Руска интелектуална елита окупила се и ове јесени у Санкт Петерсбургу, на конференцији посвећеној (не)могућности дијалога између православаца и католика, и подсетила још једном и домаћу и светску јавност на стравична страдања Срба у Другом светском рату. Ватикан, сложили су се говорници, под чијим се окриљем десио најстрашнији злочин против човечности почињен у НДХ, не може да се, без коначног признања одговорности и покајања, причести из исте чаше са православним народима

Србија и Српска православна црква требало би да 2013. године угосте папу Бенедикта 16, и то у околини Ниша, на месту где је рођен византијски цар Константин који је одобрио исповедање хришћанства у Источном римском царству. Овај јубилеј лако би могао проћи и без папе, а на то указују и руски православни теолози и други руски интелектуалци који су спојили крај октобра и почетак новембра 2010. године у Санкт Петерсбургу, на научном скупу о проблематици дијалога са католичком црквом.

У бројним дискусијама о историји тих односа, посебно у последњем веку, помињан је и непремостиви проблем схватања улоге кардинала Алојзија Степинца али и укупног односа католичке цркве према Србима на Балкану, као доказ да се у односу Рима према великом злочину из Другог Светског рата ништа није променило.

Јер, упркос доказима да је кардинал Степинац учинио страшан злочин насилно покрштавајући Србе за рачун злочиначке НДХ, у славу „свеца и злочинца“ молио се и један познати кардинал ( још 1988. године у Риму). Био је то Јозеф Рацингер, данашњи папа Бенедикт 16.

Да ли је после те чињенице могућ дијалог са Ватиканом? Руска православна интелигенција, окупљена на овогодишњем научном скупу, резолутно тврди да није…

ЈАСЕНОВАЦ, ПА АУШВИЦ

Конференцију са овом темом у Санкт Петерсбуршком универзитету организовао је историјски факултет уз информативну подршку православног интернет сајта „Руска народна линија“. У тренутку када ужурбано теку преговори мешовите православно католичке комисије за богословски дијалог, када екуменизам у православним земљама постаје више од претпоставке, књига италијанског аутора Марка Аурелија Ривелија „Алојзије Степинац: Надбискуп геноцида и усташка диктатура у Хрватској од 1941. до 1945. године“ у Русији је дочекана као звоно узбуне које би требало да пробуди православље из моралне и сваке друге кризе у којој се нашло.
Познати историчар, богослов, доцент Санкт Петерсбуршког универзитета ђакон Владимир Василик, истакао је да је тема конференције веома сложена: „Јасно је да је наш свет неједнородан и многолик, но та многоликост не би требало да доводи до конфликата, двоструких стандарда и лицемерја. Ово је трезвен и частан дијалог који треба да допринесе спознаји истине, истине о православљу и католичанству, њиховим сложеним односима, често трагичним, у којима су најчешће, страдали православни народи, као жртве католичке експанзије и агресије.
Зато ми организујемо овај јавни скуп, не да би продубили конфликте, већ да би их у духу истине смањили, као што је то својевремено рекао Јустин Поповић: „Љубави не може бити без истине и истина без љубави“. Савремено богословље, поставило је проблем хришћанства после Аушвица, али треба знати за постојање страшнијег логора, Јасеновца, у којем је хладнокрвно убијено око 700 хиљада људи, а више од 500 хиљада њих били су наша православна браћа Срби. Истина о томе је од животне важности“.

Како је дијалог могућ после 1000 година отуђења, да ли су хришћани Христови или папини, и да ли је могуће, након страдања Срба у НДХ, прихватити литургијски пољубац две Цркве? Стручњаци из Велике Британије, Москве, Санкт Петерсбурга, Србије, Украјине и БиХ архијерејима својих цркава упутили су резолутно не, подсећајући на речи светог Фотија да је Црква духовна част, а не ватиканска државна власт. Владика Артемије, који је и аутор предговора Аурелијеве књиге није могао да присуствује конференцији после забране од стране Синода.
О систему логора смрти Јасеновац, присутне је боље упознао Симо Брдар, руководилац меморијала српског геноцида у Јасеновцу, наводећи податак да је у концлогору убијено 700.000 људи, од чега више од 20.000 деце узраста до 12 година, укључујући и нерођену децу коју су усташе вадиле из утроба мајки. Само у Доњој Градини смрт је пронашло 360 хиљада људи.
„ Мало народа у савременој историји је страдало као што су то Срби. Кроз историју Срби су морали да се боре против католицизма и ислама, штитећи своју државу и веру. Најстрашнији период српске историје везан је за НДХ“, рекао је Брдар, показујући присутнима фотографије на којима су забележена усташка зверства. По његовом мишљењу она немају аналогију у читавој историји човечанства. Томе у прилог Брдар је приказао и филм „А, Бог је ћутао“, у којем се смењују сведочанства преживелих, тада деце која су прошла кроз логоре смрти.
Академик др проф. Србољуб Живановић навео је да историјске чињенице говоре да су папа и римокатолици уз помоћ земаља западне Европе вековима водили борбу против Источне Европе, Византије, а у првом реду православља.

