Прича о трагичној судбини заборављене српске принцезе Јелене Карађорђевић, ћерке краља Петра Првог, Српкињи која је родила последњег Романова у царској Русији и која је много урадила за две земље и два народа, коначно је угледала светлост дана.

У години када се обележава 55. годишњица њене смрти, у Русији је објављена књига „Црвени макови за кнегињу“ руске историчарке Галине Шевцове.

Принцеза, у Русији позната као кнегиња Јелена Петровна, живела је у веома бурно време — доживела је два балканска рата, Први светски рат, Фебруарску и Октобарску револуција. Ти историјски догађаји не само да су се поклопили са важним догађајима у њеном животу, већ су и променили њихов ток.

„Пред нама је изузетно драгоцена књига, која на светлост дана враћа једну важну личност из династије Карађорђевић, великим делом заборављену и у српској и у руској јавности. Реч је о биографији руског дела живота ћерке краља Петра Карађорђевића — Јелене Карађорђевић, која се 1911. године удала за кнеза Јована Константиновича, који је био једна од значајних личности из династије Романов“, рекао је доктор историјских наука, амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић, говорећи на промоцији те историјско-биографске књиге, уприличеној у српској амбасади у Москви.

Јелена Карађорђевић је стигла у Русију као снаха удата за кнеза из императорске породице у августу 1911, а у децембру 1918. године била је принуђена да је напусти под притиском совјетске власти. Брак је могао бити политички, а испоставило се да је био из љубави.

Јелена Карађорђевић је, како је навео амбасадор, била необично интересантна личност — образована, храбра, врло пожртвована „како према Србији и интересима Србије, тако и према својој новој домовини — Русији“.

„Књига Галине Шевцове кроз личност Јелене Карађорђевић или, како она каже, Јелене Петровне Романове, говори заправо и далеко шире, говори о политичким приликама у Србији и Русији крајем 19. и почетком 20. века, о политичким односима Србије и Русије тога времена, о појединим личностима из династије Романових и династије Карађорђевића. Говори такође и о великом пожртвовању, пре свега династије Романов, на челу са Николајем Другим, за интересе Србије“, додао је Терзић.

Јелена Карађорђевић је, прича амбасадор, била и милосрдна сестра — у Петрограду је била веома ангажована око тзв. Српског комитета, који је помагао Србији у Првом балканском рату и Првом светском рату. Она је веома много допринела представљањем Србије у руском друштву, много је радила на упознавању високог руског друштва са Србијом и интересима Србије, била је веома активна и успела је да за то релативно кратко време, колико је била у Петрограду, од 1911. до 1918. године, учини веома много за зближавање и јачање руско-српских односа.

„Биографија Јелене Карађорђевић је заправо једна трагична прича. Родила се у изгнанству — у Црној Гори у Ријеци Црнојевића, живела једно време у Швајцарској, где је живео и њен отац Петар Карађорђевић, удала се 1911. године и одмах је својим животом и животом своје породице ушла у једну велику историјску драму и из те историјске драме изашла са једном врло тужном судбином. Пратила је свога мужа (у изгнанству) до Алапајевска, у данашњој Свердловској области, близу Јекатеринбурга, где је он био убијен заједно са више кнежева династије Романов. Била је затворена у Јекатеринбургу, потом је била неколико месеци у затвору у Перму, а затим и у Москви — у затвору у Кремљу, да би на крају посредовањем српске мисије у Русији, пре свега посланика Мирослава Спалајковића, српских официра и норвешке мисије, која је заступала интересе Србије, успела да изађе из тадашњег Совјетског Савеза и да се настани у Шведској. Међутим, ту није дуго остала. Са сином Всеволдом и ћерком Јекатерином отишла је у Лондон, где су се њена деца образовала на Оксфорду. Живела је у Лондону углавном у хотелима… На крају, умрла је у Француској, на неки начин заборављена од свих, и сахрањена је у Ници“.

Њен супруг, кнез Јован Константинович Романов, био је син великог кнеза Константина Константиновича и велике кнегиње Елизабете Маврикијевне.

Брутално је убијен у Алапајевску од стране бољшевика 18. јула 1918, дан након погубљења руског цара Николаја Другог и царске породице у Јекатеринбургу.

„Дакле, реч је о једној врло лепој, врло занимљивој књизи, коју, сматрам, треба превести што пре како би се и наша публика упознала са једном светлом, али помало заборављеном личношћу из династије Карађорђевића“, додао је Терзић.

Ауторка Галина Шевцова је пуних 10 година скупљала грађу из руских архива за ово дело, које, према речима амбасадора, добрим делом осветљава помало непознате странице и из историје Србије тога времена.

„Назив књиге — ’Црвени макови за кнегињу‘ — необичан је за научни рад, носи одређену симболику за Србе, и скоро ништа не говори Русима, који нису упознати са српском историјом. Црвени макови симболизују крв српских војника, који су дали своје животе за независност на Косовом пољу, и дају наду будућим поколењима. Карађорђевићи су уложили много напора да би вратили Косово Србији…“, рекла је Шевцова.

Симбол надања — црвени макови, наставља историчарка, били су подарени кнегињи Јелени Петровној у пермском затвору на годишњицу њеног венчања.

„Они су били убрани у затворској башти и дати су јој уз одобрење начелника затвора. Трагично је било то што кнегиња Јелена Петровна није знала да је њен муж, кога је она јако волела, два месеца пре тога већ био убијен. Она је мислила да је кнез Јован Константинович успео да побегне из Алапајевска, да се пребаци у Европу или Америку, и да је тамо чека. Управо та нада јој је помогла да преброди сва искушења затвора и заточеништва“, рекла је Шевцова. 

Кнегиња је успела да се спасе затвора и преживи прогоне, избегне злу судбину Романових, али никада више није имала стално место боравка. До краја свог живота живела је у хотелима. Решила је да не гради дом у који никада неће доћи њен муж и отац њене деце — Јован Константинович. Умрла је у октобру 1962. на југу Француске, не видевши своју Србију.

Извор: "Спутњик"