ДА ЛИ ИМАМО ИСТОГ БОГА СА ПАПИСТИМА

Данас многи настоје да убеде православне како нема битних разлика у вери између правих, светоапостолских и светоотачких Хришћана, удова Тела Господњег Источне цркве, и следбеника намесника Христовог на земљи. Међутим, није и не може бити тако. Сама представа о Богу код паписта суштински се разликује од православног  знања о Богу и искуства Бога, мада спољашњих сличности има. Пођимо редом.  Еванђеље јасно сведочи да Дух Свети исходи само од Оца Небеског (Јн. 15, 26), а да се Сином Божјим шаље у свет.  То је била вера Истока и Запада првих десет векова, а Свети Оци су анатемисали сваког ко би се усудио да измени Никео - Цариградски Символ у коме јасно стоји: "Верујем... и у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи..." Паписти су, међутим, у "Символ" додали тврдњу да Дух Свети исходи "и од Сина" ("Filioque"), што је задало један од одлучних удараца јединству Истока и Запада. Тиме је Дух Свети, Једносуштан и Једнобитан Оцу и Сину, стављен у подређен положај у односу на Оца и Сина. Одмах након овога, појавио се и низ других новотарија у учењу о Богу, које су само продубиле јаз.

Такође, папски богослови ни некад, а ни данас не знају да је Бог, Један по Суштини, Тројичан по Лицима, створеним бићима доступан кроз безброј нестворених благодатних енергија, без којих нема стварног Богоопштења. Суштина Божја неспознатљива је и неприступна сваком створењу, и ангелима и људима; али енергије Божје, Које су такође Бог, јесу благодат која се излива на створења Господња и чине их усвојеним чедима Небеског Оца. Ова благодат Свете Тројице обожује човека, сарађујући са њим у подвигу слободне људске воље. Христовим Ваплоћењем, Распећем и Васкрсењем могућност обожења постала је реална, и светитељи су, напојени благодаћу Божјом, обасјани и умивени њоме, постајали како кажу Оци, "богови по благодати". Ово учење Светог Православља, од Христа остављено Цркви као опит и живот, папистима је изгледало толико неразумљиво да су двојица латиномислећих монаха Верлаам и Акиндин у четрнаестом веку свим силама нападали светогорске подвижнике - тиховатеље (исихасте), предвођене Светим Григоријем Паламом, који су из молитвеног искуства знали да се човек - створење са својим Свемоћним и Свељубавним Творцем може сјединити кроз благодатне енергије, пројављене као светлост у Христовом Преображају на гори Тавору. Паписти су тврдили да је благодат од овог света - а да се човек спасава својим силама и "добрим делима". То учење је од православних било одлучно одбачено, а на Западу је и дан-данас присутно. Бог паписта је, очито бог философа и мудраца овога века, а не Живи и Истинити Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог Човекољубац, који благодаћу Својом кроз Цркву освештава сву твар. Зато је у праву грчки теолог Галитис када каже: "Вера у једног таквог Бога (у каквог верују паписти, нап. прир.) не разликује се од БЕЗБОЖЈА (...)  Само створеним благодатима и створеним средствима не можемо да досегнемо до Бога, јер смо вечни заробљеници твари и не можемо да пребродимо баријеру тварности. Један такав Бог не постоји, није нам потребан." Папски Бог је идол истинитог Бога, вели Галитис; а идолима је, дакако, забрањено да се клањамо. Понор између Творца и творевине, непремостив силама творевине саме, премошћен је Богочовеком Христом и вечним енергијама Тројице, којима се верни на свакој Литургији причешћују.

Папски теолози су Бога Љубав наставили да клевећу и на многе друге начине. Пре свега, тврдили су да је Бог смрћу казнио Адама и Еву, а изворно учење Цркве је да су Адам и Ева сами себе казнили смрћу, послушавши наговор ђавола и определивши се да једу  плод познања са Дрвета добра и зла који им је "заменио" Бога Који је Живот. Анселм Кантерберијски је измислио теологоју "Божје освете" по којој је Бог толико био "увређен" грехом Адамовим да је Његов Син морао да постане Човек да би се, кроз Крст Христов, Небески Отац "осветио" људском роду: тек тако је задовољена адвокатска "правичност" папистичког "Бога" - тиранина. Западни човек је слушао да је Бог Љубав, али није знао по чему је Он - љубав, ако се стално гневи и свети, и ако је створио пакао да би у њему мучио грешнике. Православно учење је, наравно, сасвим друкчије. Бог ЈЕСТЕ љубав, и то Љубав која је Огањ (Јеврејима, 12. 29). Он своју Љубав излива на словесна створења, ангеле и људе, свагда и стално, и очекује да му они љубављу слободно узврате. Међутим, гордошћу заслепљени и у таму потонули бивши ангели, отровани мржном према Богу, постали су ђаволи, а непокајани грешници, одричући се Бога и љубави Његове, ђаволима су се у гордости и у бунту придружили. Бог их вечно воли, изливајући на њих Огањ Љубави. Они га вечно мрзе, узвраћајући Му тамом својих умова и срдаца. Александар Каломирос вели: "Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је огањ. А Огањ сажиже све оне који сами нису огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајнији и блиставији (Посланица Јеврејима, 12, 29) (...) Сви су у истом огњу Љубави. Али једни блистају док су други тамни". Према томе, пакао је вечан зато што је вечна мржња ђавола и непокајаних грешника према Богу Који их вечно воли. Они су изнутра ледени, смрзнути, јер су мрзели и мрзе, а споља их жеже Љубав и Светлост коју они не могу поднети. Пакао је, дакле, "бити окружен љубављу, а мрзети све унаоколо" (Каломирос). Не знајући за то, и мислећи да је Бог - вечити садиста, Запад се побунио против таквог Бога и настао је атеизам, безбожје које је увек и антитеизам, противбожје. Јер се "творац пакла" не може волети: њега се или боје или га мрзе. Атеизам се, то треба запамтити једном заувек, није јавио на православном Истоку, него на кривославном, инквизиторском, теологијом уплашеном Западу. Исток је знао за Христа Човекољупца и васкршњу радост, а Запад је дрхтао и скривао се у мишије рупе филозофије и науке, не могући да поднесе монструозну измишљотину коју су им папе проповедале уместо Христа. Верујући да је у паклу створена ватра овог света, инквизитори су "кривце" спаљивали на ломачама, а неки од њих су тврдили како је једно од задовољстава ових у рају да гледају како се грешници у паклу муче.

