Мисли светитеља Николаја Српског

"Три су фатална духа европске цивилизације:

Дарвин, Ниче и Маркс".

Светитељ Николај Српски

У многим својим проповѣдима, прѣдавањима и чланцима светитељ Николај Српски се дотиче теме дарвинизма. Он је сматрао да је без урачунавања чиниоца „дарвинизма“ тешко схватити многа трагична збивања ХХ вѣка. Рекло би се, каква може бити веза између теорије Чарлса Дарвина, која се односи на биолошку науку, и таквих друштвених катаклизми као што су два свѣтска рата, револуција 1917. године у Русији, Велика депресија 1930-их година и много другог? Светитељ разјашњава да је веза најнепосрѣднија. Почитајмо шта тѣм поводом пише Николај Српски у чланку „Три авети европске цивилизације“, објављеној у часопису „Хришћанска мисао“ уочи Другог свѣтског рата (Бѣоград, август-септембар 1939).

У указаном чланку светитељ наставља тему коју је промишљао и оглашавао током многих прѣтходних година. Та тема је – криза европске цивилизације. Под „европском“ он у виду има „хришћанску“ цивилизацију. Криза је, дабоме, сазрѣвала и развијала се у току многих вѣкова. Али почетак оштре фазе кризе он датира ХVIII вѣком. У прѣдавању одржаном 16. децембра 1919. године у лондонској катедралној цркви светог Павла у присуству краљевских личности, Николај Српски је дао веома одлучну и смѣлу изјаву: „Моја теза је једноставна и јасна. Ја тврдим: Европа нѣје више центар и срѣдиште свѣтске цивилизације – која је изграђивана на темељима хришћанске вѣре преко 19 стотина година. Европа је у XVIII веку прѣстала бити центар најнапрѣдније свѣтске цивилизације. Она сада посрће и тетура се по самој ивици провалије сопствене пропасти, похлепно се хватајући час за ове, час за оне промѣнљиве врѣдности“. Због чега управо XVIII вѣк? Зато што су се у Европи тада попут пошасти куге распространиле идеје француских философа-просвѣтитеља (Монтескје, Дидро, Волтер, Русо и др.). Те идеје, за разлику од идеја ранијих европских философа (који покушаваху измирити хришћанство и позитивну науку) бѣху већ отворено атеистичким, па чак и богоборачким. Французи сташе убѣђивати Европу да изнад „науке“ нема ничег. А хришћанска религија је или „прѣдрасуда, или једна од „научних хипотеза“. Но то је још било „цвѣће“, „плодови“ су се појавили у слѣдећем столѣћу.

У XIX вѣку европској цивилизацији су нанѣта три ударца. То нѣсу били ударци физичког карактера. То су биле три теорије, које друштву бѣху прѣдстављене као „научне“: „Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталне етичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије“.

Трѣба рећи да су све три теорије биле дочекане с неповѣрењем од обичних људи, који су навикли да се у животу руководе здравим разумом: „Обични људи, код којих је срце још увѣк верификатор истине, осѣтили су све три ове теорије као опасне фантазије“. А интелектуалци, који су већ одавно изгубили здрав смисао и интуицију – чуло срца – прогутали су блистави мамац „научних теорија“: „Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осѣћања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине“.

Напоменућу да се од три теорије на свѣту прво појавио дарвинизам. Формално, датумом његовог рођења трѣба сматрати 24. новембар 1859. године, када је из штампарије у Лондону изашла књига с веома дугачким насловом: „Постанак врста помоћу природног одабирања или Одржавање повлађиваних раса у борби за живот“ (енгл. On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life). Њен аутор био је енглески природњак Чарлс Дарвин (1809-1882). Она је и постала крајеугаоним каменом учења под називом „дарвинизам“. Учење се почело ширити свѣтом брзином шумског пожара. Већ 1864. године књига бѣјаше издата на руском језику (прѣвод М. Владимирског). Кључне идеје дарвинизма: борба врста за опстанак, еволуција као процес „природног одабира“, постанак човѣка од мајмуна. Дарвинизам се стално модернизовао, допуњавао новим идејама и емпиријским подацима, добијао је све финију философску интерпретацију. Саврѣмена верзија дарвинизма је „синтетичка теорија еволуције“.

