Када нестају границе компромиса: да ли су православни спремни да оправдају мучитеље новомученика

У Славонској Пожеги (Хрватска) десио се следећи догађај: католички надбискупи Хрватске сусрели су се са архијерејима СПЦ да би размотрили питање „Однос надбискупа Степинца према СПЦ од 1941-1945. године“. Заседањем, које се одржало 20. и 21. априла, у својству званичног представника Ватикана председавао је француски свештеник Бернар Ардура (Bernard Ardura), председник Папског одбора за историјске науке.

После сусрета обе стране су издале заједничко саопштење које је објављено на званичном сајту СПЦ у којем, међутим, нема ничег о закључцима до којих су дошли учесници сусрета. Тема следећег (петог) сусрета мешовите Комисије има назив: „Надбискуп Степинац и комунистички прогон од 1945-1960. године“. Узимајући ово у обзир, може се сматрати да је задатак Комисије, такорећи постављање методолошке основе за „преиспитивања Срба према католичком надбискупу чије је име већ дуго [по злу] познато“.

Наравно, у српској православно-патриотској средини су веома болно реаговали не само због догађаја, већ и због тенденција, као и због тога о коме се у случају ради.

Као представници Српске Православне Цркве су учествовали митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Радовић, митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије Перић, епископ бачки г. Иринеј Буловић и епископ славонски г. Јован Ћулибрк.

У српској ревнитељској средини на неке од тих владика већ дуго гледају као на малтене тајне кардинале, отворене екуменисте итд.

Но, о тајним титулама је тешко говорити, овде су нужне чињенице, а реконструкције могу довести до погрешних закључака. Што се тиче вулгарног екуменизма (т.ј. политички коректног става да су све конфесије тзв. „гране“), ја сам уверен да назначене владике никада нису исповедале такав примитивни екуменизам. Сви су предобро упознати са јеретичком идеологијом екуменизма, али једна је ствар разумети идеологију, а друга решавање конкретних питања са конкретним, понекад сасвим симпатичним људима. Једна је ствар катехизис, а друга политички маневри и реалност.

Говорећи о политичким маневрима ја не мислим на поједине облике каријеризма, напротив, ради се о добрим делима који, нажалост, поплочавају пут који води у одређеном смеру.

Са епископом Јованом (Ћулибрком) сам се упознао још у септембру 1999. године у манастиру Пећке Патријаршије (Косово и Метохија), тада у сектору окупације „West“. Јеромонаха Јована сестре нису волеле. Он је личио на „српског о. Курајева“[1], т.ј. човека способног да поруке прекултурно[2] изнесе. Јеромонах Јован није само слободно комуницирао са представницима управе Бернарда Кушнера (прелазна административна управа УН на Косову), са натовцима и новинарима на конференцијама за штампу, већ је умео да говори језиком саговорника, градећи аргументе на основама идеолошке матрице саговорника. Може се рећи да је јеромонах Јован неко време био нека врста „министра спољних послова“ манастира Пећке Патријаршије. Добро је познавао западну културу, не само поп музику, већ и озбиљне ствари, што је повезано са његовом прошлошћу јер је у младости – као Невен Ђулибрк – био рок-критичар, веома близак са сјајном македонском групом „Анастасија“, која је спајала електронску музику са словенским фолклором и православним византијским појањем.

Посебна заслуга јеромонаха Јована је што је успео да се спријатељи са официрима италијанске падобранске бригаде „Folgore“, што му је омогућило да се активно бави спасавањем оних Срба које је још било могуће спасити, а такође и [преузимањем] тела страдалих те страшне 1999. године.

Користим ову прилику да још једном поновим да је Косово пример како се прљава дела чине чистим рукама. Односно, сами припадници НАТО-а (у овом случају говорим конкретно о Италијанима, Португалцима и Шпанцима, са којима су многи комуницирали ради решавања свакодневних питања) били су симпатични момци, ни издалека такви окорели ниткови као представници различитих хуманитарних мисија. Али, и преко ових чистих руку постојала је могућност реализације прљавих дела.

Зашто ја све ово говорим? Наша српска браћа, нарочито мој пријатељ, преводилац и издавач Ранко Гојковић, реагују на оно што се дешава врло емотивно (иако је лако бити равнодушан из далека). За све што се сада дешава они окривљују конкретне особе претпостављајући да су они штићеници разних непријатељских снага. Можда је, у великој мери, заиста тако. У неким ситуацијама, властодршци дају зелено светло особама који болују од ове или оне тајне болести душе због чега штићеници постају марионете, у другом случају се отвара простор за стваралачки и плодотворни рад на добро ближњих, али се претпоставља да је ће се због остваривања добра нешто добро и урадити.

Питање је где су границе допустивог компромиса? Када наши српски пријатељи почињу да говоре о томе да су митрополита Амфилохија сламали помоћу уцена због тога што је у време ратова деведесетих заузимао „великосрпску“ позицију, онда се ја уопште не слажем. Дубоко сам уверен да би се владика Амфилохије, као монах, без питања испео на Голготу личних страдања и не би учествовао ни у каквој трговини. Но, њега су највероватније поставили у исту ситуацију као генерала Милана Недића 1941. године.

Ми смо овде навикли да Недића сматрамо квислингом или власовцем[3] и томе слично. Међутим, он није хитлеровцима служио због „тридесет сребрњака“ – и чак не ради чувања сопствене коже. Док је био у кућном притвору, генерал Недић је добио ултиматум, чија се суштина своди на то да ће, уколико се не успостави управа над Србима у окупираним деловима Краљевине Југославије, једни крајеви бити дати на управљање усташама, други Албанцима, трећи Бугарима, а Београд Рајху директно… Радно способно становништво би било депортовано и пресељено у пољопривредне радне логоре, а радно способно у конц-логоре. И генерал Недић је одлучио да, у датим околностима, сарадња са хитлеровцима (у смислу управљања на окупираним територијама) јесте унутар граница допустивог компромиса.

