Миро Рајлић: Поводом нове књиге митроп. Порфирија „Загреб и ја волимо се јавно“ |
|
|
недеља, 25 јун 2017 |
Не могу да шутим, не да ми црв српски и православни који ми је усађен у гене, црв који не трпи неправду и лаж, онај који ми је мајка са Тромеђе усадила и дјед Ђуро који је често знао рећи да су Латини старе варалице, да Рим и папа нису Вјера. А о Загребу? Сачувај ме Боже.
На сајту наше митрополије, митрополит Порфирије позива на промоцију своје књиге 29.6. која се зове "Загреб и ја се волимо јавно". Ко иоле позна српскохрватске односе а посебно генезу свега оног лошег кроз шта је прошла наша Црква и наш народ у Загребу и Хрватској у прошлом вијеку а и раније, ако ништа друго сам наслов књиге је застрашујући. Неко ко дође у неки град, у њему проживи 2 године и да књизи такав наслов није баш најнормалније да се заљуби тако брзо али кад епископ и члан Синода СПЦ дође у град који се зове Загреб и представља најомраженију институцију у том граду, тешко рањену и осакаћену и пише о узајамној љубави звучи помало саркастично.Вољети се са неким јавно или тајно а не видјети зло које ми је " вољени" град направио је тужно и жалосно. Ако ништа жалосно је због хиљада српских домова зараслих у траву и коров од Воћина и Подравске Слатине до Обровца и Бенковца. И око стотине хиљада протјераних Срба са својих огњишта из цјеле Хрватске... И ако митрополит није био активни свједок тих догађања, свједок је свакодневних присилних прелазака православних чланова свога "закланог народа" на католицизам... свједок је догађања за која може у брк да укаже кардиналу Бозанићу акому већ децидирано не смију рећи у Комисији о Степинцу да је Степинац био активни члан једног геноцидно-кољачког режима који је убијао Србе због њихове Вјере .Својим чланством у тој Комисији је ствар око Степинца легализирана и он ће ионако бити хрватски мученик и светац јер њихову "истину" нису успијели оспорити чак ни православни епископи. Класична латинска замка. И неко ко дође у такав град а заузима тако велико и значајно мјесто као што је мјесто Митрополита Загребачк-љубљанског и заљуби се на брзину у крвника (жалосно али истинито) док му дијелови тјела још крваре, можда има неко коме је то нормално. Мени није. И помало ми та "љубав" а последично и свадба мирише као да јој је екумениста Вартоломеј кум а лично Сорош стари сват. И зато није лоше поред модернистичке и глобалне литературе свако толико времена потсјетити се старе српске хајдучке пословице: треба знати стићи и утећи и на страшном мјесту постајати. Ја и Загреб се НЕ ВОЛИМО, ни јавно ни тајно. Опрости ми Боже ако гријешим. Миро Рајлић, Ново место |
Последњи пут ажурирано ( недеља, 25 јун 2017 )
|