Jасан став Александра Вулина да се на комеморацији „dičnim hrvatskim sinovima“ на блајбуршком пољу, заправо окупља сав шљам неофашиста из ЕU, те да тај број рапидно расте из године у годину, а притом присуствује и службена делегација хрватске државе, изазваo je промптни одговор, тобож повређених „чистунаца“.

„Да се власи не досете“ – како гласи стара изрека, уследио је захтев „удруге хрватских бранитеља“ да се Вулин прогласи за persona non grata у Хрватској, и то под хитно.

Намера је заправо далеко перфиднија од тобожње увреде, због става да се не може присуствовати комеморацији невиним јасеновачким жртвама у априлу, а потом средином маја пожурити у Аустрију, на опште неофашистички дернек који нема карактер комеморације, али има отворено потстицање на фашистичке тезе о расној супериорности и дозвољеном „коначном решењу“ за неке народе, и то на њиховој вековној земљи.

Пракса, да службена делегација владе у Београду присуствује комеморацији у мају на Јадовном, већ одавно жуља загребачке пераче прљаве прошлости, који су постали свесни да се полако али сигурно разодева добро упакована истина, о намери геноцида над Србима у NDH.

Јадовно је заправо темељ леденог брега хрватске геноцидне намере, јер је погром осмишљен и пре настанка NDH, те се јасно повезује са плановима хрватских шовиниста још у време Аустро-Угарске, када се и родила идеја у глави Јозуе Франка вође HSP, о стварању партијске војске кољача, што је аминовано од тадашњих RKC првосвештеника у Загребу и Сарајеву, јер се уклопило у њихове службене тезе са Првог хрватског католичког концила, о коначном решењу „српског питања“, али и државних институција тадашње Земаљске владе у Сарајеву, и надређених у Пешти и Бечу.

Као што су далеке 1908.године предлагали да се одмах покољу сви писмени Срби, па потом редом и остатак народа, чему се тадашња „узорна правна држава“ Аустро-Угарска није уопште супроставила,тако су челници ХСП заправо наметнули став да је клање, једини начин истребљења Срба почетком XX века, док у Европи на сва уста разглабају о култури.

Почетак примене ножа у решењу српског питања, показаће франковци као аустроугарски војници у јединицама хрватских домобрана у Мачви 1914.године, и то убијањем деце, жена, стараца, рањеника и заробљеника, дакле свим елементима геноцида.

Тај злочин није правно санкционисан, нити су починиоци приведени лицу правде након стварања прве заједничке државе, која је Хрватима као народу донела толико жељену слободу и опште право гласа успут, и то од тих примитивних православних Срба.

Идеја општег истребљења Срба, само је ојачала у главама хрватских шовиниста, некажњених за покушај њене примене, те ће припреме за будући срећни тренутак бити скоро полујавне након стварања бановине Хрватске.

Јадовно, тада скоро непознато,чак и у самој покрајини Лици, а камо ли у удаљеним крајевима Срема или Херцеговине, зато је и изабрано да српски интелектуалци из Сремских Карловаца и Мостара буду међу првим посетиоцима тог „хрватског опоравилишта“, како данас хрватски циници систематски називају усташке логоре смрти.

За разлику од нацистичких концентрационих логора, где су ослободиоци и затекли многобројне логораше, у хрватским концлогорима није било радосних који поздрављају своје ослободиоце.

Управо су блајбуршке „nevine hrvatske žrtve“ као кољачи-чувари затрли трагове свога злочина пред планско одступање на Запад, где ће их прихватити као будуће борце против комунистичке немани.

Морална дилема, око стрељања злочинаца без преког суда, јер је још трајао рат, а они су морали положити оружје, капитулацију је потписао њихов врховни наредбодавац, начелник немачког генералштаба, чији су слепи послушници били и припадници усташко-домобранске хрватске војске, не може да аболира од доказане кривице почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, што без зазора упорно покушава и RKC и наследници политике HSP, уз свесрдну помоћ разних бораца за „истину“, и то из редова фашистичких потомака.

Ипак, ове се године догодио значајан искорак од вишедеценијске традиције окупљања на Блајбуршком пољу, јер су у самој Аустрији покренули питање моралне одговорности за толерисање неофашистичког окупљања, и то из земаља ЕU, која притом тврди да је настала на темељима антифашистичке победе, само неће да призна да су ту победу донели совјетски победници на свом походу до Берлина, да се заувек искорени зло „коначног решења“ за поједине народе.

Најзад је једна земља у ЕU, тачније део њених савесних грађана, смогао снаге да покрене питање које намеће моралну дилему савременим антифашистима, дозволити или не, окупљање потомака у знак поштовања фашистичким злочинцима, као вид толерисања сећања на зло.

Међутим, кад је у питању хрватско сећање, оно је у последњих четврт века показало и исказало успешно понављање злочина над Србима, крунишући га етничким чишћењем становника Српске Крајине, и то под заштитом и подршком NАТО и ЕU, притом и злоупотребом статуса заштићене зоне ОUN.

Отворио је Вулин сувише крупно питање одговорности ЕU и NАТО, јер је садашња Хрватска чланица и ЕU и NАТО, ставом да се не може истовремено присуствовати комеморацији у Јасеновцу и то видљиво са напором, јер то широке народне масе не одобравају, а недуго потом, пожурити до Блајбурга да се стави рука на хрватско срце, док се свира химна за фашисте. То је заправо иста, јер је у НДХ установљена као химна, пошто је још у краљевини Југославији, прва строфа песме „Лијепа наша домовино“ била друга строфа заједничке химне. 

Да се унапред предупреди неминовно отварање Пандорине кутије хрватског геноцида, лакше је хитно прогласити тог београдског дрзника за persona non grata, те неће моћи ни да привири у нашу хрватску домовину, а камо ли да полаже венац на Јадовном, што се обавезно и објави у штампи и на ТВ, те се тако потсећа на дешавања која ипак треба заборавити, казаће и бројни борци за „срећну заједничку будућност“ са сорошевих јасала, којима врви Београд.

Њима је борба за ту и такву будућност баш и срећна и берићетна, па је и разумљив труд који улажу, али и потомци жртава улажу још и већи труд, и то о свом круву и руву, да се истина не потисне у заборав, напротив.

Извор: "Фонд стратешке културе"