Шта су (и да ли су уопште) владики Амфилохију предлагали нико не зна и тешко да ће сазнати. Највероватније су му показали да би његово уклањање Црногорско-приморску Митрополију СПЦ коштало брзог и лаког претварања у аутокефалну цркву Monte Negro. Са свим последицама. Очигледно је мудри и аскетски владика одлучио да је сарадња са глобалистима, што се види из неколико индикативних корака, допустив компромис.

И ево видимо фотографију на којој четири српске владике заседају у сали на чијим зидовима виси портрет човека кога у православном свету зову „надбискуп геноцида“: још је Степинац приказан са ореолом и тиме слика добија одлике иконе.

Ево, шта о томе пише Ранко Гојковић:

„Православни Срби немају само огромне градове зверски убијених Срба под земљом, видимо да су то грандиозни градови живих душа на Небесима. Да се историја не би понављала, из ње се морају извлачити поуке. Срби морају поштовати своје умрле који су убијани само зато што су били православни хришћани. Но, то поштовање својих жртава мора да прати сазнање да смо ми православни хришћани, светлост свету и да је свакако боље бити на страни страдалих због Христа, него на страни убица хришћана. Ако то знамо, онда знамо и да нисмо сами и немоћни – уз нас је непобедива војска српских светитеља и мученика у Небеској Србији – уколико их се не одрекнемо.“

Шта се овде може додати…

Само једно. Ми, као и наша српска браћа се такође понекад изгубимо покушавајући да одредимо границе допустивог компромиса.

Ми смо се прекјуче искрено сложили да није све било лоше при совјетској власти. Јуче смо признали да је Русија до револуције била болесна, те да је револуција на неки начин била хируршка интервенција. То је све тачно, негирање тих ствари сужава наш хоризонт и не дозвољава да учимо из историје. Нема никаквих правила како се односити према неким основним питањима, осим оних, чиме су била попуњена православно-патриотска издања деведесетих, која су имала одређени утицај на обликовање – такорећи корпоративне – слике света.

Затим смо почели да мало-помало да преиспитујемо став о неким стварима које су, у освиту новог уцрковљења Русије, сасвим неспорне и значајне.

Пажљиво и са резервом уважавајући стварна друштвена и културна достигнућа СССР, признајући постојање неизлечиве болести у друштвено-културном телу руског царства, ми, ипак, гледамо са страхопоштовањем лица светих новомученика, на чијој крви је и, за кратко време, обновљена Руска Црква.

Али, када је дошао тренутак да се на бољшевизам гледа као на скалпел хирурга и кад је малтене почело да се велича као средство подршке релативној безбедности зидова Руског дома, онда се, очигледно, нешто догодило. Јер, без обзира колико су нам драги зидови куће, душе станара су увек вредније од зидова стана. Нико нормалан неће величати убицу само због тога што није дозволио да се уништи стан убијених.

Али све у животу није тако јасно као у параболама. Параболе су, међутим, добре јер показују јасно разумевање хијерархије вредности.

Ако та хијерархија не буде замењена некаквим комбинацијама, могуће је не морамо да бринемо: добре намере неће постати плоче којима се поплочава пут у одређеном смеру.

Православни већ дуго упозоравају на покушаје какнонизације надбискупа Степинца.

У Санкт Петербургу 28. октобра 2010. године одржала се међународна конференција историчара-богослова „Православно-католички дијалог после Јасеновца“. Конференција, чији је организатор био историјски факултет Санкт-петербуршког државног универзитета, а медијску подршку обезбедила „Руска народна линија“, одржала се у Петровој сали главне зграде прослављене високошколске установе (историјско здање Дванаест колега). Радове су представили научници из Србије, Босне и Херцеговине, Велике Британије, Украјине, Москве и Санкт Петербурга. Конференција се временски поклопила са издавањем руске верзије књиге италијанског историчара Марка Аурелија Ривелија „Надбискуп геноцида: Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-45 године“.

Нажалост, страхови изражени на тој конференцији одржаној пре скоро седам година актуелни су до данашњих дана. Опасност, нажалост, није прошла. Сада се и у крилу СПЦ-а изгледа налазе апологете „надбискупа геноцида“.

Павел Тихомир је помоћник главног уредника „Руске народне линије“

________________

[1] Прим. ур.: Протођакон Андреј Курајев (1963), познати руски мисионар и (рекло би се) још познатији блогер. У нашој јавности је пре неколико година означаван као један од најближих сарадника патријарха Кирила, а онда је и у добром делу српске јавности добио епитете типа „скандал-мајстор“ и „апологета Пуси рајот„. Највише буре код нас изазвала је оцена протођакона Курајева да је Гаврило Принцип „убица Европе“, „терориста“ и „бубуљичаст школарац који је убио трудну жену“. У међувремену је Андреј Курајев отпуштен са Московске духовне академије, јер се „појављује у средствима масовног информисања и у блогосфери са провокативним публикацијама и његова активност у тим областима у појединим случајевима остаје скандалозна и провокативна“.

[2] Прим. ур.:  У оригиналу „инкультурации“.

[3] Прим. ур.: Следбеници совјетског генерала (Андреја Андрејевича) Власова који је током Другог светског рата сарађивао са нацистичком Немачком.

Извор: „Руска народна линија“

Преузето са: „Стање ствари“