „новог века“, „савременог“, модерног живота и моде. Православље на најнижој осеци, притиснуто чизмом комунистичке репресије, није имало ни ресурса ни слободе да се постави према овоме као што је то, рецимо, на Западу урадио Дени д' Ружмон, описујући елементе ове цивилизацијске обмане у својој чувеној студији „Удео ђавола“³. Овај аутор швајцарског порекла а римокатоличке вере понајбоље је демистификао превару XX века, већ крајем његове прве половине (али је касније на плану политичке акције сам постао жртва илузије: један је од идејних оснивача Европске Заједнице, у којој је видео гаранцију заштите од нових ратова и ауторитарних режима).

Шмеман, из мешовите средине (Рус, из Естоније), мора да је још у детињству, захваљујући својој словенској отворености и географском и социјалном положају Балтика, био бомбардован »пројектилима« новог времена. Ако се погледа његов каснији пут, тај пут звучи као реклама неког парфема: Paris-London-New York. И, шта се десило?

Уместо да попут д' Ружмона, цивила у РК-цркви, снажним хришћанским тумачењем постави брану превари новог времена, овај свештенослужитељ, мисионар, богослов, литургичар, „реформатор“ православља, у својим усхићењима, као у нашем цитату, спада на ниво презаслађене лимунаде. Неумереношћу, патетиком, претеривањем, закачио је додуше онтолошку истину да мушкарац без жене не може бити потпун; али и отишао у другу крајност да жену, скоро пагански, прогласи извором празника радости и светлости. Сасвим се може сместити овај текст у говор неког песнички занетог комунистичког функционера на Дан прославе 8. марта. Заправо, оваква пресићена сентименталност направила је у словенском свету простор за прославу баш овог изразито антихришћанског празника и поновом оживљавању идеала који је постојао у древним, многобожачким културама. Познати примери тих архетипова су сирене, Сфинкс, Сцила, Афродита, Медеа, Лезбија, Јелена из Троје... Никакво чудо није да је у XIX веку нестанком класицизма и појавом романтизма експлодирало интересовање за овакву митологију. Велики број уметничких састава, од драме до опере посвећен је њима као главним ликовима. Чак је и Гете, који се обично сматра уравнотеженим енциклопедијским умом на размеђу епоха, написао краћи роман „Патње младог Вертера“. Након штампања ове новеле уследила је серија самоубистава младих мушкараца који су се са Вертером идентификовали и допустили да дух романа уђе у њих, загосподари њима, и гурне их у смрт. А зашто? Због »једне слинаве ђевојке«, како то зна да каже један наш игуман.

У историји су познате и стварне жене које су имале несразмеран, погубан утицај чак и на мушкарце на врху пирамиде моћи: Клеопатра или Месалина, рецимо. Наравно и у Старом завету су описани слични примери: заводничка издајница Далила која је дошла главе непобедивом али неопрезном Самсону, или Саломије рецимо.

Један такав пример је богиња хинду-митологије Мохини. Претеча је европског femme fatale култа⁴. У култу значајну улогу има многобожачки карактер појаве, што се јасно може раскринкати као пандемонијум злих сила. На дрворезу са богињом Мохини који приказује Википедија, карактер њене привлачне моћи на везане мушке робове око себе је експлицитно приказан. Ту се разоткрива позната веза опсесије телесним са демонским упливом. Упадљива је повезаност „божанског“ (надљудског) карактера ове заводнице богова и демона, са простим физичким ефектом на мушкарце око ње. Они су нижег раста, дакле симболички њој подређени, и сексуално надражени.

Да ли међу демонима постоји подела на женски и мушки пол? Док нам неко упућенији то не објасни, приметићемо да су фатална, кобна жена femme fatale, Јунгова анима и словенске виле (које на вештичјем брду по поноћи вију коло или вилене, заводећи и хватајући у мрежу младиће чије страсне мисли блуде ноћним пространствима), у разним културама раширени слични архетипови, само језички (дакле измаштаног) женског »рода«. Када овај архетип „уђе“ у неку реалну особу, онда их гледамо на портретима Густава Климта или у филмовима Модести Блејз или са Брижит Бардо. Део класичне популарности Џејмс Бонда можда је што је на крају увек успевао да победи своје зле фаталне заводнице и заврши са »добром« јунакињом. -Али од овог »рода«, у стварности нема порода. Дакле, ако и јесу женског рода, виле, фаталне жене и аниме ипак су непријатељице рода – порода и народа. Заправо безлични демони који у машти жртве узимају пожељна полна обличја.

