МЈЕСТО СУСРЕТА СА БОГОМ   

          На Хиландару је све устројено да подсјећа на Бога, да узноси мисли и осјећања ка Богу и човјек се често, свјесно или несвјесно, отвара за Бога - тада даје подстицај својој души да благодат коју је добио на крштењу почне да дејствује.  Он може чак и да плаче и  да се осјећа као никада до тада.

          Пише: Дарко Терзић

***

     ХИЛАНДАР, 19. АПРИЛА (СРНА) - Ми нисмо само тјелесна бића, имамо душу која осјећа духовне енергије, а Хиландар  је мјесто гдје се човјек по  природи ствари отвори за Бога. Бог не дјелује механички -  он неће никога на силу да преображава, тражи се сарадња и слободно окретање ка Господу,   каже отац Доситеј, хиландарац.

   Групу поклоника из Републике Српске, која је имала велику част да током Васкршњег поста посјети  Свету  Гору крајем марта и да осјети велику благодат Хиландара, отац Доситеј у пребогатој хиландарској ризници поздравља ријечима: "Добродошли хришћанска господо из области краља Драгутина"!  Пробуђен је наш понос.

   Стојећи смјерно на дугим и величанственим хиландарским богослужењима, вијековима неизмијењеним,  слушајући тихе молитве и појања и удишући цијелом својом душом богоугодни мирис светогорског тамјана, свако од нас са великом срећом и захвалношћу ишчекује дијелове службе када се праве метаније пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице, како бисмо јој се поклонили до земље и принијели јој своје молитве и благодарност. А Тројеручица блиста у свом небеском сјају, иако је обасјавају само пламичци свијећа и кандила. Њен поглед је на филигрански опточеној честици Часног крста, на коме је распет Њен Син.

    На Хиландару се чува велики број моштију светитеља и чак осам чудотворних икона, по чему је тај српски манастир јединствен у читавом хришћанском свијету.

   Литургију је служио протосинђел Петар (Улемек),  игуман манастира Ђурђеви Ступови у Расу, који каже да је на Хиландару  гост, као и ми.

   ЈЕДИНСТВЕНО МЈЕСТО НА ЗЕМЉИ

   "Ово  мјесто  не може се упоредити ни са једним на земљи",  записао је Свети Сава у Хиландарском типику,  "уставу Богопреданих служби и умиљенија и молитава и покорења и трпљења којима ћемо Господа учинити себи милостивим".

   Свети Сава не мисли  на спољашњу, него на духовну љепоту Хиландара и Свете Горе.  Он зна да има и љепших мјеста од овога, али је спознао љепоту и сладост мира и духовног живота и  зна  какви се плодови духовног живота  на овом мјесту стичу.

   Ниједно мјесто није гарант човјековог сусрета са Богом, али може много да користи за сусрет са Богом.  На Светој Гори многи су се сусрели са Богом. Они су, како каже отац Доситеј,  и својим животима освећивали ово мјесто.

   "Не освећује само мјесто човјека,   него и човјек освећује мјесто. Ако ово мјесто нема  живих Богоносаца, оно постаје празно", додаје он.

   ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА - ИГУМАНИЈА СВЕТЕ ГОРЕ

   Пресвета Богородица својевремено је ступила на тло данашње Свете Горе, наизглед случајно. Међутим, постоји промисао Божија:  Она је пловила бродом да посјети Лазара Четвородневног на Кипру, била је бура на мору, брод је скренуо и допловио у ове предјеле.

   Кадa је Богородица крочила на копно,  свидјело јој се ово мјесто. Проповиједала је о Исусу Христу, Сину Божијем, проповиједала је Јеванђеље. У оно вријеме ту су живјели Грци - многобошци. Том приликом десило чудо: попадали су сви идоли које су они имали у својим храмовима и  зачуо се глас: "Идите да се поклоните оној која је родила Сина Божијег"!  И сви мјештани су се покрстили.

   Пресвета Богородица благословила је ове предјеле  и рекла да ће то бити  мјесто подвига гдје ће живјети они који ће се угледати на Њеног Сина и да ће Њен благослов бити  над тим мјестом. Рекла је  да ће се Она старати  да они који буду живјели на том мјесту имати све  што им је потребно за духовни живот.

