На почетку бих се обратио људима који су већ у браку, а затим ћу рећи и неколико речи онима који још нису учинили тај корак.

У наше време ништа не представља обавезу. Раније су људи говорили: „Да, сада смо у браку! Сада је то заувек!“ Знали су да након венчања нема пута назад: брак се не распада. Не треба мислити да је брачни живот тада био лакши него сада. Једноставно се оно што се догађало у породици није износило ван куће – људи су такође страдали, супружници су имали исте проблеме као и сада, али о томе никоме нису говорили. Многе жене су саме са собом пролазиле кроз то, осећале бол, плакале, догађало се да су их чак и тукли њихови мужеви…

Данас се много тога изменило, да би данас супружници били у стању да остану срећни и вољени, неопходно је да сачувају своје односе кроз лично саосећање. Другим речима, да би се данас сачувао брак неопходно је да се ради на њему, да се помогне браку јер само по себи ништа не представља објективну реалност. Брак се може упоредити са великим кандилом – ако не будеш доливао уља, пламен ће врло брзо почети да се смањује и на крају дa се угаси. А за то заправо и није потребно много труда. Зато ми је жао када видим хришћане који су разочарани у свој брак. Они ме гледају и постављају питање, не знајући да сам архимандрит[1]:

– Да ли си ожењен?

– Нисам.

– Значи да си јако срећан!

– Зашто тако говориш?

– Јако је тешко бити ожењен оче, јако тешко. Мене задивљују подвижници, са дивљењем размишљам о Светогорцима.

– То није добро.

– Зашто?

– Црква није осветила твој брак да би ти завидео другима, онима који нису у браку. Они имају свој пут. Једно је када се дивиш и мислиш: „Какав је овај подвижник!“ и потпуно друго када говориш: „Шта ми је уопште требало да се оженим?“

Није случајно што сте ожењени. Бог вам је тиме указао част, то вам је Он Сам пожелео. Он има добар циљ и сигурно нешто добро треба да се догоди у вашем животу. Зато сте дужни да достигнете тајну срећних односа и потрага за њима представља циљ вашег живота. Зато што Господ тако жели. Тешко је живети 50-60 година заједно. Ако се човек оженио са рецимо 25 година и до саме смрти живи са својом „половином“ – шта рећи, то није лак подвиг.

Данас сте сви заједно дошли, лепо изгледате и говорите:

– Слава Богу! Код нас је све у реду!

Међутим, када се вратите кући и затворите врата, почиње реални живот. И ви сте спремни да се поубијате међусобно. Где је отишло „код нас је све у реду“ о чему сте говорили? „Све је у реду“ – постоји само на улици или у гостима, а живот је оно што се догађа код куће. Хероји – то су они међу вама који су у браку и заиста имају породицу.

Један човек ме је неко време након свадбе питао:

– Оче, реци ми молим те, зар ја треба до своје смрти да живим само са њом?

– Тако и јесте, живећеш само са њом.

– То је јако тешко – рекао ми је он – разумеш ме, као млад сам живео другачије. Мислио да ће мој живот бити лак, да ће бити онако како желим. А сада? Понекада ми се чини да ћу пасти под том тежином. Променио ми се карактер, навике, не могу себе да препознам.

Одговорио сам му:

– То што те плаши, у себи крије лепоту. Ако стално будете заједно и будете у стању да уочите све добро што је у вама, ваши односи ће ојачати и почети да доносе плод. И тада ће неминовно из тога произаћи нешто добро. Опасно је цео живот се веселити, то не доноси плода. Ако се цветић не посади негде да пусти корен, неће моћи да порасте, неће почети да цвета. Брак има своју лепоту, али се та лепота показује кроз тешкоће заједничког живота, различите карактере, проблематично понашање.

Неки човек ми се након десет година брака пожалио:

– Жена коју сам оженио је некада била потпуно другачија, не као што је сада. Нисам се оженио овом женом.

– Зашто? Знаш, желео бих да ти кажем нешто. Само немој ништа њој да кажеш о томе – и она исто то говори о теби. И твоја жена мисли да се није удала за човека који је сада поред ње, јер је на почетку њен муж био другачији, а сада се показао као други човек.

– Зашто се тако догађа? – питао ме је.

Све је прилично једноставно. За време заједничког живота нестају формалности, љубазност, добри манири одлазе и ми показујемо своје право „ја“. То је истина.

У једној књизи младићима дају следећи савет: ако након упознавања са девојком пожелиш да сазнаш да ли те она воли, спроведи једноставан експеримент: у кафићу или ресторану „случајно“ проспи на њену одећу чашу воде и погледај каква ће бити њена реакција. Један младић је тако и поступио и био одушевљен резултатом. Чим се вода из бокала просула девојци на хаљину, он је рекао:

– Јао, извини молим те, упропастио сам ти одећу!

Девојка му је одговорила:

– Не, љубави, не брини се, све је у реду!

Није је наљутило што је бацио на њу бокал воде. Није јој било жао хаљине. Међутим, ускоро након венчања, ушавши у кућу, већ са прага он чује:

– Је л’ си се вратио коначно? Где си се скитао свe време?

Када седне да руча, жена не престаје:

– Седи како треба! Једи нормално, мрвице лете на све стране!

Шта мислите, шта је нервирало ову жену? Питао сам је:

– Шта тебе толико нервира у твом мужу?