Још много нас суштински одваја од папске религиозности. Учење о чистилушту, по којем се делимично покајане душе с оне стране гроба привремено муче у пламену, да би биле спасене; учење о томе да свеци имају "вишак добрих дела" који улази у папину ризницу и због чега он за новце може да дели "опроштај грехова" садашњих и будућих, обоготворавање Богородице за коју паписти тврде да је "безгрешно зачета", иако је она, без икаквог личног греха, била подложна прародитељском греху... Из свега овога је јасно: Православље и папизам се суштински разликују, а једини пут ка миру и љубави између Истока и Запада је покајање паписта и повратак њихов вери Светих Отаца и Сабора. Према томе, православни треба да на сваки начин избегавају утицај папске духовности: било преко назови-побожних слика које нам неки намећу као "иконе", било преко њихових књига и брошура, било преко проповеди папских свештеника. Православац не сме ни по коју цену да се моли са кривославнима, а паписти су, као што смо видели, кривославни. Виђења која каткад имају неки од папиних следбеника такође су прелести (духовне обмане), и не треба им веровати. Довољно је само поменути да је тзв. "Госпа" која се јавила у португалском месту Фатими и тобоже прорекла много шта о нашим времениа "тражила" од папе да Русију, земљу православних, посвети "култу њеног срца", то јест да се поунијати. Тзв. "Госпа из Међугорја", с којом се ни многи римокатолици нису "слагали", говорила је о скором "уједињењу свих религија", и слично... . Знајући све ово, међутим, ми смо дужни да се држимо основног начела наше вере. А то је: волети грешнике, одбацујући њихов грех; волети оне који су у заблуди, а презирати њихову заблуду; молити се за оне које је ђаво преварио и окренуо лажној духовности. Љубав нам је неопходна нарочито данас, кад таласи зла и мржње преплављују свет; нарочито данас, кад се Ватикан поново диже против православне Србије, Русије, Грчке и Бугарске, служећи се, као и некада, час насиљем, а час лукавством, да би, по речи Господњој, ако буде могуће саблазнио и изабране. Љубав је сила која спасава и преображава, крепи и побеђује; њоме смо слуге Распете и Васкрсле Љубави, Христа Бога нашег. Зато је Свети Александар Невски, који је папине крижаре победио на Ладошком језеру, изјавио: "Бог није у сили, него у правди".

А правда је у Православљу, правом слављењу Бога у Тројици.

ПАПИЗАМ КАО ИДОЛОПОКЛОНСТВО

Папистима је, на жалост, папа важнији од Христа, а њихово човекопоклоничко безумље дошло је до "догмата" Првог ватиканског концила по коме је "Свети Отац" непогрешив по питањима вере (иако је још у доба у коме је Рим био православан било папа - јеретика - Хонорије, рецимо). У були од 18. новембра 1302. папа Бонифације осми је устврдио: "Ми објављујемо, тврдимо, одређујемо, проглашавамо да је потчињеност римском првосвештенику за људско биће неопходан услов спасења". Папа Еуген је 1439. објавио да "римски првосвештеник има власт над читавим светом", а була папе Павла Четвртог из 1559. онима који су му верни ставља до знања да "римски првосвештеник, који је на земљи заменик Бога и Господа нашег Исуса Христа, има пуноту власти над народима и царствима, и свима суди". Ово учење важи и међу савременим римокатолицима. Тако је бискуп Буго 1922. издао књигу "Црква" у којој се каже да Христос у Причешћу присуствује само "половично", и да је у тој, најсветијој Тајни он "нем"; друга Христова "половина" је - сами папа, кроз кога, тобож, Христос "говори" (несрећни паписти стално заборављају на папе какав је Александар Борџија, један од најкрвожеднијих зликоваца Ренесансе; о осталим "непогрешивима" да и не говоримо). Буго вели: "Идите Исусу, Који говори: идите Папи (...) Папа је Исус Христос (!) скривен под покровом који посредством људског органа наставља своју друштвену службу међу људима". Занесени Буго бунца о "слатком осећању који се окуси пред Дарохранилицом (где је папистичко псевдо-причешће, "хостија"), и крај папиних ногу"...

