Ево прве седмице Петропавловског поста, када велики број православних Срба настоји да се, постом, молитвом и исповешћу, припреми за Свету Тајну Причешћа. На жалост, под утицајем новотарске пропаганде, велики број православних у Србији заборавио је да се припреми за Свету Тајну приступа са свом озбиљношћу за коју смо способни. Они нам непрестано помињу ранохришћанску Цркву и тадашње обичаје причешћивања, заборављајући да укажу на то колико су рани хришћани или истински спремни да се причешћују, јер су строго живели по Закону Божјем.

Зарад подсећања, доносимо један одговор месточувара патријаршијсог трона Московске патријаршије, митрополита Сергија (Страгогородског) једној верници која је тражила свакодневно причешћивање, као и писмо Светог Пајсија Светогорца из 1959. Године, у коме он објашњава како се односио према једном следбенику познатог смутљивца Макракиса, који је такође заговарао причешћивање без припреме. Ко чита, нека разуме, и нека се сети да су наши Свети оци Јустин и Николај јасно рекли да се припрема за причешћивање обавља постом, молитвом и исповешћу.

Поводом молбе о обнови свакодневног причешћивања светим тајнама и (у ту сврху) служења литургије пређеосвећених дарова у све седмичне дане Великог поста и на Велики петак (од 13. маја 1931. године под бр.  85)

Молба грађанке Л. Ј. Иванове и "скупине лица хришћанског друштва, скупине која стоји иза ње" о обнови служења пређеосвећених литургија током целог Великог поста свакодневно, осим дана када је одређено да се служи потпуна литургија. У прилогу је на машини откуцана свеска под насловом: "Апологија свакодневног примања светих тајни као заповести Христа Спаситеља".

Мишљење Заменика (митрополита Сергија Страгородског) следећег садржаја: "Апологија полази од несумњиве и дубоке истине да причешћивање Телом и Крвљу Христовим није само сврха живота у Христу, него и извор тог живота, или, изражавајући се помало механички, средство за тај живот. Отуда проистиче и непосредни практични закључак о неопходности што је могуће чешћег причешћивања светим тајнама. Једва да је потребно и говорити да је та истина за црквене људе потпуно неоспорна и да је такође неоспорна и неопходност да се на њу непрестано подсећају црквени људи који је готово увек заборављају. Нажалост, аутор Апологије, попут многих других обновитеља "древноапостолског" поретка, испушта из вида да усклади своја умовања са учењем и деловањем Цркве а понегде и отворено супротставља своје учење црквеном у својству исправке овог, те зато не чуди што долази до неприхватљивих закључака.

Да је спасоносно причешћивати се светим тајнама што је могуће чешће јесте истина, али се не може прихватити као апсолутна истина да без свакодневног причешћивања човек духовно умире. Против овога сведочи цела историја православног подвижништва (на пример, преп. Марија Египћанка). У физичком животу човек не може да живи без хране; али догађају се случајеви када ради одржавања здравља, односно истог тог живоа, мора да се повремено уздржава од хране, да се лечи глађу. Нешто слично се догађа и у духовном животу. Чак и велики подвижници који су достигли највише степене духовног савршенства понекад доживљавају периоде у којима их оставља Божија благодат. То се њима догађа као указивање на то да се спасење човека не врши само пасивним примањем благодати, него и делатним стремљењем човекове слободне воље. Тим су неизбежнији такви периоди духовне оскудице за обичне људе овога света који живе испразним, свакодневним животом, који често греше и слично. Мислити да човек у таквом стању као да може насилно да задржи у себи благодат Божију посредством механичког свакодневног причешћивања, била би врло велика грешка.

Истина, знамо за примере када је често, готово (али само - готово) свакодневно примање светих тајни одржавало људе у непрестаној духовној трезвености. Али не мање су познати и супротни примери када готово свакодневно механичко причешћивање, без одговарајућег духовног тренинга, без подвига, није штитило људе од постепеног духовног умирања све до потпуног губитка вере. Ето зашто је света Црква и установила одређена правила епитимије и других духовних вежби; она је одредила за целу црквену заједницу без изузетка да се у извесне дане уздржава од примања светих тајни (седмични дани Великог поста, Велики петак) и ниједан истински духовни човек није назвао ту заповест Цркве бескорисном, тим више није иступао против ње као опасне за спасење. А и сам аутор Апологије не може у области причешћивања без извесне периодичности, другим речима, без извесног самосавлађивања или уздржавања. Јер аутор дозвољава само причешћивање једном дневно. Значи, по читав дан човек ипак мора да буде без светог причешћа. Ако је цела ствар у што је могуће чешћем механичком понављању зашто се онда не бисмо причешћивали два пута дневно или, на пример, пре сваког узимања хране.