   "По промисли Божијој, то мјесто је временом опустјело због напада гусара, било је врло неподесно за живот, само најхрабрији су могли овдје да се настане и да живе. То су, првенствено, били  монаси-пустињаци, који су проводили живот у непрестаној молитви. Временом, они почињу да се групишу, да се организују, оснивају манастире, организује се живот, прави се Устав Свете Горе...", прича отац Доситеј.

    СВЕТИ САВА И СВЕТИ СИМЕОН ОСНИВАЧИ ХИЛАНДАРА

   Свети Сава и Свети Симеон оснивачи су манастира Хиландара -  они су се старали да и српски народ има своје мјесто у Врту Мајке Божије. Сматрали су да је велики благослов за српски народ да има на Светој Гори свој манастир.

   Манастир Хиландар оснива се 1198. године, добија се и оснивачка повеља од византијског цара Алексија Трећег Анђела и даје се у вјечни поклон Србима од Јелина /Хелена/.

   Приступа се организовању монашког живота, а  Свети Сава пише свој чувени Хиландарски типик који се и дан данас чува на Хиландару.

   Свети Сава  пише и Карејски типик у Кареји,  административном средишту Свете Горе, у својој испосници или   Типикариону, како је Грци зову. Он ту пише устав како треба да се опходи монах који ту обитава и моли се Богу.

   У испосници Светог Саве, од тада па све до данас,  не престају молитве и псалмопјевања. Данас је ту отац Никодим, о чијим подвизима се у Отаџбини већ чуло.

   У цркви која је саграђена уз Савину келију чува се чудотворна икона Мајке Божије Млекопитатељница и штап Светог Саве Освећеног - патерица. Млекопитатељницу и патерицу Свети Сава српски  донио је из Свете земље, заједно са иконом Богородице Тројеручице,  а по завјештању Светог Саве Освећеног, којем је испосница и посвећена.

    ХИЛАНДАР - РАСАДНИК АРХИЈЕРЕЈА СПЦ

   Манастир Хиландар дао је велики број епископа, архиепископа и патријарха, архијереја СПЦ. Отац Доситеј наглашава  да је од дванаест архиепископа српских десет  било са  Хиландара.

   "Неки од архијереја који су хтјели да покажу захвалност и  љубав према обитељи гдје су се монашки формирали, оставили су богате поклоне. Ту је Четворојеванђеље од патријарха Саве Четвртог, у  вријеме цара Душана, то је врхунац краснописа. Свима је био узор рукопис Светога Саве, али, ипак, врхунац је достигнут у вријеме цара Душана", објашњава отац Доситеј.

   Сви од лозе Немањића трудили су се да оставе трага у овој Светој обитељи, помагали су, куповали имања, тако да  Хиландар посједује скоро четвртину цијеле Свете Горе.

   "То се налази на повељама Немањића, које се чувају на Хиландару. Велики дио данашње Метохије  хиландарско је имање. Отуда и назив Метохија /метохи-црквено имање/, што у нашој политици посљедњих година није довољно коришћено", указује отац Доситеј.

   ЧУДОТВОРНА ЛОЗА СВЕТОГ СИМЕОНА

   На Хиландару се налази и чудотворна лоза Светог Симеона Мироточивог од које брачни парови који немају дјецу добијају на благослов осушена зрна грожђа.

   "Свједок сам да су многи људи добили дјецу уз помоћ Светог Симеона. Нису имали дјецу по седам, десет, па и двадесет  година, али треба имати вјере. Тамо гдје Бог хоће, тамо се побјеђују природни закони. Јер ко је предао закон него Бог. Некада човјек треба да се роди по закону тјелесне нужности, а некад треба да се роди измољен од Бога. Потребно је да се пројави и  наша вјера", каже отац Доситеј.

   Хиландарски монах Симеон, чије је послушање, између осталих, и да даје на благослов чудотворна зрна грожђа,   показује овећу кутију пуну писама благодарности срећом озарених родитеља из скоро свих крајева свијета који су након многих година добили жељно очекивану дјецу уз помоћ лозе Светог Симеона Мироточивог. Послали су и фотографије својих чеда, која често у својим ручицама држе иконе овог светитеља. Нека од писама било је заиста дирљиво читати.

   Отац Симеон поручује да чудотворна зрна грожђа могу да добију сви брачни парови који немају дјецу, ако су крштени и вјенчани у цркви.