Овакав однос према папи омогућио је папама да стекну огромну моћ коју они и до дана данашњега поседују; јер, бити "намесник Христов" и "непогрешив у питањима вере", имати право да ти кардинал у току мисе љуби колено - зар то не значи осетити се свемоћним и неприкосновеним, сматрати самог себе богом? За православне хришћане то је богохулство у највећој могућој мери јер Христу, истинитом Богу и истинитом Човеку, није потребан никакав "Намесник"; Он, као вечни Архијереј, кормилари Црквом својом која броди према Царству небеском. Дух Свети, дух Истине и Правде, учи и упућује православне на сваку истину и на сваку правду, па је јасно да у Цркви нити има, нити може бити "непогрешив" човек. По учењу Светих Отаца чувар истине није ни епископ, ни сабор епископа самих за себе, него сав народ Божји, наслеђе Оца и Сина и Духа Светога. И епископ може да погреши; и сабор епископа може да погреши; и многи верни могу да погреше. Али Дух Свети, Непогрешиви и Свесилни, свагда има Своје верне пријатеље и сведоке кроз које у доба заблуда и догматских застрањења блиста истина Откривења датог Цркви. За сва недела папизма криве су папе чији су несрећни следбеници постали човекопоклоници, сматрајући речи папине важнијим од речи Христових. Зато је узалудно очекивати да ће се неки (било који!) папа "покајати" за злочине усташа над Србима у Другом светском рату. Јер, онда би морао да се "покаје уназад" за све своје претходнике, почев од оних који су дали благослов крижарима да у својем Четвртом рату похарају Византију и да настоје да покатоличе Ромеје. Морао би папа да се каје због инквизиције, због језуитских злодела, због слања војске на Србију и Русију, због унијаћења у Славонији и на Украјини, у Белорусији, Румунији; морао би да се каје због прогона светогорских монаха; морао би да се каје због река и мора крви које су његови следбеници пролили убијајући православне "шизматике", протестанте, Јевреје, Црнце, Индијанце итд. као што неко примети - то је теоријски могуће, али је психолошки неубедљиво. Јер, како рече Његош: "Крв је људска храна наопака", а институција папства због које је толико крви проливено од своје наопакости се ни до данас није ослободила. Не заборавимо: управо због папизма и Инквизиције на Западу је настао атеизам, својеврсни страх од "суровог" Бога Кога су западњаци видели у поступцима својх папа, кардинала, бискупа и њима подређених. Трагедија западног човечанства је у лажном хришћанству, у безизлазу "непогрешивости" једног човека, који "намесникује" Христу, кривотворећи Његов Пречисти Лик не само на своју, него и на пропаст многих душа папи потчињених. Само из те перспективе постаје нам јасно зашто је Запад, та "колевка демократије и слободоумља", у својим дубинама тако "толерантан" и пун мржње према онима који друкчије мисле.

ПОСТОЈЕ ЛИ ПАПСКИ СВЕЦИ?

До пада у папску јерес, сав Запад је био православан, и многи Божји угодници су заблистали следећи Христа, Исток са висине. Италија се прославила исповедницима и мученицима раног Хришћанства (мошти светих Петра и Павла и данас почивају у Риму), Светим Амвросијем Миланским, Светим Венедиктом Нурсијским, као и светим римским епископима - православним папама (папа значи "отац") - Светим Григоријем Великим, Светим Лавом Великим, Светим Маритном исповедником итд. У Француској су се јавили пустињаци у Галији, чији је живот описао Свети Григорије Турски (из града Тура), као и многи благоверни краљеви... Ирска је имала, Светог Патрикија Равноапостолног, који је са острва молитвом протерао змије још у четвртом веку; Шкотска Светог Ајону, Светог Колумбана, Светог Мунга; Егнлеска Светог Мученика Краља Едварда... Било је православних светаца међу Германима и међу Романима, исто као касније међу Западним Словенима (рецимо, међу Чесима - Свети Вацлав и Света Људмила). Сви су они веровали у Бога у Кога ми верујемо и исповедали Га на начин на који Га ми исповедамо, причешћујући се Христом којим се ми причешћујемо и освештавајући се Духом Којим се ми освештавамо. Али, од кад је Запад отпао од Православне Цркве и увео читав низ догматско-канонских новина, страних Светом Писму и Светом Предању, тамо светаца нема. Не значи да нема добрих и душевних, милосрдних и искрених људи: али светаца нема и не може бити зато што је Дух Свети одступио од оних који су почели да живе и мисле јеретички. Подсетимо се само једне чињенице - папски свештеници не могу да освештају водицу на њихово Богојављење, него су, упркос молитава и обреда, принуђени да је СОЛЕ да се не би покварила; православни пак, благодаћу духа божијег водицу освештавају једном заувек и она се никада не може укварити. За светост је неопходно бити у општењу са Светом Тројицом онаквом какву је открио Логос Божји, Христос.