Да ли знате шта ми је одговорила:

– Када чујем како све време док једе мљацка, мене то ужасно нервира. Он мљацка, а ја то слушам.

Онда сам је питао:

– Шта, зар си то тек сада схватила?

– Не, али је сада то почело да ме нервира!

Наравно, то је нервира, јер се већ на почетку заједничког живота открива карактер, открива карактер људске душе – како добре, тако и лоше стране. Добро је и правилно показивати своје право „ја“.
На пример, ако кренеш у манастир тамо ће ти се на почетку све чинити савршеним. Тако заиста и јесте, али ускоро почињеш и тамо да се свађаш са другим људима. Зашто? Зато што је такав наш људски карактер. Ми људи смо јако компликована бића, имамо различите недостатке, нервозе, агресију, љубомору, мржњу. Зашто је Каин убио Авеља? Ова братоубилачка осећања постоје у мањој или већој мери у души сваког човека, показују се такође и у браку. Потражи их у себи и наћи ћеш их, а затим захвали Богу због тога што ти жена која је поред тебе, или мушкарац који се налази са тобом, помажу да увидиш свој сопствени карактер. Како би га у супротном ти могао видети? На тај начин помажеш себи у разумевању онога што је скривено у теби. Решење проблема није у бекству, решење је у томе да останеш и потрудиш се, измениш се и измениш свој „его“. Најважније међутим јесте да исправиш себе. Већина људи улази у брак да би изменила другу особу. Ово је лажна мисао, истина је у супротном: уђи у брак да би изменио себе самога! Када се ти будеш изменио сам, тада ће се и други променити.

Једна жена је, разматрајући са свештеником своју брзу удају, изјавила:

– Добро, удаћу се за њега, али након тога тешко њему. Натераћу га да се промени!

Тада је свештеник одговорио:

– Зар сматраш да си ти у праву? Зар се грбав може исправити?

Жена је била неумољива:

– Учинићу све да буде добар!

Поменуо сам овај разговор да бих показао да је улазак у брак са оваквим одлукама апсолутно неправилан. Добро је ако свако буде видео себе, своје грешке и проблеме, ако буде у стању да се приближи души вољене особе и заиста буде у контакту са њом.

Размислите, да ли волите оне са којима живите?

Једном приликом сам питао једног мушкарца:

– Да ли волиш своју жену?

– Да, волим је!

– Како би то показао?

– Волим је, шта још треба да урадим?

– Одлично. На који начин то показујеш? Навешћу ти пример: реци ми, на пример, да ли знаш које је њено омиљено јело?

– Какве везе има јело са тим да ли ја волим своју жену или не?

– Па, одговорио сам, једноставно је: ако некога волиш, знаш о тој особи све, све њене особине, све што воли.

Други човек је знао све детаље свакодневице своје жене, он је њу волео тако јако да је знао све тајне њеног живота. Питао сам га:

– Шта јој се свиђа више од свега?

– Њој се све допада, све може да једе, али када јој купим сладолед од ваниле, њена душа пева! Освојио сам је сладоледом од ваниле!

Његова супруга је волела сладолед и он је знао за то. Други пак ништа не зна о својој жени. Да ли ти познајеш своју жену? Да ли ти познајеш свога мужа? Да ли заиста познајеш његов карактер, душу, понашање? Постоје супружници који живе заједно и не знају ништа једно о другом. Рађају децу и не знају ништа једно о другом. Грле се и не знају ништа једно о другом, спавају у истој постељи и не знају ништа једно о другом. Један не осећа душу оног другог. И колико често чујем:

– Мене муж не разуме, не осећа, не примећује.

Међутим, исто то може рећи и муж за своју жену. То је јако жалосно, живети много, много година заједно и толико мало се познавати међусобно да на крају нисте у стању ни да познате лепоту људских односа. И како је предивно заиста познавати блиску особу. Ако је знаш, осећаш, онда ћеш схватати и многе друге људе који су налик на њу. Ако будеш упознао своју жену, знаћеш и многе друге и то је оно што је предивно. Зато се брините једно о другом, трудите се да разговарате међусобно, говорите и гледате једно у друго чак и када се свађате. Свађа није лоша ствар ако потом из ње буде произашло нешто добро. Сви смо ми људи.

Неки супружници ми говоре:

– Ми се никада не свађамо!

– Браво за вас, одговарам им ја и додајем: Али не мислим да је то баш толико предивно јер је свађа нормална појава. Ако се не свађате, значи да немате шта да кажете једно другом?

Наравно, није ствар само у свађи. Ствар је у томе да почнеш снажно да волиш другу особу као резултат свађе. Рећи јој истину, осетити је, осетити пулс њене душе, постати свестан шта она жели, шта јој недостаје.

Један човек је о томе рекао јако лепо:

– Идем на посао и желим да осетим да из дома излазим сит – у јелу, топлини, љубави. Јер онда моје очи неће желети, нити се моје руке пружати ка ономе што ми предлаже свет око мене.

Када дете излази из дома гладно онда оно једе што му дају други људи, оно нема други начин. Исто то се догађа и у људским односима. И супружници који се разводе јесу супружници који не могу да се насите својим односима код куће.

Једном приликом ме је из иностранства звала млада жена са троје деце, глас јој је дрхтао. Одавно је познајем, она је јако добра жена и мајка. Питао сам је:

– Зашто си толико узнемирена?