Романтичарски идеал кобне жене, која не мари за мушкарца осим ако он сам није довољно кобан »тип« (еквивалент Јунговог анимуса), доживео је процват епидемијских размера, шири од Западне цивилизације. Све је погодовало: хиперпродукција часописа и новина, настанак филма, олакшано, јефтиније путовање, телевизија, штампа, медији и масовна култура у најширем смислу речи. Заборављене су речи Радјарда Киплинга из 1897. године којима је он описао мушкарца-жртву са A fool there was... ...или кратка скица за анимирани филм Дени д' Ружмона, у поменутој студији пола века касније, а са истом суштином. Pin-up и нова култура женствености ширили су се и за време Другог светског рата. За сексуалне фантазије били су потребни секс-симболи; амерички бомбардери носили су на трупу насликане секс-бомбе⁵. И најзначајнији савремени феминистички аутори не дају коначан одговор - да ли је феминизам подржавао, или био против оваквог приказивања жене?⁶

Додворавајући се модерној жени, пузећи пред њеном стилизованом, анти-породичном верзијом, мушкарац XX века унижава и себе и истинску жену иза те маске. Њој одузима ослонац, укида неопходна ограничења и међузависности, извлачи тло под ногама. Даје јој разлог да га дубински презре, па одбаци, и потражи фаталног заводника пред којим ће она сама »пасти«. А себе он губи у вакууму вредности и хијерархије, поклекао, удављен комплексом ниже вредности, хипнотички загледан у вакуум испуњеном празном сексуалношћу и скоро обоженом анатомијом. Разлика између плодно облушкасте индијске Мохини и вампирско неодољиве америчке Круеле само је спољашња: и једна и друга су саме себи довољне, уживају и хране се жртвама које падају пред њима, у броју заведених и уништених живих бића виде свој једини смисао и победу.

Чему је све ово супротно? Невести, жени и мајци, које помиње Шмеман у цитату са почетка нашег текста. Наизглед, он дакле уважава традиционалну улогу жене. Али, у пренадуваној пропорцији похвале осећа се одсуство или унижена вредност другог, мушког краја. Жене ће волети да чују похвале: а из њих ће онда израсти жеља за још, па за још. Тај пут онда пречицом води до обожавања једног пола, његовог уздизања изнад јединства и нарушавања равнотеже. Треба само погледати ране холивудске филмове. Пуни су шмемановског сентимента. Али знамо како су се затим развијали, и како данас изгледају.

Данашњи покрет »родне равноправности« само је до краја изведен култ уздизања жене изнад целине и ван смисла и продуктивне улоге у заједници. Мохини која гледа испред себе, а не на бедне понижене робове, мушке жртве око себе, као да у ствари гледа у себе; самозадовољно, и самодовољно. Њено најјаче оружје је еротика. Шта је онда логичније него да се, опчињена собом, ускоро окрене сопственом полу и на њега пројектује страст коју некако мора да материјализује?

Тако и мушкарац, који је, унижен у својој породичној улози, престао то да буде, мушкарац је домаћин без домаћинства, човек без жене и отац без деце, опхрван друштвеном дисквалификацијом и јавним идеалом жене која страсно наводи на сусрет али се од њега постојано измиче. Гурнут је на маргину силом општег конформизма или често и добровољно, или бар помирљиво. И тај мушкарац наћи ће се на раскрсници на којој нема више пута напред, већ само у једну или другу страну или уназад. Ако већ дакле не почини самоубиство као Гетеов Вертер, капитулираће на други начин: испуњен тихим очајом и фрустрацијама потражиће бунтовно али деструктивно »утеху« у другом мушкарцу. У њега ће пројектовати самог себе и свој неуспех, убеђујући се у провалијама своје подсвести да његова »љубав« према таквоме исправља неправду нанету обојици. У недостатку своје, даће бар особи-предмету своје чудне нове опсесије магичну, доминантну моћ, ону која му је одузета; градиће у поврнутој, капитулантској илузији неку мистичну снагу коју су обојица већ изгубили. Тако видимо да се на психолошком плану и овом кратком линијом долази од паганског уздизања једног пола, све до степена социјалне девијације; до хомосексуализма и других изопачености које траже не само социјално прихваћено право постојања већ и бучно намећу своје перверзне ставове „стрејт-чудацима“.

Ово нека би био само увод у неку будућу обраду значајне теме која у нашој, православној социологији културе не ужива довољно пажње. Шмеманов „Дневник“ 1973-1983 је бунар десетљећа од археолошког значаја: и по времену, месту, пореклу писца, и интимном исповедању које можда није предвидело ко ће се и како све њиме бавити.