Папска јерес уопште ни не зна за обожење нествореним Божјим енергијама којима човек од грудве блата постаје усвојено чедо Небеског оца. Њени теолози верују да је благодет тварна, а не нестворена, и да се светост задобија индивидуалистичким путем, самодовољношћу јуридичко-моралистичког типа, као и сумњивом "мистиком". (Тако, рецимо, постоји мистика "срца Исусовог" и "срца Маријиног", иако Свети Оци на саборима изричито забрањују обоготворења било ког дела Христовог или Богородичиног тела.) Римокатолички мистичари су увек били у већој или мањој прелести, бавећи се молитвом на пијетистички и сентименталистички начин и примењујући технике молитве које су забрањене од Светих Отаца (на пример, Игнацио Лојола је језуитима оставио "духовне вежбе" које се састоје у замишљању слика из Христовог живота, што је пуко фантазирање). Према томе, ни Франциск од Асизе, ни Тереза од Авиле, ни Иван од Крижа нити било који други католички подвижник нису свети у православном хришћанском смислу те речи. Сам процес канонизације код паписта умногоме је сумњив, заснован на правничком и моралистичком приступу, а често је реч о пуком администрирању "светима" одређеног краја или области. Има и трагикомичних примера: тако је Јованка Орлеанка у своје време била спаљена као вештица, а након неколико столећа је канонизована; и Терези од Авиле претила је ломача, а папа је у деветаестом веку "свецима" прогласио неколико инквизитора, од којих је један за живота био толико омрзнут да је, као свештено лице, и за време мисе у цркви стајао у оклопу и са копљем које је одлагао тек када се причешћивао. Убили су га рођаци једне од инквизиторових жртава: папа га је римокатолицима понудио као "мученика".

Такође, читање књига које су писали папски писци и мистичари је веома опасно, пошто та дела обилују "духом заблуде". Дело Томе Камписа "О угледању на Христа" је, како објашњава Свети Игњатије Брјанчанинов у "Азбуци духовног живота" (књига објављена и код нас, пуна прикривене гордости која се заклања маском смирења, а везу са Богом своди на распаљено маштање о "љубави" и "милости" Бога према усамљеној души, која ни не осећа потребу за Црквом као литургијском заједницом. На жалост, код нас су биле популарне књиге попут "Спјева о богочовјеку" извесне Марије Волторте, десетотомне збирке фантазија и вулгарно чулног препричавања Еванђеља, које никакве везе нема ни са Светим писмом, ни са Светим Предањем Православне Цркве. Црквена заповест: "Јеретичке књиге не читати" најпоузданији је путоказ кад се сретнемо са неким од папистичких дела, јер, како каже Свети Исак Сиријанац, ништа тако не може да наоружа духа хуле против нас као читање јеретичких књига.

ЛУДИЛО СРЕДЊЕГ ВЕКА

Када су отпали од пуноте Цркве, паписти су своју веру почели да схватају спољашње, као нешто што се мора испуњавати по сили ритуалистичке навике и закона, више људског него Божијег. Свештенство их је застрашило представом немилостивог Бога - "инквизитора", за ситницу су могли да буду спаљени на ломачи, а црква је била установа за спровођење папине тираније. Није онда ни чудо што су се Западњаци, жељни да се повремено "опусте" и сачувају од таквог притиска, почели да се у поједине дане у години понашају разуларено, простачки, па и богохулно, што им је, као својој незнавеној "дечици" (како их назива достојевски у "Браћи карамазовима"), Велики Инквизитор и допуштао.

Постојао је, међу папистима, празник луда или празник магарца, тобож у спомен Богородичног и Јосифовог бекства с богомладенцем у Египат. У центру празника је био - магарац. Служене су тзв. "магареће мисе", праћене комичним магарећим ревањем, "Иа!". Ове мисе су, веровали или не, одржаване у катедралама, а кад се заврше, свештеник је, уместо благослова, три пута њакао; верни су, уместо "амин", такође одговарали њакањем. За Ускрс су у храмовима причане масне шале: први је опет почињао свештеник са предикаонице. То се звало "risus pachalis" - ускршњи смех. За Празник луда бирани су лакрдијашки опати, бискупи и надбискупи, а у црквама непосредно подређеним папи чак и лакрдијашки папа. Михаил Бахтин, описујући овакве "празнике", бележи следеће: "За време свечане службе изабраног лакрдијашког епископа у самом храму кадило се, уместо тамјаном, изметом. После "богослужења" клер је седао у таљиге натоварене изметом; клерици су се возили улицама и бацали измет у народ који их је пратио". Пародичари, често фратри и жупници, писали су пародије на "Оче наш", "символ вере", "Богородице дјево", а сачинили су и тзв. "Литургије" - пијаница и коцкара. На врхове катедрала стављане су фигуре демона, химере, а на иконостасима изображаване срамотне слике... Православним Хришћанима у то је тешко и да поверују, али чињенице су необориве: текстови "магарећих миса" и других богохуљења дошли су до нас, а туристички водичи посетиоцима катедрала показују већ поменуте блудописане представе у храмовима. Не треба заборавити: кад се остане без Бога Истинитог, лаж и грех несметано царују над људима. То је била и судбина папиних следбеника.

ЈЕЗУИТИ

Један од по злу чувених папских калуђерских редова је и ред језуита (исусоваца), који је, са мотом, "Ad maiorem Dei gloriam" ("За већу славу Божју"), у шеснаестом веку основао Шпанац Игнацио Лојола. Основни циљ реда био је обнова римокатолицизма, угроженог протестантском реформацијом. У ту сврху, Лојола је као основно начело реда поставио апсолутну покорност папи и духу папизма (мада је, у ствари, ред имао великог утицаја на папе и био својеврсна "црква у цркви"). Језуита је, по наређењу више власти, могао бити послан било где и било кад на проповед; он је, како тврди Лојола, по наређењу те исте власти морао да сматра да је бело - црно, и обратно, да признаје над собом и власт бесловесне животиње, ако му је Бог "одреди"за старешину.