Одговорила ми је:

– Оче, имам јако велики проблем: не верујем себи, плаши ме оно што ми се догађа. На послу постоји један мушкарац који је освојио моју душу, дотакао ме, допада ми се и ја се због тога осећам ужасно, осећам недостојном, јако, јако грешном.

Рекао сам јој:

– Чекај, знам те дуго, то уопште не личи на тебе. Испричај ми детаљније зашто се тако осећаш и како се тако нешто догодило?

Ево шта ми је испричала:

– Баћушка, знаш колико сам година удата. Ево већ годину дана говорим свом мужу: „Хајде да се прошетамо негде!“, и као одговор стално чујем: „Не могу, немам времена!“; „Дај, макар једном дођи по мене на посао и идемо негде, у позориште, кафић, појешћемо по парче торте и затим се вратити кући.“ – „Не могу, морамо да платимо кредит, морам много да радим, остаћу на послу!“ Направила сам нову фризуру а он то чак није ни приметио. Купила нове ствари, а он није обратио на то ни најмању пажњу. Ништа. А када дођем на посао, гледа ме тај мушкарац који ради преко пута мене и примећује све што се променило на мени, обраћа пажњу на начин на који сам обучена, указује пажњу, цени ме и говори ми пријатне речи – оно што већ годину дана не ради мој муж. Испоставља се да ми други човек даје оно што је дужан да ми пружи мој муж који то не ради, не жели. Оче, да ли сам ја крива за ово?

Схватате, она осећа своју кривицу. Али ја сам осетио да није крива она, већ њен муж јер јој није давао ни мрвице, док је странац пришао и дао јој парче хлеба. Ако у браку не будеш наситио своју душу срећом и љубављу, једино ћеш насиљем над собом бити у стању да се у њему задржиш и мучићеш се цео свој живот.

– Сладолед, наставила је она, сама сам направила, ћевапе сам ишла да купим, све што сам заправо желела је да ми муж покаже да ме цени, да ме уважава, воли као и раније, када смо се узели. Тада сам за њега била краљица, најлепша, једина, а сада… сада ме једноставно не примећује.

Знајте да је велики грех када сами не чинећи грех, другога провоцирате на грех. Зато се осврните на свој брак, да ли сте задовољни? Да ли си задовољан својом половином? Да ли је она задовољна са тобом?

Једном приликом сам са једним мушкарцем имао следећи дијалог:

– Шта ти пружаш својој жени?

– Дајем новац. Сваке недеље!

– Извини, зар брак представља просто економски договор? Ти јој дајеш новац и на томе се све завршава? Зар само то? Можда твоја жена жели нешто друго? Можда жели да се ти интересујеш за њу? Да поразговарате међусобно?

Једна жена ми је једном приликом испричала:

– Када покушавам да поразговарам са мужем, он чита спортске часописе или гледа телевизију. Говорим са њим, а он гледа телевизију. Ја не могу да издржим и молим га: „Дај, угаси ТВ, дај да мало попричамо!“ – „Слушам те ја, одговара ми он, хајде, кажи шта си хтела, уморан сам!“ И тако сваки пут… Већ одавно не говоримо међусобно са љубављу, од срца. Оче, не могу да издржим то. Желим да живим свој живот и да се скрасим некако.

Размислите шта ви сами пружате другима, и не мислите да су ваша жена или муж неко коме је већ прошло време избора и да више нема опасности да их изгубите. У групи ризика се налазе породице у којој један од супружника не „насићује“ оног другог. На жалост, многи не примећују знаке које шаље друга особа. Ни један развод се не догађа неочекивано. Само се чини да је бомба експлодирала неочекивано и ми онда говоримо другим људима: „Готово је! Развели смо се!“ Заправо, бомба не експлодира изненада, ту се таложило, гомилало. Жена говори једном, други пут, на различите начине даје мужу до знања да није задовољна ситуацијом, да је то мучно за њу. Пролази неколико месеци, година, али муж ништа не схвата.

Или ако и разуме, говори:

– Стварно, не обраћам пажњу на њу, није ми до тога. Али шта ће она да ради без мене? Сав новац је код мене, сва имовина је на моје име!

Шта рећи, таква зависност се сусреће често. Али ако жена буде добила могућност да се ослободи?

Шта ће се онда догодити?

Зато пружите особи поред вас оно што јој је потребно, да би затим могла да каже:

– Хвала ти, узећу само мало!

Ово је одличан начин да задржите своју половину. Јер тада колега на послу, комшија или ко год ко искушава особу која вам је блиска различитим привлачним предлозима – неће имати шансе.

Ако су душа, тело, осећања, пуноћа карактера и личности друге особе задовољни тобом, можете бити сигурни да ће увек бити поред вас. Тада нећете морати да тајно претражујете мобилни телефон свог супружника, нећете бринути и приморавати друге људе да их прате или приређивати љубоморне сцене. Да би неко отишао, мора да буде гладан и жедан.

Зато вам још једном говорим: будите јако пажљиви једно према другом. И опростите ми за ово што ћу сада рећи – не говорим то као осуду – посебно треба жене да пазе, јер су у њиховим рукама кључеви људских односа. Жена може да чини са мужем све што жели, може да учини да буде јагње, може да учини да поремети због ње, може да га освоји али и изгуби.