   Руски историчари и академици долазили су овдје и покушали да објасне љубав према Хиландару руског цара Ивана Васиљевича, познатог по надимку Грозни. Проучавајући бројне његове и повеље још неких руских царева, дошли су до закључка да је и он  рођен уз помоћ чудотворне лозе Светог Симеона Мироточивог, јер његови родитељи нису имали дјецу годинама.

   "Цар Иван Васиљевич изузетно је волио и помагао Хиландар. Његова баба  била је Српкиња, али се тиме није могла  објаснити толика његова везаност за Хиландар. Познато је да није толико помагао ни руски манастир Светог  Пантелејмона на Светој Гори колико је помагао Хиландар", прича отац Доситеј.

   Стефан Немања,  одлазећи са власти,  престо  је оставио средњем сину Стефану Првовенчаном, постаје монах добивши име Симеон. Док је он био жив, браћа су била у миру, јер је Стефан Немања био велики ауторитет у српском народу.

   По смрти његовој долази до сукоба међу браћом и настаје грађански рат у Србији. Свети Сава жели да узме мошти свога оца и  да их однесе у Србију, да  измири браћу. Међутим, није наишао на разумијевање хиландарских монаха. За њих је Свети Симеон био оснивач и први светитељ у обитељи од Бога прослављен, јер је познато да је из његових моштију истицало свето миро.

   "Бог је Симеона прославио мироточењем. Треба истаћи да је то први мироточиви монах на Светој Гори, а није био дуго монах. Ујединио је наш народ, учвршћивао је православну вјеру, градио цркве, живио заиста као добар хришћанин и  имао снаге да на крају остави престо. Тешко је оставити власт и доћи у манастир. Онај кога су сви слушали - сада је дошао да слуша друге", каже отац Доситеј.

   Пошто нису дозволили Сави да носи мошти, те ноћи се Свети Симеон  јавио у виђењу игуману Хиландара и рекао му да дају његове мошти Сави да их носи у Србију, а да ће заузврат из његовог гроба изнићи лоза и док она буде рађала монаси ће имати његов благослов, те да ће бити чудотворна и  разрјешавати неплодност  брачних људи.

   Свети Сава је однио мошти у Србију и  измирио своју браћу, донио је мир, а  мошти Светог Симеона остале су  у манастиру Студеница.

   Чудотворна лоза изникла је кроз зид из гроба Светог Симеона који се налази у унутрашњости цркве, на мјесту гдје се упокојио. Нико је не обрађује, нико је не залива јер је коријеном  у цркви, само што се орезује у прољеће и  што се бере грожђе у јесен, на Возвиждење Часног крста. Тада се освећује се у цркви и  ко се ту нађе  на благослов добије покоје зрно да окуси, а остатак се суши и  даје на благослов онима који немају дјецу. Овој лози је већ преко 800 година.

   У манастиру се чува и  једна бочица, запечаћена воском,  са миром Светог Симеона која се износи на празник  њему посвећен.

     ПАДОВИ  И УСПОНИ

   Хиландар је пролазио кроз падове и успоне. Што се тиче духовног живота, један од најсјајнијих периода је вријеме Немањића, а касније долази веома тежак период током турске власти. Заиста је тешко било монасима који су, поред свог духовног живота, морали да брину и о томе да пуне државну касу турске империје. По ослобађању балканских простора од Турске,  настају сасвим другачији  услови за живот.

   Био је једно вријеме у манастиру Хиландару присутан и тзв. идиоритамски начин живота који није дао добре резултате. Идиоритмија значи да монаси, иако су заједно у манастиру, живе одвојено једни од других, а нису заједнички обављали ни богослужења. На крају је опет уведен општежитељни начин живота.

   "Монашки живот захтијева сабирање у себе, у унутрашњег човјека, тог тајног човјека срца, да би монах имао максималну пажњу, да би молитва била јака и  да би се он сусрео лицем к Лицу са Богом. А за то су потребни одређени услови. Зато се монах повлачи од свијета. Долази у овакве услове, гдје су му чула слободна од спољних утисака, нису  бомбардована. И онда мисли мање лутају, лакше може сву пажњу да сабере на молитву, на оно једино потребно. Нема   непотребних  брига",  говори отац Доситеј, који је прије но што је одабрао монашки пут служења Богу био официр, са чином поручника. Каже да се затекао у Сарајеву почетком грађанског рата у БиХ као питомац војне академије у Рајловцу.