Као друга теорија се оказало ничеанство. Оно је названо по имену његовог оснивача Фридриха Вилхелма Ничеа (1844-1900). То је философско учење које пориче морал, преузноси егоцентризам, индивидуализам и волунтаризам, истиче концепт „натчовѣка“, констатује да постоје људи „више расе“ и „ниже расе“ итсл. Нѣ може се навести тачан датум рођења ничеанства. Но, велики дѣо Ничеових радова, којима је ударен темељ учења, пада у 80-те године прѣтпрошлога вѣка. Посебно врѣди издвојити слѣдеће радове: „Зора или мисли о моралним прѣдасудама“ (1881); „Весела наука“ (1882); „Тако је говорио Заратустра. Књига за све и ни за кога“ (1883-1887); „С оне стране Добра и Зла. Прелудијум за философију будућности“ (1886); „Генеалогија морала. Полемичко дѣло“ (1887); „Случај Вагнер (1888); „Сумрак идола или како се философира чекићем“ (1888); „Антихрист. Проклето хришћанство“ (1888); Ecce Homo. Како човѣк постаје оно што јесте“ (1888); „Воља за моћ“ (1886-1888). Ничеанство је, као и дарвинизам, имало много слѣдбеника, непрекидно је развијано. На примѣр, под утѣцајем ничеанства појавио се фројдизам. Као резултат укрштања дарвинизма и ничеанства појавила се „наука“ под називом „еугеника“ итд.

Треће учење постао је марксизам. Његов оснивач је Карл Маркс (1818-1883), дѣлимично и Марксов саборац Фридрих Енгелс (1820-1895). Марксизам се (као и ничеанство) образовао током многих година. Као тачка одбројавања може се, по свој прилици, навести 1848. година, кад су оба „класика марксизма“ објавила „Манифест комунистичке партије“. Али „језгром“ марксизма ваља сматрати главни рад Карла Маркса „Капитал“ (пун назив: „Капитал. Критика политичке економије“), он је марксизму придао науколикост и солидност. Први том „Капитала“ свѣт је угледао 1867. године. „Капитал“ (свега четири тома, истина, други и наредне томове Маркс нѣје дописао) је легао у основу марксистичке политичке економије. Марксистичка теорија је у себе такође укључивала философију у виду дијалектичког и историјског материјализма. У њену основу су мимо горе поменутих, такође легли радови Фридриха Енгелса „Анти-Диринг“ (1878) и „Дијалектика природе“ (1873-1883). Теоретско образлагање комунизма као највише друштвено-економске формације дато је у раду К. Маркса „Критика готског програма“ (1875).

Таква су кратка обавѣштења о три теорије што их наводи Николај Српски. Пада у очи да су се све оне на свѣту појавиле нѣ просто у једном вѣку (деветнаестом), већ у прѣдѣлима исѣчка врѣмена који не прѣлази четири десетице година (од краја 1840-их до краја 1880-их). Чак је тешко рећи шта је чему прѣтходило. То бѣху три скоро истоврѣмена невидљива и бешумна хица испаљена у европску цивилизацију. Тада тѣм теоријама нико нѣје придао нарочитог значаја, њихово првобитно разматрање вођено је у прилично уским круговима интелектуалаца, који су теорије примили с усхићењем. Но те се теорије такође могу уподобити отрову с одложеним дѣловањем.

Смртоносни учинак теорија испољио се у пуној мѣри кроз неколико десетина година. Оне су, како пише светитељ, у ХХ вѣку дале своје отровне плодове у виду ратова, револуција и криза: „У наше дане јасно се види да је срце народа било у праву, а да је интелект интелектуалаца био погрѣшан судија. Јер баш у наше дане показују се горки и судбоносни плодови тѣх теорија, због којих је европска цивилизација покривена тешким мраком, а цѣо свѣт доведен на ивицу амбиса, варварства и пропасти“.

Посрбио: Драган Буковички

Извор: sloven.org.rs