У нашем животу се догађају такви тренуци када, уместо да се трудимо да исправимо наше односе, користимо различите алибије, понекада и духовни, црквени алиби, да се не бисмо фокусирали на оно што нам је неопходно. Долазимо у храм на службу да не бисмо приметили празнину која постоји у нашем животу, у области породичних односа и у љубави. Много пута сам могао да посматрам како се то догађа.

Жена је стално у храму, а не труди се да разуме свог мужа. Зар јој Христос неће рећи:

– Прво се помири са мужем, а затим дођи да Ми служиш? Врати се кући, учини све да се зближите и опет заволите међусобно, пружи му оно што му недостаје, а затим дођи и принеси Ми своје усрдне молитве!
Пазите на ово. Не инсистирајте стално на својим правима. Човек се не спасава тиме што је одбранио своја права. Није ствар у томе да се избориш за своје, већ у томе да сачуваш брак.

Једно дете ме је питало:

– Објасните ми зашто су се моји родитељи развели? Да ли можете да ми помогнете и објасните ми то? Док су се свађали, обоје су говорили да су у праву. Моја мама је викала: „Ја сам у праву!“, моја отац је понављао то исто. Обоје су викали: „у праву сам!“. Зашто су се онда развели, ако су обоје били у праву?

Знај да нећеш успети да добијеш своја права, намећући их, урлајући и свађајући се. Христос нам је показао други пут, Он нам је рекао:

– Остави то што је за тебе, дај га, принеси себе добровољно на жртву, ради љубави и јединства као што сам Ја учинио.

Зар Христос није био Онај Ко је имао највећа права? Ипак, Он је рекао:

– Узимам на Себе ваше неправде. Постаћу „Лош“, распните Мене и ви ћете постати добри.

У питању је највећа тајна. Овом тајном Христос је освојио наше срце и зато Га ми волимо. И ми смо дужни макар да покушамо да се приближимо овој тајни.

Ја радим ове радио-емисије да би свако од нас схватио своје грешке.[2] Први у томе треба да будем ја сам, ја сам дужан да схватим своје сопствене грешке. Да схватимо да се не сме наметати сопствена воља другој особи. Свако то треба сам да схвати! Постане свестан свог егоизма, своје хировитости, своје високе захтевности и одсуства жеље да се прилагодимо.

Једна девојка ми се пожалила:

– Оче, код куће сви патимо због мајке.

– Зашто? Зар је толико лоша?

– Не! Она је јако добра, чак исувише, и ми не можемо, нисмо у стању да испунимо њене захтеве. Она је веома црквена и ми не можемо да издржимо.

– Је л’ си ти озбиљна? питао сам запрепашћено, она је црквена и ви то нисте у стању да издржите?

– Оче, она нас не доживљава као живе људе, она нас види као војнике. Она је веома црквена особа.
О овоме је потребно посебно да се замислимо. Ми немамо права да користимо Христово име да бисмо правили свађе код куће, не можемо да се позивамо на то да је нешто одређено Уставом Цркве, независно од тога о чему говоримо – да ли о посту или о начину нашег живота, да бисмо на тај начин исправили насилно другу особу. Људи се не мењају на тај начин. На тај начин се неће исправити ни особа коју волиш. Знао сам једну жену светог живота, удату, са децом, која је држала цео пост на води и притом је својој деци пржила шницле јер није желела да она посте против своје жеље. Уважавала је њихово мишљење и мишљење свог мужа.

Понекада духовност и светост нису само нешто што одише тамјаном, већ и оно што не изгледа веома црквено, а што опет може бити црквено на крају. Да не одеш ово вече на свеноћно бдење као што си планирала, већ да седнеш поред мужа, попијеш са њим мало вина, поразговараш са њим, саслушаш га.

Сетиш се како ти је недавно рекао:

– Доста више. Извини, али ти си стално у храму, скоро и да ниси код куће, ја те уопште не виђам.

Знао сам једну жену која је непрестано била на вечерњим службама и Литургији. Једном сам је питао:

– Где ти је муж?

То јест, рекао сам јој исте оне речи које је Христос рекао Светој Фотини, Самарјанки: „Где ти је муж?“.

Она ми је одговорила:

– Оче, он се не интересује за ово, он је на другом месту.

– Ко је он? Удала си се за муслимана?

– Не, једноставно он није религиозан. Њему се не допадају такве ствари.

– Разумем. А када идеш у храм, шта ти он говори?

– Ми се увек свађамо пре него што ја одем у храм, али ја ипак одлазим јер желим да будем поред вас, драги мој оче!

И осмехнула ми се. Помислила је да ћу је похвалити. Међутим, ја сам јој рекао:

– Слушај ме, ми не можемо служити бдење када знамо да твој муж жели да си код куће. Уопште није потребно да се он нервира и због мене и због тебе.

– Баћушка, он се на Бога љути! рекла ми је тада, а затим тријумфално додала:

– Ја знам да ће нас Христос развести!

Послушајте ове речи: „Христос ће нас развести!“

Христос ни за шта није крив, међутим, наше понашање, начин живота на који понекада доживљавамо Христа приморава људе да мисле да Он може бити узрок нечијег развода. Рекао сам јој:

– Слушај ме! Остави своју нафору и иди кући, доћи ћеш у храм ујутру. Ујутро ти дозвољава да долазиш на службу?