За то време, гледамо како се на мала врата »велике« Скупштине мале државе под окупацијом великих, међу малим, незнавеним и незаинтересованим народним посланицима а пред носом Патријаршије и ућутане јавности усвајају туђи закони. Ови ће крајње последице социјалних девијација прогласити за стандард и увести их у школске уџбенике. Девијације су као и обично дошле са Запада, који се са њима по правилу боље носи него ми. Кунићи насељени у Аустралију из Европе, или неке друге европске врсте проширене по Новом Зеланду, показали су се далеко деструктивнијим и погубнијим за равнотежу локалне средине него што су икад били у пределима одакле су насељени.

Показали смо се скроз неспремни за напад. Напустили смо идеју духовног и моралног карантина којим смо се вековима успешно бранили од варварских уплива или преобраћањем од стране (привремено) јачег, а морално слабијег. И то не само неспремни. Многе „покондирене тикве“ одушевљено прихватају деградацију и још више се изопачавају. Туђи стандарди међутим намећу нам се посебном оштрином, у садистичкој варијанти која не влада ни међу онима од којих долазе. Уџбеници за децу на либералном западу Европе не садрже скарадности које су биле спремљене за наше, а ЕУ-политичка агенда одавно је растерећена од тема које доминирају и исцрпљују време и домен нашег законодавства и медија, на рачун најосновнијих, вапијућих и горућих тема.

Насилништво, које нам је деведесетих приписано на плану односа према суседима и мањинама, сада нам се приписује и на унутрашњем плану, према самима себи. По нечијој очигледној инструкцији споља, без икакве спонтаности и иницијативе јавног мнења које практично више не постоји, одједном се помиње сензационално велики број сумњивих случаја криминала у породици. Свакодневно. Медији врве од непроверених примера језивог породичног насиља и злочина. Овим смо за необично кратко време од најбезбеднијег и срдачног, домаћинског, постали једно од најнебезбеднијих, најсвирепијих друштава на свету. У то ништа мање од немоћних медијских потрошача верују и народни посланици. Без трунке обазривости или сумње потписују се и одобравају предлози нових закона. Ови необично подсећају на законодавство увођено на мала врата широм Запада, пре двадесетак година. Кампања на медијима синхронизована је са овим процесом без икакве солидне чињеничне заснованости. Криминалистичка статистика сведена је на неколико апстрактних непроверљивих и неубедљивих бројки из последњих годину-две дана. Њихова социолошка и научна обрада и припрема потпуно је изостала. Шеф Владе нас убеђује да смо ми, србски мушкарци, разгоропађени, криминални дивљаци, увек спремни на масакр супруга и рођене деце. Та слика шири се у народу који без слободног новинарства нема могућност ни да провери тврдње, нити чује друге гласове, осим евентуално на интернету. И, коначно, подлеже психози. Постојећи, позитивни закони који већ покривају ту област, у потпуности се занемарују. Штавише, испада да смо све ове деценије до сада живели попут дивљака, у неком систему џунгле и беззакоња.

Терен је припремљен за укидање грађанских слобода. Охрабрује се разградња породице и обесхрабрује стварање нових. Одустајање од заједнице, сакривање, раздвајања и разводи, хапшења, планирање и збрињавање бегунаца, прописивање забрана, одузимање деце и судски процеси, све дакле већ виђено на северозападу Европе, приказују се сада и нама као нови, ефикасан начин решавања проблема. И више од тога – као цивилизацијски помак! На без преседана узурпираном простору у медијима, ово ново законодавство представља се као услуга учињена женском роду и користи као реклама у предизборној кампањи.

Тиме је пуштен дух из боце. Жени је сугерисано да је решење њених проблема ван породице, и без мушкарца. Привремено и трајно. Држави су дати прерогативи да о томе одлучује, на начин да полиција преузима прерогативе специјализованог социјалног радника, а специјализовани социјални рад моћ и претњу полицијске палице. Уз сав ризик од самовоље и површности који се реално могу очекивати у великом броју случајева, исход је предвидив. Пророцима конфликата биће потребни конфликти као доказ исправности пророштва, па ће ови настајати и тамо где их нема. Већ виђено, и функционише поуздано!