Језуити су се веома брзо проширили по Западној Европи. Оснивајући многе средње и високе школе, веома су утицали на развој европске интелигенције; трудећи се да, преко исповести, загосподаре савестима људи, успели су да за кратко време стекну симпатије, нарочито међу женским светом, коме је годила својеврсна "благост" језуитских "душебрижника". Лојола им је саставио духовне вежбе које су се састојале у замишљању слика из Светог Писма и њиховом "созерцавању" (што је пракса потпуно туђа светоотачкој аскези). Такође, било им је допуштено да лажу и чине друге сличне ствари, које треба да служе "на већу славу Божју". Пошто су се показали бескрупулозни у остварењу својих намера и бескарактерни у тобожњем угађању Богу, приписана им је изрека "циљ оправдава средство", а рећи некоме да је "језуита" значило је рећи му да је лицемер и подлац, маскиран образином човечности. Језуити су се укључили у рад инквизиције, а огњем и мачем су настојали да шире папизам у Северној и Јужној Америци, међу локалним индијанским становништвом које их се грозило. Папа им је дао право да продају индулгенције (опроштајнице грехова), чиме су се они обилато служили, па су људима који су материјално помагали ред опроштајнице свих грехова давали два пута - једном у току живота, а једном на самрти.

ИНКВИЗИЦИЈА

            Папа је, да би сузбио праве и умишљене јереси, као и да би се борио против "вештица и чаробњака" увео Инквизицију, једну од најкрвавијих институција свих времена. Инквизиција је требало да у име Христа, Бога Љубави, налази и кажњава инакомислеће, предајући их на мучења и спаљивање на ломачи. Зато су одмах измишљена "теолошка" оправдања. (Заборавила се у потпуности реч Светог Јована Златоустог, великог светилника Истинске, Православне Цркве, који је говорио: "јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење"). Тако је Тома Аквински у својој "Суми теологије" писао (2/2,11,3): "Ако световни владари фалсификаторе новца или друге злочинце одмах оправдано убијају још много пре се јеретици, сместа чим им је доказана јерес, могу не само изопштити из цркве, него и оправдано убити". Папа Гргур девети први је послао инквизиторе (иследнике) "јеретичке опакости" у горњу Италију, где је било велико седиште катара (патарена). Његов претходник, Иноцентије Трећи, (1198-1216) увео је правило по коме се може повести судски процес против човека оптуженог за јерес на основу тужбе, пријаве и "пер инљуиситионем" (за особу за коју се јавно говори да је "вештица" или да је јеретик). Инквизитори су имали посебна овлашћења: они су у исти мах били и судије и тужиоци и иследници; пошто су папски теолози и правници тврдили да је јерес "посебан злочин" (crimen ehcertum), за њено судско гоњење нису важила уобичајена правила. Папа Иван Двадесет други и Еуген Четврти су саветовали да се судски процеси воде "без устручавања, судске буке и формализма". Иноцентије Четврти је световним властима наредио (1252) да у процесима против осумњичених користе тортуру чијом су применом руководили сами инквизитори. Само четири године касније, 1256, папа Александар Четврти даје право инквизиторима да један другог разрешују од "ирегуларитта", тј. кривице због тога што они, као монашка лица - фратри, користе тортуру над оптуженима (ето одакле потичу "благослови" усташких "војних свећеника", који су својим "духовним чедима" давали "опрост" након покоља православних Срба - "шизматика". Иноцентије Осми је 1484. године издао булу "Жарко желећи" у којој позива да најстроже буду кажњени сви они што ометају инквизиторе у њиховом "богоугодном" делу.

Инквизитори (фратри доминиканског реда, који су себе, због ревности, звали "псима Господњим") имали су право да у току процеса користе ЛАЖ. Тако су, рецимо, обећавали ухапшенима да ће их пустити ако све признају и одају "саучеснике", а кад би ови признали - инквизитори су их предавали световним властима на погубљење (папска псевдо-црква није формално спаљивала јеретике - то су радиле власти одређене државе). Други метод лагања био је још подлији: инквизитор који би дао обећање пред сам крај процеса, кад жртва призна, повлачио се, а на његово место је долазио други - за кога обећање није важило(!).

Писани су многи инквизиторски уџбеници. Тако су доминиканци Хенрик Инститорис и Јакоб Спрагер 1487. издали "Malleus Maleficarum" ("Маљ за вештице" - сетимо се да су усташе уживале да јасеновачке логораше, српске мученике убијају маљевима). Та књига је у читавој Европи до седамнаестог века доживела тридесетак издања. У њој су подробно описане инквизиторске вештине и поступци, па је многе "надахнула" да још ревносније служе као "пси господњи". Иначе, један од аутора "Маља", Инститорис, био је човек сумњивог моралног живота. Папа Сикст Четврти је, рецимо, од аугзбуршког бискупа тражио да га затвори због проневере велике количине сребра које је у Немачкој било зарађено захваљујући продаји тзв. "опроштајница грехова" (индулгенција).

Касније је Инститорис постао папама омиљени човек и његова инквизиторска активност се наставила.