– Да, дозвољава. Њему се не допадају вечерње службе јер жели да будем код куће, са њим.

– Па онда остани код куће!

– Добро, али он не говори на духовне теме.

– А да ли ти говориш о духовном, на исповести, на пример? Пробај, седи поред мужа, обрати пажњу на оно што ће ти рећи, послушај га. Буди стрпљива да освојиш његово срце, да га заволиш, дотакнеш својом жртвом. Веруј ми, то је веома духовни поступак и веома тежак, буди сигурна у то!

Поступила је као што сам је саветовао али по цену великих духовних напора. Затим сам је замолио:

– Пренеси свом мужу да га молим за опроштај јер толико времена нисам знао да ти не дозвољава да долазиш на вечерње службе.

Ту није издржала и рекла ми је:

– Ја то не могу да кажем! Доста ми га је! Ја и онако сада већ чиним и више од онога што је желео!

Шта мислите, драги моји, шта овде недостаје? У овим речима има много егоизма, нема расуђивања. А неопходно је да имамо расуђивање. Не рушити све на свом путу, већ размислити: „Па добро, остаћу ове суботе код куће, а у недељу ћу ићи у храм. То ће бити моја жртва. Тако ћу сачувати блиске односе са мужем, освојићу његово срце. Поступићу тако да би могао да каже: „Погледајте шта је Христос учинио са мојом женом – она је постала пажљива, нежна, снисходљива, добра, саосећајна, са разумевањем“.

У противном, може да каже:

– Ето! Почела си да идеш у цркву и види шта се догодило!

То је страшно, када о нама који се налазимо близу Бога, који припадамо Цркви, говоре: „Погледај овог чудака у храму!“ Зашто нас називају чудацима? Па наш карактер, наша доброта, саосећање и уважавање људи би требало да нас учине најпривлачнијим људима на свету. Све је тако, али ипак, ми то уважавање нисмо стекли.

Када други пожели да води своју борбу, ти ћеш то видети. Када буде пожелео онда ће постити, одлазиће у храм, исповедаће се… Онда када га Бог буде просветио.

– Па шта онда оче, да ништа не говорим свом мужу?

– Говори му обавезно, али… ћутањем и добрим примером.

Једном ми је један мушкарац рекао:

– Оче, тебе слуша моја жена, реци јој!

– Шта да јој кажем?

– Реци јој да ме не уништава! Не могу да издржим! Сигуран сам да шницла коју једем петком, након њене придике, постаје посна, ја сам у то сигуран! Ја једем а она кружи око стола и звоца, звоца и чека ме на вратима трпезарије да би ми поново одржала лекцију. То просто није могуће!

Ја познајем ту жену. Она не пропушта могућност да дође у храм, долази на библијске беседе, а код куће јој сви говоре:

– Ми ово не можемо да издржимо!

Ово ме тера да се замислим: зар је могуће да поставимо Бога испред себе, а да иза себе стварамо проблеме? Узгред и она девојка о којој сам говорио, о свом оцу је рекла:

– Мој отац је бољи од маме, иако он ретко одлази у храм. Када чује за неки проблем, труди се да помогне, дели милостињу. Када чује за неку трагедију, он тугује и плаче.

Шта ово значи? Значи да је саосећајан и осетљив човек. И још – подсећа нас на оно што је Христос рекао: „Милости хоћу, а не жртве“.А да ли се твоје срце смекшава поред Христа? Када бисмо ми били прави, када бисмо изменили себе, пре или касније бисмо успели да изменимо све људе – и своју децу и свог мужа и своју жену…

Бити духован човек не значи много говорити о Богу. То значи – умети доживети Бога. А другима говорити оно што ће им помоћи да учине један корак напред, да би им мало помогли. То сам схватио на Светој Гори, где је у јако строгом манастиру Дионисијату живео један старац, јеромонах. Једном му је пришла група поклоника међу којима су били отац и два сина. Деца су била живахна и одбијала су да пођу говорећи:

– Нећемо сада да слушамо проповеди.

– Идемо, овај свештеник је јако добар! Послушајмо шта ће нам рећи, наговарао их је отац.

Треба рећи да је овај јеромонах био истински подвижник. Ретко је јео, био веома строг према себи, а према другима – само онолико колико су били у стању да издрже. Ми смо пришли и очекивали да ће почети да говори на духовне теме, међутим, он је почео да говори о резултатима последњих фудбалских мечева Олимпијакоса, Панатанаикоса, АЕК-а… Све ово се догађало у порти светогорског манастира! Питао је поклонике:

– Људи, шта ће бити ове године, да ли ћемо освојити титулу?

Посматрао сам га и у себи говорио: „Пресвета Богородице! Господе Исусе Христе! Уместо да им каже нешто духовно, нешто што би их узвисило, он прича о фудбалу!“ Поклоници су га замолили:

– Старче, реците нам нешто духовно.

– Када сте последњи пут водили своју децу на стадион?, одговорио им је он.

Тада су дечаци који су били близу рекли оцу:

– Тата, овај старац је јако добар, он није као сви, не проповеда све време. Он је јако добар!
Мало касније је млађи дечак питао старца:

– Оче, да ли Ви исповедате?

– Да, исповедам. Хоћеш да се исповедиш?

– Да, желим, чуло се као одговор.