   Као неко ко је имао војничку каријеру, он је држао предавања питомцима Војне академије у Београду и ученицима војне гимназије о војсци и хришћанској традицији. Он истиче да је од велике важности за будућност Србије недавно потписани споразум између Војне академије и Српске православне цркве да питомци организовано посјећују православне манастире. Овога љета Хиландар ће посјетити четири групе питомаца са војне академије и двије групе из војне гимназије. Имаће шта да науче о својој вјери и традицији, а сасвим је извјесно да ће таква пракса имати несагледиво повољне резултате у будућности. 

   Отац Доситеј  каже да монах покушава да се лиши свега што би га одвајало од Бога и везивало за свијет, јер човјек је створен по лику Божијем, позван је као личност на  сусрет  лицем к Лицу са Богом.

   "Пророк каже: `Господе, бићу сит од гледања љепоте лица твога`.  То је оно што ми у нашем свакодневном животу полако заборављамо, а то је оно о чему, у суштини, сваки хришћанин треба да размишља -  да ради на свом преображају духовном, на свом освећењу, на свом сусрету са Богом.  Господ је рекао:  `Царство небеско је унутар, у вама`. Ми се овдје у манастиру трудимо да својим манастирским устројством  омогућимо током дана  такав сабран живот,  пажњу, да молитва буде плодоносна и да има смисла живјети ту. Ако тај живот не доноси плода духовног, онда је човјек овдје узалуд", додаје отац Доситеј, јерођакон по монашком чину.

   Он истиче да  монах има послушање и обавља монашко правило, молећи се сам у келији, припрема се за сутрашњи дан, онда спава..

   "Овдје код нас на Хиландару  рано се  устаје, зависно од годишњег доба. Зими почињу богослужења у  један час ноћу. Свети оци су нашли да је најпогодније вријеме за молитву ноћ. Тада је највећа пажња, чула су слободна од спољних утисака. Најплодоноснија је ноћ за молитву", каже монах Доситеј.

   Након Свете литургије је доручак и монах иде на послушање које не траје дуго, три-четири часа, да би  имао времена за молитву, читање, размишљање, усредсређивање на Оно једино потребно. Монах је у  послушању свом духовнику и братији.

   "Послушност је знак љубави према Богу и знак љубави према ближњем. Господ каже: `Онај ко има љубави према мени вршиће моје заповијести`. Адам и Ева су отпали  из раја Божијег због непослушања, они су погазили љубав. И ми  се својом послушношћу  духовнику и братији вјежбамо у вршењу заповијести Божијих. Утврђујемо се у љубави према Богу и  према ближњем, утврђујемо се у истинама наше вјере", каже отац Доситеј.

   Он истиче да је тешко у неколико реченица сажети нешто што је вијековима трајало и кроз шта су све монаси пролазили и  како су  на хришћански начин прихватали сва та искушења и изазове који су их сналазили, у свему  се показујући  као слуге Божије -  у изобиљу,  у оскудици, у части и у срамоти.

   Смјењују се периоди у којима је било више и мање монаха, у просјеку их је било 200-300. Почетком 17. вијека  у манастиру Хиландару  било је око 800 монаха и то је највећи број.

   Око 1815. године било је око 300 монаха, а 1896.године,   у вријеме посјете краља Александра Обреновића,  било их је  око 130, док је  крајем Другог свјетског рата било око 45 монаха.

   "Онда долази врло тежак период за манастир Хиландар, пошто нису били најбољи односи између комунистичке Југославије и Грчке, с обзиром да је бивша Југославија помагала комунисте у Грчкој. Теже се долазило у манастир Хиландар. Био је један мали број монаха, а један број њих  дошао је из емиграције, тако да се манастир, ипак, одржао. По распаду Југославије долази до поновног прилива монаха у манастир Хиландар, братство се дупло увећало. Сада, са искушеницима, имамо око  50 монаха, што је добро јер манастир већ може нормално да функционише", наглашава отац Доситеј.

   У  костурници се чувају кости хиљада монаха који су на Хиландару испуњавали свој монашки подвиг -  најкраћи пут до Царства небеског. Монах Игњатије, који заједно са оцем Зораном из семберског села Попови предводи поклонике из Српске, каже да су ту и кости његовог дједа. Наши домаћини Хиландарци, не знајући да је он унук једног од њихових претходника, похвалише појање монаха Игњатија током богослужења у главној хиландарској цркви Ваведења Пресвете Богородице. Још један доказ да ништа није случајно!