Мартин дел Рио, језуита (и језуити су се придружили својој браћи доминиканцима) у једном трактату саветовао је инквизиторе да буду опрезни кад вешци и вештице на мукама ћуте и да не сматрају то знаком њихове невиности. Тобож, ђаво им помоћу чини затвара уста или њихово тело склања на друго место, а на справе за мучење намести леш (бестидност до бестидности, све у име "кршћанства"). Лек против оних који ћуте је - насилно сипање воде истима у уста, по могућству што леденије. Што се вештица тиче, њих, сматра дел Рио, треба убијати чак и ако се не утврди да су чинима неком "нашкодиле" - јер су у савезу са демоном. Да би били што доследнији "кршћани", инквизитори су на своје жртве стављали јагње направљено од воска, (да символизује Христа" - свете мошти), или су им - (опет на силу!) у уста сипали "свету водицу".

Један частан човек, језуита Фредерик Спе (1591-1635) борећи се против инквизиторског лудила у прогону "вештица", говори о подлости у поступању са ухапшеницима: "Ако ухапшеница показује страх узимају јој за зло јер тврде да има лошу савест, ако не показује страх, тврде да се претвара да је невина". Због тога то је реч о "посебном злочину", ником не допуштају адвокате. Признала или не - биће убијена. Мучења се, све тежа и страшнија, понављају по четири - пет пута, а судије, сматрајући да служе Богу, не осећају никакву кривицу. За њих је срамота да се утврди да су неког невиног ухапсили - чим је ухапшен, мора да је крив. Жене, углавном сиротице и старице, су на мукама биле принуђаване да одају друге "вештице" и особе о којима нису ништа ни чуле. Било је довољно да те неко оклевета, па да одеш на ломачу. У току ислеђивања примењивана су сва средства која су касније, у Другом светском рату, усташе користиле ликвидирајући своје жртве.

Најкрвавија инквизиција била је шпанска. Њу је нарочито неговао Фердинанд "Побожни", кога је папа прогласио за "свеца" (у житију му пише да је "сопственим рукама доносио дрва за спаљивање јеретика"). Торквемада, знаменити велики инквизитор Шпаније, имао је независност у поступцима чак и у односу на папу. На хиљаде људи изгубили су животе због разних оптужби - Мавари су убијани јер нису хтели да напусте ислам, јевреји јер су се држали јудаизма, а домаћи "јеретици и вештице" страдали су свакодневно. Приређивани су и "auto da fei", чинови "јавног исповедања вере", покајаних јеретика који су затим спаљивани. Претходно су били понижени и изругани на најнедосјтојније начине. У овим "auto da fei" уживали су подједнако и шпански краљеви и руља жедна крви. Због ужаса пшанске инквизиције у Холандији је у шеснаестом веку избио велики устанак протестаната који су успели да протерају паписте - окупаторе са своје земље. Инквизиција је у Шпанији постојала све до почетка деветнаестог века, када ју је Наполеон укинуо. Наравно, није било ништа боље ни у Француској (сетимо се "Вартоломејске ноћи"), Немачкој, Италији и другде. У суседној Хрватској процеси вештицама такође су били саставни део свакодневице папиних поданика, који су тек у осамнаестом веку за време "просвећеног апсолутизма" Хабзбурга схватили да "лов на вештице" и није најнеопходнији елемент римокатоличке "побожности".

Па и протестанти, одвојивши се од Рима, нису могли да се ослободе духа Инквизиције, којим је Запад заражен и до дана данашњег. Тако је, рецимо, немачки правник - протестант Бенедикт Карпцов (17.в.) по сведочењу Олденбурга, на смрт осудио 20.000 људи! Сваког месеца ишао је да се "причести" и 53 пута причитао Свето Писмо.

Епископ Данило (Крстић) на једном месту каже: "Јеретичка полуварварска Европа касније је дошла до грозота Инквизиције, јер теолошки није разликовала Огањ божанске љубави и створену ватру овога света, мислећи да је та ватра овога света у паклу и да у то име може спаљивати. Дакле, питање њиховог погрешног веровања врло је битно, јер се догматик увек проверава етиком. Тако је, ето, седамнаест векова после Перикловог доба, у коме полиција није ни тукла, ни хапсила грађане, дошло до тога да се у франачкој Европи у име Христа, Бога Љубави, и његовог тзв. "викара", "намесника" папе разбуктавају инквизиторске ломаче. Због тога се западноевропска интелигенција разочарала у хришћанство и створила завереничко друштво слободних зидара - масонерију. Сасвим је природно да из такве традиције касније ниче безбожна Француска револуција, а да за њом долазе отворени сатанисти - Карл Маркс, на пример (...) Све што је у Европи добро, долази из ромејске Византије, а све што не ваља је "домаћи производ", плод полуварварског, инквизиторског духа (савремени Његош би рекао "трагови им смрде ломачама") (...) Свети Сава се определио за политички понижену и ослабљену Византију, јер је у њој видео несаломиви дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца.

ПАПИНА ЕКУМЕНИСТИЧКА ТЕОЛОГОЈА

Прва књига интервуја коју је икада дао један римски понтифекс зове се "Прећи праг наде", и иза ње стоји Иван Павао Други. Новинар који је разговарао са папом назива га "врхунским римским Првосвештеником" и "наследником Петровим"; чврсто је уверен да папа, "по службеној дужности" мистички опитује Христа, као наследник једног човека, Петра, коме је Христос поверио сведочење, папа је, према овом новинару, човек - стена за коју се треба хватати у тренуцима сумње. Папа каже да се "не треба бојати кад те људи зову Христовим намесником", иако изгледа да то није у складу са Еванђељем; говорећи о томе да је сваки бискуп, у извесној мери, "vicarius Christi", папа се не одриче паполатрије, него је својим ставом о "Петру-стени", на којој је Христос тобож основао Цркву (а Он ју је основао на Петровом исповедању вере у Њега као Богочовека, а не на овом апостолу као таквом) - и даље подржава.

