Тајна ватиканска организација Интермариум била је покровитељ „пацовских канала“ за евакуацију усташа и нациста из Европе. Увлачећи западне савезнике у прљаве комбинације покушала је да добије и Подунавску конфедерацију средњоевропских католичких земаља, пре него што их Црвена армија заузме.

„Интермариум је једна од најбоље чуваних тајни Другог светског рата и Хладног рата јер је била компромитујућа и за Ватикан и за западне савезнике. Највише сведочанства о њој налази се у архивима Контраобавештајног-корпуса војске САД „, каже академик Драгољуб Живојиновић, који је истраживао америчке и британске архиве. У њима постоје документи да су 1941. савезници размишљали о идеји обнове Хабзбуршке монархије.

„У Ватикану су дуго осећали носталгију за Аустроугарском и размишљали о њеној обнови. По мишљењу многих кардинала, такво решење би заштитило католичке земље и народе од комунизма, протестантизма и православља. Таква творевина представљала би санитарни кордон, па је између два светска рата уживала велику подршку Француске и Британије. За такво решење залагала се и тајна католичка организација Интермариум (Међуморје), али њени планови су били много амбициознији и укључивали су у будућу конфедерацију просторе између Балтичког, Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора“, каже др Живојиновић.

Пројекат је имао додирних тачака са тежњама француске и британске политике да низ новонасталих мањих и средњих држава послужи као санитарни кордон, али с различитих позиција, наглашава др Драган Петровић са Института за међународну политику и привреду.

Идеја стварања Интемариума је актуелизована крајем 20. века, али овај пут као регионални савез малих и средњих држава смештених између Русије и Немачке, које би заједно ефикасније могле да планирају одбрамбену политику. Централну улогу поново има Пољска, у којој је између два светска рата, после пољско-совјетског рата, рођена и прва идеја о Међуморју (Интермариуму) – одбрамбеном савезу држава између Балтичког и Црног мора.

„Французи су желели Интермариум као кордон против јачања Немачке, а Енглези као брану од ширења бољшевизма из совјетске Русије. Британске службе и Ватикан подржавали су самосталну Хрватску и низ покрета који су деловали на простору Источне Европе и Балкана са циљем слабљења руских позиција“, каже др Петровић.

Агитацију у корист стварања Дунавске конфедерације започели су у САД 1941. претендент на њен престо надвојвода Ото Хабзбуршки и његов брат Феликс.

„Они су покренули снажну пропагандну кампању уз помоћ католичке хијерархије у САД. У јуну 1941. надвојвода Ото је на предавању у Конгресној библиотеци поручио да народи Подунавља желе стварање Дунавске конфедерације у којој би живели Аустријанци, Баварци, Словаци, Мађари, Словенци и Хрвати. Босна и Херцеговина и Војводина, по његовим речима, морале би да се изјасне да ли желе приступање“, наводи Живојиновић.

У то време, делови Војводине и БиХ биле су део квислиншке Независне Државе Хрватске, где се српско питање решавало по упутству Павелићевог министра правосуђа Милета Будака: трећину Срба покатоличити, трећину иселити, а остатак побити. Кад се 1943. ратна срећа окренула и надбискуп Алојзије Степинац са др Крунославом Драгановићем покреће план за спасавање НДХ.

„Драгановић одлази у Ватикан као специјални саветник да успостави контакте са западним савезницима. План је био да геноцид Срба представи као дело малобројних усташа, а не као државну политику и да захтева од савезника да после рата прикључе независну Хрватску Подунавској федерацији католичких земаља“, наводи проф. др Вељко Ђурић Мишина.

Најтраженији нацистички злочинци измицали су правди испред носа јер је Драгановић добијао спискове за хапшење и склањао их преко океана. Тек 1947. специјални амерички Контраобавештајни корпус открива подршку „пацовских канала“.