Духовна неприпремљеност не треба, по аутору, да зауставља причесника пред светом Чашом. Чини се, тим више не треба да га зауставља телесна неприпремљеност (на пример, узимање хране). Очигледно је да и аутор Апологије не заборавља да примање благодати Божије у облику спољашње тајне не само што не искључује, него и обавезно претпоставља духовну самоиницијативу причесника. Нека се наш аутор много више приклони гласу Цркве (Духовно духовним доказујући, 1 Кор. 2, 3) и заједно с њом нека допусти неопходност хришћанину да се ради свог духовног напретка уздржава од светог причешћа понекад и више од једног дана. Црква нас учи да овакво привремено уздржавање, када се оно не врши из лењости и томе слично, не само што не може да нам нашкоди у духовном погледу, него може особито да допринесе нашем духовном напретку.

С овог гледишта чини нам се савршено произвољном и мисао из Апологије како је живот хришћанске заједнице доспео у стање опадања управо због нестанка обичаја свакодневног причешћивања. И чињенице духовног искуства, и подаци црквене историје говоре пре о супротном односу између поменутих појава: управо је зато и изашао из праксе обичај готово свакодневног причешћивања зато што се ниво живота црквене заједнице снизио у поређењу с првим вековима. То је снижавање, са своје стране, зависило од корените промене у положаја хришћанства у свету. Из личног, често жртвеног подвига, хришћанство се за већину људи претворило у нешто што се чини ради реда а понекад чак и ради користи. Црква, наравно, није могла да не примети ту суштинску промену у стању своје пастве, те зато није могла више да примењује на касније полусвесне и полупринудне хришћане исту ону дисциплину као и на духовне ентузијасте из претходног доба.

Мој закључак је тим поводом следећи. На сваки начин треба поздравити мисао Апологије о пожељности, па чак и нужности што је могуће ширег распростирања међу православнима благочастивог обичаја што чешћег приступања светом причешћу. Православни пастир свакако треба да се бори против механичког, немарног и непажљивог приступања светој тајни и оне који тако приступају причешћу треба да спречава. Али у истој мери пастир треба да се бори и против сувишне и нездраве неповерљивости, "бојажљивости" својих парохијана, која понекад иде сувише далеко и неретко их удаљава од причешћа на многе године. Нека подсећање из катехизиса о неопходности причешћивања најмање једном годишње буде за сваког православног само најнижи дозвољени минимум који је предвиђен за људе који су се готово одвикли од Цркве. Општим правилом нека се сматра што је могуће чешће причешћивање. Али захтевати, па чак и само препоручивати, свакодневно причешћивање (или барем готово свакодневно, у складу с црквеним типиком) за све православне уопште, независно од њиховог личног духовног стања и од услова њиховог живота, било би и несагласно са непогрешивим гласом и праксом свете Цркве, и у многим појединачним случајевима прилично опасно у духовном погледу.

Зато највише што се може дозволити и пожелети у одговору на Апологију и што се може поставити као циљ тежњи православног пастирства јесте да савремени православни хришћани, без обзира на своје световне послове, приступају светом причешћу ако је могуће често али (и то важи само за оне најусавршеније међу њима) најчешће сваке недеље или празника. У складу с реченим само од себе отпада и питање о обнови свакодневног служења литургије пређеосвећених дарова за време Великог поста у седмичне дане.

Донесена је одлука: у складу с мишљењем Заменика, сматра се прихватљивом жеља честог причешћивања православних хришћана а за оне међу њима који су остварили напредак - и причешћивања сваке недеље; мишљење пак о обавезном свакодневном причешћивању, будући да не одговара духовној користи причесника и да није у складу с вековном праксом свете Цркве, те се, према томе, молба грађанке Л. Ј. Иванове и осталих да се обнови служење литургије пређеосвећених дарова у све седмичне дане свете Четрдесетнице и на Велики петак - одбацује. У вези са овим послати преосвећеном митрополиту указ ради саопштења молиоцима.

Часопис Московске Патријаршије, 1931. година, бр. 5

Превод: Зоран Буљугић                                                                                                                         Хулитељима на Свето Причешће

У Стомијском манастиру 19. 10. 1959.

Брате у Христу П, радуј се у Господу свагда.

Веома много желим да вас сретнем и гледаћу да тако буде, јер имам утисак да ћу се показати веома корисним у богоугодном послу оца А.

16. овог месеца вратио се у нашу отаџбину Коницу прождрљиви вук Х. К. (макракиста), чак је и књиге делио, нудећи камуфлирани отров прелести...

Свакога дана је хтео да се причешћује Пречистим Тајнама иако би увече како смо видели јео роштиљ. Стога вас много молим нека за то зна нови златоусти отац А. Како пастири наше Цркве дају дозволу вуковима да отимају јагањце? Говорио је нашим сиротим земљацима да божанско Причешће нема никакве везе са исхраном итд. А наша Црква је опоменула Макракиса. Срећом, овде смо стигли да спречимо зло. Одмах је отишао пошто сам га добро испрашио. Али нисмо стигли, брате мој, да уништимо осиње гнездо протестаната, а бродоломи су на помолу.

На крају вам шаљем много благослова Христа и Богородице.

Монах Пајсије Филотејац.