Прикривена гордост овог човека види се још на самом почетку књиге, кад га новинар пита како се и за шта моли папа. Иван Павао Други одговара: "То би требало питати Светога Духа! Папа се моли онако како му Свети Дух допушта да се моли!" Према томе, будући у сталном контакту са "Светим Духом", папа не може а да не буде "непогрешив"(!). Мада то нигде не каже, јасно је свакоме ко чита између редова. Колико је ово сматрање себе духоносним туђе духу православног смирења, није потребно ни говорити.

Папа критикује западни рационализам који је, по њему, почео од Декарта, а довео до деизма и атеизма. Само противречје таквог става види се из његове неспособности да схвати колико је римокатолички схоластицизам допринео рационализму; када је спала тешка образина са "Суме теологије", појавио се Декарт. Он, очито, није могао да дође ниоткуда. А папа воли Тому Аквинског, и његову теодицеју ("оправдање Бога" - типично западно, јуридичко теолошко питање). Он каже да је читава западна цивилизација следила ритам Аквинатовог питања: "Постоји ли Бог?" које се, барем у таквој форми, на православном Истоку никад није постављало. (Са правом каже отац Јустин Поповић да се вера наша разумски не доказује, него душом и телом показује; потреба за "доказивањем Бога" израз је сржне сумње у души). Иако се позива и на предање Источне Цркве, папа се држи свих језгрених заблуда римокатолицизма. Тако, на пример, веома често цитира један стих из папских богослужења, у коме се помиње тзв. "Felix culpa", "срећна кривица", наших прародитеља, због које је човечанство заслужило тако великог Искупитеља. Учење Цркве од Истока јесте да Ваплоћење Христово није проузроковано само падом прародитеља (да је тако, онда би ђаво имао "позитивну" улогу); напротив, Христос би се ваплотио и да није било пада Адама и Еве, јер је једини начин да се творевина сједини са Творцем да Син Божји постане Син Човечји, то јест да Творац постане твар, "неразделно и несливено" (догмат Четвртог васељенског сабора). Римокатолици и, наравно, први међу њима, улогу Христа виде само као улогу Онога Који је победио грех, смрт и ђавола.

Основна особина папизма је човекоугодништво. Док су раније спаљивали све који се, макар најмање, не би слагали са инквизиторском теологијом Рима, сада папа Иван Павао Други тврди да се "семе речи" налази у свим религијама, као и да у свакој религији делује "Дух Свети". Све религије имају "заједничке сотиролошке корене", па су молитве у Асизију, у којима су учествовали и будисти и индијански шамани, прави пример тог заједништва. Папа хвали сваку религију. Анимизам је, каже он, хришћанству близак због тога што је вера у божанске претке слична вери у Цркву као "заједницу светих". Кинески Тао је сличан хришћанском Логосу. Чак су и аустралијски урођеници верски напредни, јер "имају религиозну традицију старију од Авраамове и Мојсијеве". папа хвали религије Оријетна, говори о извесним видовима "хришћанске медитације": наравно, о верама монотеистичког типа говори са пуно ентузијазма. Одушевљава га исламска "верност молитви", која треба да буде "модел за вернике у правог Бога". Што се Јевреја тиче, они су "старија браћа по вери", "изванредан народ који у себи и даље носи божански избор". Хвалећи се асишком молитвом за мир у Босни, папа не заборавља да помене како је младим мухамеданцима у Мароку говорио о вери у једнога Бога. Спасити се, по Ивану Павлу Другоме, може ко како жели - хришћани у Цркви, остали - ван Цркве. Зато је по њему огроман значај Другог ватиканског концила, чији ниједан докуменат не садржи анатемисање било кога. Екуменизам је - "дијалог спасења", а истина - "нема граница". У толеранцији папа иде толико далеко да каже како "црква" не суди никоме о томе да ли је спасен или не; чак се ни за Јуду издајника "не зна" да ли је у паклу (СИЦ!).

Што се тиче извора своје "толеранције" и "љубави" према православнима, папа истиче да је то особина његовог народа, Пољака (сетимо се само како се та "љубав" Пољака осетила у односу према православним Малорусима и Русима у доба "смутног" времена). Пољаци су, вели папа, као "веома отворени према онима који мисле друкчије", покренули иницијативу јединства са Истоком, и тако је настала Брест-литовска унија 1596.године, што је довело до стварања "католичке цркве византијско-украјинског обреда" (О Брест-литовској унији видети у поглављу о односу Русије и папизма). По Ивану Павлу Другоме, паписте и православце много шта спаја, па се учења "сестринских цркава" допуњавају, а "дах Духа Светога", осећа се у разним теолошким комисијама које припремају "ново јединство". Међутим, Иван Павао Други опет сматра да је папа - "намесник Христов", и сав екуменизам се, кад се разгрне ватрометна реторика, своди на то - признати папу за "видљиву главу Цркве". Ево шта он каже: "У служби Петровој (папској, нап.аут) је, дакле, и служба јединства, која се нарочито тумачи на екуменском пољу". Ово треба читати на следећи начин: "Јединство хишћана се остварује у наследнику Петровом." То јест - у папи (нова вербална формула је маска за стари унијатски садржај).