Зашто је дете пожелело да се исповеди код тог монаха који је говорио о темама које немају везе са вером? Он им ништа није говорио о Богу, али је целокупан његов спољашњи изглед – у мантији, са брадом, са осмехом, са добрим осећајем за хумор – привлачио људе њему. Обратите пажњу: он се осмехивао, није се смејао. Да ли се ви осмехујете код куће? Да ли сте задовољни? Радосни? Да ли прихватате свој живот онаквим какав јесте? Или вам је стално лоше и ви, без престанка, упадате у меланхолију и депресију? Будимо се ујутру и све нам се чини трагичним. Будиш дете и изговараш:

– О, какав је ово живот… Брзо устани, треба да се спремимо за школу, опет у школу!

Као да му говориш:

– Хајде и ти у тежак живот, да живиш као и ја.

Дете има пуно право да се побуни:

– А где ме зовеш, у какво друштво?

Ми, хришћани, ми смо Христови, али у нама нема радости, док људи који су у свету имају радост иако је она лажна. Где је истина? Када ћемо научити да будемо срећни? Након смрти? Ова радост треба да буде присутна у нашем животу, нашој породици, сада, овде, да бисмо оснажили међусобне односе, наше односе са децом. Хришћанин мора имати ту радост, неопходно је да има храброст да са надом гледа унапред и верује да ће се ситуација поправити.

Када је један човек добио отказ, он је отишао у продавницу, купио доста хране и кренуо кући. Зашто је то урадио? Зато што је себи рекао: „Нећу дозволити да се моје расположење пренесе на моју породицу, да они почну све да гледају у мрачним бојама“. Када се вратио кући, рекао је својој жени:

– Где су деца? Зови их. Донео сам укусну храну, хајде да заједно лепо проведемо време!

– Зашто, љубави, добио си повишицу?

– Не, добио сам отказ.

– Зар ћеш нас почастити због отказа?

– Да, одговорио је он, зато што се нећемо предати, верујемо у Бога и наша нада да ће бити боље је доказ томе!

Добро је када постоји оваква породица! Дете види како се родитељи понашају, шта говоре и мисли: „Види како је Христос изменио моје родитеље: они верују и јаки су.“ А ако стално буде видео чамотињу и очајање, зашто би требало да буде хришћанин? Зашто да буде члан Цркве?

Један мали дечак ми је о томе и говорио:

– Зашто треба да будем као моји родитељи? Да, они су црквени, али шта у њима има добро да би их подражавао? Шта? Видим само негодовање, прекоре, хирове, све је код њих црно, све их доводи до очајања.

Мислим да су ово биле веома важне речи.

Осмехујте се, волите и показујте то. Сећате се, поменуо сам вам жену која је одлазила у храм на све вечерње службе? Ето, недавно је поново дошла на службу. Није хтела да сагледа своје грешке, схвати да јој је неопходно да поправи своје односе са мужем, постане му ближа. Не! Уместо тога, са радошћу ми је рекла:

– Оче, пронашла сам изузетне духовне књиге, донећу ти их! Нашла сам „Подвижничка слова“ авве Исаије Отшелника.

Погледао сам је, она ме је такође посматрала, очекујући моју реакцију. Рекао сам јој:

– Слушај ме што ћу ти рећи. Ти читаш авву Исаију, али шта ће бити са „плесом Исаије“ ако си разорила сопствени дом?[3] Ти рушиш свој дом, зар не схваташ то? Мислиш да поступаш добро? Знаш са чиме бих поредио твоје речи? Ти говориш о духовним стварима које се налазе високо, на петом спрату, а ти сама чак ниси ни ушла у улаз те зграде. Зар оно што ти саветујем није духовно? Међутим, твој егоизам ти смета да то разумеш. Ти не желиш ништа да чујеш и једино си у стању да понављаш: „радићу оно што сам наумила!“. Завршило се тиме што је дошла следећи пут и рекла ми за своју „још духовнију“ одлуку:

– Мислим да је неопходно да се разведем од мужа и водим подвижнички живот!

Одговорио сам јој:

– Наравно, па и сама пословица каже: „Ко не жели да меси тесто, десет дана просејава брашно“.

Схватате, ова жена не жели да се бори са собом да би сачувала сопствену породицу и тражи могућност да побегне. Међутим, потребно је да знате да онај ко бежи од нечега, у будућности ће се сударити поново са тим. Особа која мисли да је развод лакше решење од очувања породице касније ће се опет сусрести са тим истим проблемима. Јер је особа која се лакше прилагођава увек таква, док човек са тешким и хировитим карактером и у будућности остаје такав. И нема никаквих гаранција да ће се у будућности твој живот изменити на боље јер се ти сам не мењаш. Зато остани и бори се тамо где се налазиш да би изменио ситуацију. Није решење у томе да побегнеш, већ да седнеш и разговараш. Да разговарате не као непријатељи, не као на суду, не да бисте видели ко је бољи и ко је у праву, већ да бисте сјединили и сачували свој дом.

Када су се моји родитељи свађали, свако од њих би тврдио да је у праву. Зар је главно питање у браку у томе ко је у праву? Не! Питање је у томе како се брак чува. Али, хајде, нека ти буде, нека си у праву! Реци ми, шта ћеш радити са тим правом? Сачувати свој брак је велико дело. И он се чува захваљујући једноставним стварима – осмеху, поклону, добром разговору, молитви, укусном јелу које можеш да припремиш за вољену особу.