УСТАШЕ СИНОНИМ ЗА НАЦИЗАМ

Српска држава, сматра Живановић, као најјача православна држава која је после слабљења Византије у највећој мери преузела њену улогу, стајала је на путу претензијама Рима и Запада да прошире своју власт на Исток. СПЦ је била и остала тврђава коју Рим и Запад треба да сруше како би отворили пут ка Истоку.

„Подстицање на мучење и убијање Срба, Јевреја и Рома, чинили су, нажалост, бројни свештеници католичке цркве, часне сестре, вероучитељи и католички активисти. Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току Другог светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Међународна комисија за истину о Јасеновцу има податке за 1171 таквих католичких свештеника. У то нису убројане часне сестре – злочинци. Исказано простим језиком, од свака три католичка свештеника двојица су били убице. До сада је идентификовано близу 400 јама, вртача и бунара у које су бацане жртве – најчешће живе“, навео је Живановић.

Публициста Павел Тихомиров, поставио је питање зашто светско јавно мњење усташе није именовало као синоним за нацизам.

„У медијима и уџбеницима историје о рату 1941- 1945. године, стоји да је реч о супротстављању страним завојевачима, а не хрватском геноциду. Тако се свесно стварао мит по којем су у ратом захваћеној Југославији гинули представници свих народа, а не само Срби, Јевреји и Роми. Дакле, злочини који су вршили Хрвати приписивани су Италијанима, а потом Немцима. У српским школама до недавно организоване су меморијалне екскурзије у Шумарицама, где су Немци убили неколико хиљада људи. То јесте трагедија, али за скоро милион људи, страдалих од руку крвника Хрвата донедавно је знало мало ученика“.

Веома исцрпан реферат дала је Ана Филимонова, кандидат историјских наука и научни сарадник Института за славистику РАН. Бавећи се темом католичке кампање на југословенским просторима у контексту геостратешких пројеката Ватикана од 1900 -194. године, Филимонова је приметила да је много пре појаве усташке организације, Ватикан започео свој широки организациони и идеолошки рат крајем 19 века.

„У септембру 1900. године у Хрватској, одржан је општехрватски загребачки католички конгрес који је ставио камен темељац организованом католицизму. Он је постао зачетник клерикализма у хрватским земљама и клерикалног програма за 20. век. Хрватски католички покрет је увек следио стратешку линију Ватикана и испуњавао његове стратешке задатке. Почетком 20. века Ватикан је хрватском народу дао назив: Држава хришћанства“.
Судбину хрватског народа, идеолози католичке цркве тесно су повезали са испуњавањем посебне мисије хрватског народа као чувара граница латинске цивилизације и златног моста који повезује Ватикан са балканским некатоличким народима.

Једна од таквих организација, навела је Филимонова, јесте и „Католичка акција“ усмеравана од стране Ватикана са циљем ширења утицаја католичке цркве на све слојеве становништва и његову консолидацију на основама католицизма, те формирање хрватске национале свести по католичком обрасцу“.

Др историјских наука, проф. Харковског националног универзитета Александар Димитријевић Каплин навео је да је дијалог код латина први пут најавио папа Павле 6 у документу, у којем се каже да је сама Црква настала дијалогом, при чему је глава Свете и апостолске цркве римска црква. У тој дефиницији, сматра Каплин, стављено је начело на основу кога католици желе да спроведу православно католички дијалог.

„Погледи славенофила на латинство не само да нису застарели, већ су сада још актуелнији. Најбрилијантнији представник славенофила А.С. Хумјаков заступао је мишљење да Црква није ауторитет већ истина, да је она једна и да је неизбежност лажи код латина била увод у раскол и велику јерес. За латинство је карактеристична рационалистичка самовоља. Хумјаков је сматрао да је Запад изгубио духовно општење путем молитве, а западно хришћанство извршило самоубиство“.