   ПОЖАР КАО ОПОМЕНА

   Говорећи о пожару који је  у зору 4. марта 2004. године задесио манастир Хиландар, отац Доситеј наглашава  да је за српски народ духовно  корисно да то посматра као опомену.

   "Заиста је необично да једна оваква светиња изгори 56 одсто, то је велики дио манастира. Али, уз милост Божију,  све оно  најзначајније у манастиру остало је нетакнуто. Ризница и  библиотека остале су  нетакнуте", каже он.  

    Оно што  показује континуитет са нашим прецима од оснивања манастира до данас, то је остало.

   "Кад страда народ, страдају и светиње. Ми, ипак, не живимо сами свој живот него га дијелимо једни са другима, наши се животи прожимају и страдање прожима све. Ми сви некако учествујемо у томе.  Има и неких позитивних ствари у свему томе: повећано је јединство у братији, више смо упућени једни на друге, више је љубави, богослужбени живот је на вишем нивоу. Са духовне стране ми осјећамо корист", истиче  отац Доситеј.

   Материјална штета је велика, а евидентан је  и утицај економске кризе и прилив средстава је смањен, па ће обнова, додаје он,   потрајати мало дуже него што је  планирано.

   Архитекта Драгомир Кривокућа, замјеник руководиоца изградње у овом манастиру, каже да би сви радови на обнови Хиландара требало да буду завршени до 2013. или 2014. године, у зависности од прилива финансијских средстава

   "Према предвиђањима грчких и српских стручњака из 2004. године, када се десио пожар, потребно је 30 милиона евра и 10 година рада, што значи да би до 2013. или 2014. године све требало да буде готово", додаје Кривокућа.

   Он наглашава  да је потпуну обнову Хиландара могуће довршити до тог рока само под условом да буде довољно финансијских средстава.   

   Отац Доситеј појашњава да је процес обнове веома сложен јер зидови више нису сигурни као носећа конструкција, претрпјели су изузетно високе температуре и сада се  морају изнутра градити неки други носећи елементи.

   "Значајно је  да су остали зидови, споља ће се задржати некадашњи облик. Изнутра ће бити сасвим другачије,  радиће се по садашњим захтјевима. Неке ствари ћемо практичније урадити  унутра него што је било прије. Свако вријеме даје свој печат", додаје отац Доситеј.

    ПОРУКА СРПСКОМ НАРОДУ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

   Отац Доситеј  наглашава да Срби имају велику потребу за очувањем свог  идентитета, а да би га очували један од најбољих начина је да продубљују знања о својој  вјери, историји и обичајима.

   "То је најбоља одбрана од свега. Ми се не можемо борити против процеса на глобалном нивоу. У породици треба да се васпитавају дјеца да воле своју земљу, да воле своју вјеру. Срби треба да уче своју дјецу да воле православље, јер без Бога нема благослова. Без Христа не  можемо чинити ништа добро. Ми  треба да се изграђујемо на том камену -  на Христу, да градимо тако свој живот, своју породицу и државу. Треба бити мудар и чувати се било каквих подјела. Требамо сачувати јединство, а уколико људи буду ишли више у цркву имаће и силу од Бога да га очувају.  Чувајте јединство, држите се вјере", порука је оца Доситеја из Свете српске царске лавре.

   СКИТ СВЕТОГ АНДРЕЈА

   Током боравка на Светој Гори дочекани  смо са братском љубављу  у скиту Светог Андреја у Кареји, који је некада имао око 800 руских монаха, а данас припада грчком манастиру Ватопеду.  Ту смо учествовали  на богослужењима на грчком језику  и цјеливали дио часних моштију апостола Андреја Првозваног.  Тај величанствени скит је већи од многих  манастира и познат је надалеко по својим светињама. Са симпатијама је примљено наше стајање  на богослужењима, иако се  код Грка сједи у храмовима.

   Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 скитова, мноштво келија и других монашких заједница, а ту се у осами на њеним литицама подвизавају пустињаци.

   Чак 17 манастира су грчке монашке заједнице: Ватопед, Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат, Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор, Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и Констамонит. Ту су и српски  Хиландар, руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит Часног Претече.

       /крај/