Да ли се обраћаш особи крај тебе речима „љубави моја“? Један човек је на ту тему рекао својој жени:

– Шта ће нам то, да говоримо једно другом глупости? Па нисмо деца!

Погледај, ми јесмо деца! Када се свађамо због неких ситница, типа: „она ми је рекла, а ја сам јој одговорио“ – зар ово није детињасто? У дубини душе си дете али заборављаш на то. Зато, сада, док смо живи, говорите једно другом лепе речи – када сте заједно можете то да учините. Запамтите да живот на земљи није бесконачан. Колико сте година у браку? Допустимо да ћете бити још пуно и пуно година у браку, али ће и оне протећи јако брзо. На почетку си сам, затим улазиш у брак и има вас двоје; затим се појављује прво дете и има вас троје, затим четворо… Затим одрасла деца почињу да живе самостално и породица се поново умањује, родитељи поново остају удвоје и на крају живота поново остајеш сам. Тада ћеш питати себе: „Шта сам урадио у свом животу? Шта сам постигао за све ове године? Живели смо заједно, али да ли смо заволели једно друго? Да ли смо се упознали? Да ли се међу нама родило осећање које је било вредно да заједно проживимо цео живот?“ Реците топле, нежне речи сада, док смо живи, јер нам је време овде ограничено. Наступиће тренутак када ћете рећи:

– Ах, колико бих ти сада лепих речи рекао! Али шта мртвом да кажеш?

Умро је муж једне баке. Обоје су имали 80 година. Био сам на тој сахрани где је она до суза дотакла све: говорила је дирљиве ствари о свом мужу:

– Мој јаблане! Мој предивни! Љубави моја!

Сви су плакали у храму. Ништа нисам знао о њиховим породичним односима. Затим се испоставило да док је упокојени био жив није му било лако да живи са овом баком. Ни једну добру реч му није рекла.
Дакле, хајде да љубимо једно друго сада, док смо живи и живимо заједно. Говорите добре речи особи која се налази поред вас. Ово ће вам рећи мужеви који су сахрањивали своје жене, или жене које одлазе на гробове својих упокојених мужева и изговарају речи које им никада нису говориле док су били живи…

Затим реците свом мужу шта желите да чујете од њега:

– Желим да ме уважаваш, да ми говориш да ме волиш. Да то говориш стално.

Тако је човек створен. Он жели да чује ту реч, жели да зна да га неко воли, штити, налази се поред њега. То је заједничка потреба свих нас. Нема човека коме то не би било потребно. Неопходно нам је да се научимо да волимо јер бити човек Божији значи – научити се да осећаш потребе и бол друге особе.
Добро је имати породицу. Тајна је у томе да нама пре свега не недостаје новац, нама недостаје блискост и љубав.

Ако видиш да се твоје дете код куће смеје, радује, пева, онда твој дом представља рај. Независно да ли имаш новца или не, то је нешто изузетно. Стављаш кључ у браву и мислиш: „Кући ме чека жена која је створена за мене, која ме воли и мисли на мене“. А жена говори у себи: „На послу сам, али знам да муж мисли о мени, нашем детету и породици“. У томе је срећа.

Економска криза у Грчкој је показала да осим економског, нама недостаје и душевног „сувишка“. Немамо снаге, немамо међусобне љубави, узајамне блискости. Зато се веома снажно мучимо.
Верујте ми, изузетна је ствар што сте у браку. Не гледајте на то што ни ја, нити многи други нисмо ожењени. Нас је Бог призвао за нешто друго, ми имамо други пут. Никада не мислите да сте учинили погрешан корак када сте склопили брак. Неће пропасти оно што чините.

Онима који још увек нису у браку желим да кажем: на почетку добро размислите о свом избору. На шта мислим? Две ствари: особа коју си изабрао за породичан живот треба да буде чистог срца и доброг карактера.

Једном ми је једна девојка рекла:

– Упознала сам се са мушкарцем, али он није много религиозан. Да ли да се виђам са њим?

Питао сам је:

– Да ли си ти веома религиозна?

– Наравно! Зар нисам?

– Не мислим тако. Твоја исповест не показује да водиш савршен црквени живот, да се снажно бориш.

– Можда је и тако, али он ни то не ради…

То све није тако важно. Важно је да је твој изабраник добар, да има добру наклоност и да ваши карактери буду слични. Да вас међусобно не оптерећује присуство оног другог, да не можете да се заситите да се слушате, мислите, будете заједно. То је критеријум по коме се може судити да ли сте једно за друго. Тада ће Бог благословити ваш савез. Није довољно бити хришћанин да би оженио хришћанку. Ми можемо бити хришћани али не одговарати једно другом. Дешава се тако. Понекада саветујем младима:

– Погледај ову девојка, добра је, црквена!

– А шта ако не одговарамо једно другом?

– Па, она је добра хришћанка!

– Не, не могу: гледам је и не осећам ништа!

– Дете, али њен деда је свештеник!

– Шта ме брига што је њен деда свештеник? Какве везе то има?

Најважније је да се душе сједине и да људи могу да опште. Зато је неопходна пажња и према деци: не смеју се приморавати на нешто што због чега ћете се касније жалити и кајати се, плакати и цела ваша породица се мучити. Неопходно је да имате молитву у срцу, огромно уважавање једно према другом као и према свему ономе што се односи на брак.