„Агент Вијам Гауен је открио да једна добро организована мрежа нацистичких емиграната из Средње и Источне Европе оперише на ободу Ватикана и прима тајну подршку и помоћ од мале али моћне групе завереника, укључујући папу Пија XII лично“,  открио је тек 1991. бивши амерички обавештајни официр у Ватикану и државни тужилац САД Џон Лофтус.

Сведочанства о овој мисији пронађена су недавно откривеној Драгановићевој аутобиогафији.

„У Загребу сам имао разговоре с важнијим људима, као с (Павелићевим) министрима др Лорковићем, др Старчевићем, др Сушићем и другима и са представницима Хрватске сељачке странке: др Фаролфијем, др Филипанчићем, др Кребеком и сличнима. Сви су они били најживље заинтересовани за прелаз Хрватске са стране сила Осовине на страну савезника“, записао је Драгановић.

Он је израдио меморандум за енглеску владу и предао га британском амбасадору у Ватикану лорду Озборну, а и амерички конзул у Цариграду добија меморандум „Хрватско гледиште о мировном споразуму“.

„У меморандуму се тврди да су прави представници хрватског народа Мачек и ХСС, оштро се напада генерал Драгољуб Михаиловић и заступа се идеја о ставарању Подунавске конфедерације. Касније, у меморандуму надбискупу Спелману, амерички председник Рузвелт је као једно од решења за Аустрију предлагао да надвојвода Ото Хабзбуршки осигура престо те земље. Рузвелт је тада био против обнове Југославије и нагињао ка стварању независне Хрватске и Словеније“, наводи др Живојиновић.

Драгановићева писма показују да је он преко дипломата у Ватикану одражавао везу са министрима југословенске владе у егзилу. Архив америчког Контраобавештајног корпуса открива да је Миха Крек, министар у избегличкој краљевској влади у Лондону био један од најважнијих Драгановићевих сарадника у пребацивању нациста и један од шефова пројекта Интермариум. Амерички архиви откривају да је и Тито покушао да оствари контакт с врхом католичке цркве у НДХ.

„Свестан снаге католичке цркве и потребе да обезбеди њену подршку Броз је 1943. послао Степинцу емисара с понудом „да буде генерални викар партизанских снага“. Надбискуп је одговорио да ће прихватити ако га папа Пије XII постави на тај положај. Степинац је ово испричао њујоршком адвокату Џемсу Мареју, који га је посетио 1952. у Крашићу. Овај је о томе известио државног секретара САД Дина Ачесона“, наводи др Живојиновић.

У августу 1944. Броз борави у Италији, где у више наврата разговара с Черчилом, али и са шефом америчке војне службе ОСС генералом Вилијемом Донованом.

„Тито и његова пратња се цео дан 9. августа задржавају у Риму. Провели су неколико часова само у разгледању цркве светог Петра у Ватикану. Броз није дозволио фото-репортерима да сликају групу, известио је ОСС“, каже академик Живојиновић.

Британске и америчке службе после 1944. извештавају да чланови југословенске војне мисије у Риму посећују Државни секретаријат Ватикана.

„Они извештавају и да чланови југословенске војне мисије одржавају везе са Драгановићем, посећују Завод светог Јеронима, познат као центар подршке усташама у Ватикану и касније „пацовских канала“. Поједини свештеници посећивали су Југословенску војну мисију. Члан мисије Арсо Милатовић и Драгановић су одржавали везе и касније“, наводи др Живојиновић.

У том тренутку су већ спремни „пацовски канали“ за спасавање нациста и усташа преко Завода светог Јеронима. Штампарија лажних докумената у подруму седишта Хрватске братовштине Светог Јеронима обезбедила је лажне папире за бег око 30.000 Хитлерових војника и њихових савезника, потенцијалних војника Запада за рат са СССР. Пројекат стварања санитарног кордона Интермариум је пропао јер је Стаљин у Јалти савезницима Американцима рекао да неће допустити обнављање Аустроугарске.

Борис Субашић / „Вечерње Новости“