Динамика и начин на који се одређује наша политичка агенда на плану признавања хомосексуализма, тзв. »родне равноправности«, насиља над женама, сигурним кућама, заштите деце, судског старатељства и надзора и сличног, пажљивом посматрачу и без искуства из прошлости сведоче да је реч о »импорту«, потпуно страном решењу. Наметнутом ткиву нашег народа који је и традиционално, неформално, и у постојећем законодавству, већ имао успешна решења за ове друштвене појаве. Ауторитарна власт неототалитарног стила на домаћој сцени наступа управо онолико бахато колико је на међународној сцени немоћан јалово-послушнички точкић у машини. Такву световну власт наши духовни оци поздрављају и угошћавају у нескривеном пријатељству и блискости, уз јавне исказане похвале. За то време, уз ретке гласове против и ћутљиву посланичку већину уводе се закони који су најосновнију породичну аутономију већ довели у питање. Па су чак и својинска права и неповредивост дома жртвовали, уз фалширану слику измишљених случајева насиља. Уведена су вануставна овлашћења полицији која сада без судског налога може да улази у домове и хапси или одводи једног родитеља, под пуком сумњом да је то због наводне безбедности неког детета или жене.

За то време, чују се оцене: »Сваки труд за добробит народа се исплати, као обнова целог Отачаства и престоног града Београда који почиње да блиста у односу на ранији период...«⁷
...или...: »Не постоје опасне појаве у друштву овог времена... Ово је најбоље време у историји нашег народа... Ова омладина је боља него икада пре. Наше је само да надгледамо да ови лепи и дивни цветови донесу свој плод...⁸ «.  Овако говоре најодговорније особе у нашој помесној, славној светосавској цркви, anno 2017. Можда би следећи корак био да се врати 25. мај као празник овакве омладине?

Коначно:

Шмеман је заиста у неким пасажима умео да зачуди, „искочи из винкла“, што је и данас маскирано његовим »хуманистичким православљем«. У таквим његовим „излетима“ осећало се да је далеко од благодати. Неке његове кратке мисли о Богу су скоро лаичке... што је запрепашћујуће, од једног светски признатог православног литурга. Одају човека који као да отачку литературу није читао, нити је икада пребивао у неком манастиру.

А у његовом Дневнику, уз много луцидних места, разумљиву критику зарубежног окоштавања православља, залеђивања дијаспоре у опсесивно пројектованом прошлом времену, критику емигрантске затворености за друштво у којем се живи, види се и још понешто: Шмеманово згражавање Заграничном црквом уопште, и жал што Руси у САД нису постали Американци, или бар Европејци са источно-православним духом. Овог контраверзног аутора, бунтовног оснивача Америчке православне цркве паралелној РЗЦ, коју је заправо напустио, неки наши ауторитети постављају за референцу. Десна рука митрополита, ректор Цетињске богословије, уздиже Шмемана на небеса у свакој прилици. Понекад с правом, али уз опасност да се она другачија места из његових списа непажљиво прихвате као стандард.

...Што је на свој начин жалосно. Јер сам овај ректор чини нам се аутентичнијим, вернијим и православнијим од самог Шмемана. Веома способан, ванредно образован свештеник, можда и он без оног „вируса“ монашке посвећености која само понекад почива на нашим свештеницима, а скоро увек на руским . Можда је у питању комплекс мале средине, којој недостаје оно „светлуцање“ Шмеманових полускривених Paris-London-New York идеала... Идеала Западне варијанте кротости и уљудности, цивилизације којом су многи Руси и Срби фасцинирани, па и заслепљени до те мере да је радо умешају и у православље. Као кад би у масу за палачинке стављали конфете, допустите поређење...

Ово разматрање може некоме да се учини као пуко академско или моралистичко разглабање. Али пут нарушене равнотеже, макар и добронамеран, као оне Шмеманове похвале жени од којих смо кренули, вијуга око вечних истина. Њима су наши преци били верни... Заобилазећи их, одустајући од себе, угађамо лажној сентименталности и духу времена, да неочекивано брзо стигнемо до укидања слободарских тековина и напуштања идеје суверене државе и породице на којој сва њена снага почива.

Верољуб Србљановић

________________

Извори:

^{1 https://svetosavlje.org/o-aleksandar-smeman-i-monastvo/}

^{2  https://en.wikipedia.org/wiki/Alexander_Schmemann}

^{3  „La Part du Diable“ [1942/1944] код нас преведено и објављено под насловом „У загрљају ђавла“, (Чачак: Градац)}

^{4  https://en.wikipedia.org/wiki/Femme_fatale}

^{5  https://en.wikipedia.org/wiki/Pin-up_model#/media/File:Nose_art_on_the_B-25J_Take-off_Time.JPG}

^{6  Meyerowitz, Joanne (1996). Women, Cheesecake, and Borderline Material. Journal of Women's History. 8 (3).}

^{7  http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_primio_premijera_srbije}

^{8  протођакон Љуба Ранковић у емисији „Србски мост“ Радија Београдско-карловачке митрополије, 3. маја 2017.}