Желим вам да се увек радујете томе што имате породицу, јер је у питању велика част. Ако имате једно дете, ако имате много деце, ако немате децу – све што је Бог дао свакоме и што сада даје, све што сада осећате – у питању је велика част, велики дар. Како је радосно знати да постоји особа која живи и постоји за тебе, да је у питању вољени који мисли на тебе, уважава те, да се ти налазиш поред њега, како је све то предивно! Велика је част то што вас је Бог оженио и поставио венце на вас: „Венчава се слуга Божији слушкињом Божијом“. То јест, твоја жена је твој венац. Твоја слава је твој муж. Како је то предивно! Желим вам да се радујете томе, желим вам дуге године породичног живота где ће све постојати ради добра: и разлике у мишљењима ради добра, и свађе ради добра, да се на крају душа смекша. Тако ће и бити, потребно је само време.

Живот треба да кипи и да кључа. Нека тако и буде, али вас Бог неће оставити. Када остаримо, постајемо мекши. То ми је рекао један дека. На исповести сам му рекао:

– Ви сте прилично духовно напредовали деко. Ви ми одавно нисте говорили да сте се свађали са женом.

– Ох, сада већ нисам у стању, тешко ми је, остарио сам, одговорио ми је он.

Уморио се и не може више да се свађа. Његово тело му такође сада не помаже и ако је у младости био темпераментан, сада седи и пристојно замоли:

– Молим те, донеси ми шољу чаја.

Значи да је смекшао.

Овај живот ће проћи и ти ћеш схватити да је твоја жена била твој највећи добротвор и да је твој муж био твој највећи добротвор. Захваљујући њему или њој ми ћемо доспети у рај, јер се заједно учимо трпљењу, смирењу, праштању. Учимо се да саслушамо, а не да говоримо. Учимо се да волимо. Где ћеш се још научити томе? Зар можеш сам да научиш то?

Једном се један брачни пар обратио Старцу Пајсију са питањем:

– Оче, када се свађамо, ко од нас треба да попусти?, питао је супруг, Свето Писмо говори да жена треба да се боји свог мужа и да му се у свему потчињава. Реци оче, ко треба да уступи?

Старац Пајсије је одговорио:

– Слушајте децо, када се свађате, нека паметнији попусти! Ко је паметнији, нека попусти. Прекидаш свађу и питање је завршено.

Када говори „прекидаш свађу“ мисли да је потребно да се свађа заустави, да се заборави, да се не измишљају танане методе да се она продуби. То је горе него свађа. Једна жена ми је рекла:

– Када се свађам са мужем, користим једно јако добро средство. Не разговарам са њим.

– Мислиш на то да показујеш спокој и смирење за време свађе?

– Не, оче! Просто не разговарам са њим! Правим се да не постоји, да га једноставно нема у кући!

– Да ли ти то мени озбиљно говориш?

– Да.

– Колико дуго све то траје?

– Три дана.

– Три дана?

– Да, толико дуго не разговарам са њим, мора да научи лекцију! Иначе, волим ја њега, оче, не брини се, волим га, него га уразумљујем на тај начин.

– Добро. А ако почнеш да разговараш са њим, зар он неће бити устању да схвати шта ти од њега желиш?

– Не разговарам са њим, јер ако будем разговарала, он ће се погордити!
Послушајте на који начин људи говоре једно са другим у породици! „Да се не би погордио, да не би имао много власти“ – какви су то односи када један другом намеће своју власт? Ми нисмо противници, не треба говорити: „Успећу да те победим“ – „Не, ја ћу те победити“. Љубав мора да победи. Христос треба да победи и јединство супружника треба да победи да би деца која гледају у вас са поносом могла да кажу:

– Хвала Богу што имам такве родитеље!

Једном сам питао једног малишана:

– Да ли волиш Бога?

Одговорио ми је:

– А какав је Он, Бог?

Рекао сам му:

– Бог те воли као што те воли твој тата. Бог је Отац! Као твој отац…

Малишан ме је прекинуо:

– Мој отац ме не воли пуно, он се развео од маме, одавно не обраћа пажњу на мене и одавно није разговарао са мном.

На који начин таквом детету објаснити да је Бог Отац, ако отац није пример за њега, ако му мајка није пример. Наравно, Црква се гради на дому у коме постоји снажан породични живот, тако да се може рећи детету:

– Чедо моје, Бог је као твој отац са срцем твоје маме која те воли.

Како то рећи тамо где нису добре породице?

Немој поредити своју жену са другом, свог мужа са другим мушкарцем, своје дете са другим дететом. У питању је твоја жена, твоје дете и тачка! Не смеш се стидети свог детета, свог мужа или жене.
Запамти: имаш добро дете, ти си добра, твој муж је добар и дужни сте да се сви заједно потрудите да урадите нешто добро у свом животу!

_{НАПОМЕНЕ:}

1.                _{Један од степена у монаштву – прим.прев.}

2.                _{О. Андреј Конанос у Грчкој води радио емисије у којима обрађује актуелна питања савремености кроз призму православне духовности – прим. прев.}

3.                _{Игра речи, јер се за време црквеног венчања пева песма „Исаије, ликуј!“ – прим. прев.}

Превод: Станоје Станковић

Лектура: Драгана Јовановић

Извор: „Светосавље“