Смрад папског човекоугодништва смета чак и многим традиционалним римокатолицима, који не могу да схвате како им се препоручује да се у молитви угледају на мухамеданце и кад им се талмудски јудаисти, који Христа сматрају "лажним пророком" од Ивана Павла Другог препоручују као "старија браћа" по вери. (Шта тек могу да кажу кад виде како им се примитивни култ аустралијских урођеника тумачи као "старији" (као да је то битно кад је Истина у питању!) од вере Авраама и Мојсеја! Зато није чудо што многи разочарани римокатолици траже веру отаца, то јест - православну Цркву Божју. Највећа трагедија наших дана је, међутим, у томе што се многи представници Православља оглушују о вапај богогладних душа Запада, па иду на ноге папи и тврде како су Исток и Запад "једно у Христу". Овај бесловесни екуменизам који би хтео да се православни и римокатолици уједине до 2000. године (по чијој жељи?) отворена је издаја Христа и апостолског Предања.

Папа Иван Павао Други има хиљадугодишње искуство латинског лукавства у мамљењу наивних и поткупљивању подмитљивих људи са православног Истока. За оне наивне, он пише своје теолошке посланице, у којима истиче лепоту и држање Истока, и нуди "сву своју љубав", припадницима "сестринске цркве". У "апостолској посланици" под називом "Orientale lumen" ("Источна светлост") која је у свет отишла у доба док су Хрвати освајали Западну Славонију и Јасеновац, мамац је до сада најзаслађенији реторички и политички. Да би заварао православне, папа се позива на Свете Кирила и Методија који су, тобож, били "апостоли јединства" Истока и Запада (заборавља се да је сплитски сабор 1059. године Светог Методија прогласио за "јеретика" због богослужења на словенском језику, да је одлуку овог сабора потврдио папа Никола Други).

УЈЕДИЊЕЊЕ ПОД ПАПОМ

И у "Orientale lumen" Иван Павао Други говори о сличностима, а не разликама, између Истока и Запада; тврди да пред Христом, на крају другог миленијума, "морамо бити једно" (као да Њему треба руља уједињена у лажи, а не мало стадо чије је јединство Он, Истина).

Папа пише о Светим Оцима Православља, о обожењу, о апофатици, о монаштву Истока; предлаже римокатолицима да упознају православну веру што дубље. Он истиче значај Евхаристије, која је у Литургији Истока тако чудесно присутна; помиње православно старчество, исихазам, итд. Истичући значај заједничких молитава са православнима, Иван Павао Други наводи пример цариградског патријарха Вартоломеја Првог, који му је, за римски Велики Петак 1994, послао молитвене медитације, говорећи о јединству Истока и Запада у мученицима. После свих ових бајковитих нежности, папа презали на суштину ствога става: "Ако је неко ко жели да постане први позван да буде слуга свима, онда ће се видети како из храбрости ове љубави израста Примат Љубави" (то јест, примат "Петровог наследника", папа; нека нам буде опроштено што овде користимо народну изреку - "Ко о чему, баба о уштипцима".) На крају, кад је признао шта хоће, поменуо унијате у позитивном светлу, као неку врсту моста између Истока и Запада, папа нуди услуге римокатолицизма православнима и своје вернике опет позива на отвореност.

Папски екуменизам је позив у загрљај лажи и смрти. Папа ће учинити све да му се Исток поклони као "првом у љубави"; папа ће се одрећи и "filioque", и целибатног свештенства, и ко зна чега још - само да би био "намесник Христов" и "наследник Петров". Према томе, православни који то не схватају и не желе да схвате далеко су од истине. Најмањи компромис по питањима вере води у вечну смрт, ако се човек претходно не покаје; и ту нема никакве "филозофије"! Довољно је сетити се примера из житја Светог Пајсија Великог, чији се један ученик Христа одрекао у брбљању са јеврејином, који му је рекао да Христос није прави месија, него треба да дође други. Не мислећи шта прича, монах је, у својој наивности, казао: "Можда си у праву!" Кад се вратио Светом Пајсију, овај га није препознао - благодат Светог крштења је од непажљивог монаха одступила. Несрећник је молио свог духовног оца да умоли Христа да њега, одступника, поново прими у недра Цркве. Свети Пајсије се много потрудио, Христос је неколико пута одбијао да опрости и на крају је видевши љубав Свог угодника према овоме грешнику, благословио повратак заблуделе овце.

Ко буде паписте признао за браћу у Христу, одрећи ће се Светих Мученика и Исповедника вере Божје, и стаће на страну јеретика и богохулника. С друге стране, ово ћемо рећи по цену да нас сматрају "фанатицима", православни екуменисти су у овом тренутку и заувек највећи непријатељи свих инославних: уместо да им проповедају Христа Распетога и Васкрслога, и тако их спасавају из канџи демонских (а сваком јересју, кажу Оци, руководи један демон), они их чешу по ушима, успављују им савест и бацају у наручје вечној смрти. Једини прави пријатељи инославних су они који их воле нудећи им Истину Православља, они који их позивају да се од Велијара окрену богочовеку Христу. Сваки други пут води у пропаст.

раб Божији Богољуб