 Цар Николај је, по захтеву свог оца Александра Трећег, васпитаван строго и одговорно. Деца су била привикавана да спавају на обичним, војничким креветима са тврдим јастуцима, ујутру су се умивала хладном водом, за доручак су јела обичну кашу.
Николај je одрастао са озбиљним верским васпитањем. Волео je дуготрајне црквене службе и никад му нису тешко падале. Посебно су га одушевљавала богослужења током Страсне Седмице. Пуковник Владимир Оленгрен, који je детињство провео заједно са будућим императором Николајем Другим, сећао се:„На Велики Петак је било изношење Плаштанице, коме смо ми обавезно присуствовали. Чин изношења - свечан и тужан - одушевљавао je Никија. Он би no цео дан био тужан и невесео и стално би питао маму како су зли првосвештеници могли да убију доброг Спаситеља. Његове окице су се пуниле сузама и он би често говорио, стежући песнице: „Ех, да сам ja био тамо тада, показао бих ja њима!“ И ноћу, оставши сами у спаваћој соби, ми смо утроје дуго разрађивали планове спашавања Христа. Ники je посебно мрзео Пилата, који je могао да Га спасе, a није то учинио". За време васкршње службе, мали Николаје је нестрпљиво питао своју учитељицу, Александру Оленгрен, да ли је Христос васкрсао, и говорио: „Не желим да буде мртав. Хоћу да je жив..." И међу њима би се, по сећању Владимира Оленгрена, Александриног сина, водио овакав разговор:„А види сад! Баћушка узме и отвори поклопац сандука и запева: 'Христос Воскресе' и тад и васкрсне Бог..." „И расточатсја врази Јего“, савесно je понављао Ники неразумљиве, али добро научене речи. „И расточатсја врази Јего", потврђивала je мајка. „Хоћу да баћушка сада каже 'Христос Воскресе'... Шта мислите, je л` Њему добро тамо, у гробу? Хоћу да баћушка сада каже...", јогу-насто je настављао Ники и пућио усне. „Е, па, то не може. Баћушка те неће послушати." „A ако Тата то каже? Он je Велики Кнез. " „Ни Великог Кнеза неће послушати." Ники би се замислио и, направивши дугачку паузу, стидљиво би упитао:„A Деду, хоће ли њега послушати?" (Био је то цар Александар Други, нап.В.Д.) Код куће je мали Ники волео да се игра „цркве"; ево како се тога присећа Владимир Оленгрен: „У Никију je било нечег духовног - личио je негде на ученика духовне академије. Волео je да пали и поставља свеће пред иконама и пажљиво je пратио како горе: тада je излазио иза завесе, гасио остатак догореле свеће; да не би димило, превртао je у отвор сталка - чинио je то ревносно и достојанствено, попут црквеног службеника, и крајичком блиставог ока гледао je невидљивог оца. Његова животна жеља била je да се обуче златну одору ђакона и да стоји поред свештеника на средини цркве, те да у току миропомазања држи сасуд са миром./.../Памћење му je било јако добро, и ставивши на себе столњак уместо ризе, говорио je напамет многе молитве из јектенија и, напрегнувши глас да звучи као ђаконски, гудео би: 'И за благочестивог Самодршца, Великог Цара нашег... И за супругу његову...' A ja сам морао, обавезно погађајући тон, да завршавам: Тосподи помилуј...'." Волео је старе храмове и иконе, а нарочито икону Богомајке која грли Христа. Царева душа била је испуњена благодаћу Господњом, која је блистала и из његових очију. О њима је говорила жена британског амбасадора Бјукенена: „У спољашњости Николаја Другог постојало je истинско благородство и шарм, који су се, више него у живахном и веселом карактеру, очитавали у његовим озбиљним, плавим очима". Ађутант Мордвинов је забележио:„Ko je имао среће као ja да види Цареве очи, најчешће замишљено тужне, дубоке, чак и у моментима када je све око њега било неусиљено весело, тај ће разумети да те очи нису одражавале душу обичног, површног човека. Осим дубине, постојало je у њима још нешто, што je натерало његову мајку када je први пут видела портрет Серова, да се ту, на изложби, расплаче..." A ево како спољашњост цара описује дворкиња Јулија Ден:„По изгледу je Његово Величанство јако подсећао на краља Џорџа Петог. Али имао je очи које се на заборављају Очи његовог брата, иако лепе, биле су лишене тог непоновљивог израза који je био својствен Императору.“ Чак и они који нису волели цара Николаја, попут челника Думе Головина, морали су то да признају, иако наопако (да су цареве очи „варале“): „За две године, колико нисам видео Николаја, он je приметно остарио. Појавиле су му се боре. Приметио сам да Цар мало пажње обраћа на своје руке: кожа му je била испуцала, храпава, нокти прљави и несређени. Од целе спољашње појаве Цара пријатан утисак остављале су само очи, њихов мио израз. Te очи су ме обмањивале. Говориле су да њихов власник има добру и меку душу, да je истинољубив и непосредан човек". Рањени официр Степанов је описао цареву посету војној болници: „Цар je свакоме пружио руку. Свако од нас je рапортирао свој пук, чин и презиме. Мени je пришао на крају. Рапортирао сам, гледајући га одушевљено у очи. У њима се видела некаква туга. Поред све одушевљености коју сам тада осећао, јавила се у дубини душе и нека нејасна жалост. Гледајући у цара, појављивала ми се жеља да заборавим на себе, да живим само за њега. Да не будем. Да будем у њему. Само он... He знам како да опишем расположење које нас je ухватило након одласка цара! Ронио сам вреле сузе радоснице. Ko није искусио таква осећања, тај никада тако нешто неће разумети." А онда је Русија остала без цара, и свет је почео да тоне у мрак потоњих времена. Мучеништво цара и његових било је великомучеништво. Али, ко ће као Бог? Цареве свете очи, које данас гледају Русе и Србе и плачу над нама, пуне су Христа и Његове благодати, а Новомученици Руски су Богом прослављени у вечности, и чекају нас тамо где нема болести, туге ни уздисања, но живот бесконачни. Цар плаче, и моли се за наше покајање. И док год плаче, има наде! (http://rtvsantos.com/video/cudo-proplakala-ikona-cara-mucenika-nikolaja-romanova-u-lazarevu/; http://borbazaveru.info/content/view/7211/1/) Свети Царски Мученици, молите Бога за нас! Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби! |