Др Владимир Василик осврнуо се на Светог Николаја и католицизам у Европи. На стваралаштво оца Николаја дубок утисак је оставило трагично искуство Срба из два балканска и два светска рата, аустроугарског геноцида 1915-1916, и усташког 1941-1944. године. Он је указао на однос св Николаја према Европи и католицизму и узроке дехристијанизације Европе.
Ранко Гојковић, издавач, православни публициста и дописник „Руске народне линије“ из Србије говорио је на тему „Ватикан и геноцид над Србима у светлу богословског и књижевног дела Светог Николаја Српског“. Он је у свом реферату навео многа места, поготово из службе-поеме „Ђердан од мерџана“ где владика Николај за геноцид над Србима експлицитно оптужује Ватикан, цитирајући речи српског светитеља: „Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је одувек био и заувек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима…“.

Владимир Семенко, један од најчитанијих аутора на РНЛ говорио је о правој провалији која се појавила у последњих 1 000 година хришћанства између православног и римокатоличког богословља.

УПОТРЕБА КАТОЛИЦИЗМА

Директор универзитета за религију др филозофских наука, професор Санктпетерсбуршког универзитета Алексеј Швечиков предложио је да се сакупе материјали о зверствима Католичке цркве и да се упуте у московску патријаршију, која би размотрила питање о сврсисходности дијалога са црквом умазаном крвљу православних Срба. Он је предложио да се на руском изда књига о улози Ватикана у истребљењу Срба.

„Код нас се говори о Аушвицу, а заборавља се да у свету постоје страшнија места. Аушвиц јесте фабрика смрти, али су Немци методично брзо и технички убијали и уклањали жртве. Али за Јасеновац, Аушвиц је место милосрђа, јер се у Јасеновцу пре убиства жртва дуго мучила. Све је то било страшно тешко и слушати“.

Доцент Московског државног института за међународне односе Министарства иностраних послова Русије, Олга Николајевна Четверикова говорила је на тему: „Финансијски аспекти источне политике Ватикана: историја и савременост“.

Она је излагање почела чињеницом, да је основу хронологије успостављања савременог финансијског спекулативног система дао Ватикан.

„Католици су легализовали зеленаштво још у 11. веку, да би у 20. веку ватиканска банка била претворена у „оф шор зону“, тајну структуру повезану са трговином оружја и наркотика за чије пословање се везују тајанствена „самоубиства“ и махинације.

Она је детаљно приказала финансијске токове Ватикана чија је историја повезана са Ватиканском банком, а такође и са двосмисленим карактером црквене банке која живи на рачун камата и самим тим потире основне принципе хришћанске етике. У вези са тим она је обратила пажњу на узнемирујуће наговештаје о могућности отварања православних банака, као и на текстове неких ангажованих публициста у којима се срећу и такви предлози да патријарх треба да постане менаџер или „специјалиста за мултилевел маркетинг“.

Доктор политичких наука Анастасија Митрофанова, наступила је са темом „Католицизам и национализам“. Она је истакла да се у савременом свету често православље поистовећује са национализмом, а католичанство са космополитизмом. Чак и неки православни јерарси, рекла је она, говоре да је православље верзија хришћанства која је склона национализму и етнофилетизму.

„ Супротно томе сматра се да је у католицизму као светској организацији национализам просто немогућ и да они не могу овладати етничким својствима“.

По њеном мишљењу, историја 20. века је показала много примера како је католицизам коришћен у својству оправдања најразличитијих етнонационалистичких пројеката и да НДХ представља један од најочитијих примера употребе католицизма.

Последњи излагач на конференцији, Андреј Соколов, са катедре за историју словенских и балканских земаља Санкт – Петерсбуршког државног универзитета, говорећи на тему „Независна држава Хрватска током Другог светског рата“, устврдио је да је улога Ватикана у усташком покрету била занемарљива. Овом тврдњом он је изазвао реакције осталих учесника конференције. Професор Андреј Васојевич, сматра да је реферат Соколова био нека врста „психолошке манипулације“ која је требало да подцрта значај проблема разматраних на конференцији, док је Ана Филимонова истакла да није католичка црква приближавала паству клерофашистичком духу, израженом непријатељству и мржњи, сигурно да резултати не би били тако застрашујући.
У оквиру конференције подржан је и округли сто на тему: „Геополитичке и црквенополитичке последице канонизовања духовног надахнитеља геноцида над Србима, Алојзија Степинца од стране Ватикана“. Учесници конференције су донели закључак, да је неопходно изразити забринутост тиме да у дијалогу са католицима тема Јасеновца није ни поменута као што није поменута ни улога католичког духовништва у неславним злочинима. Зато је неопходно донети декларацију са ове конференције, у којој би била изражена та забринутост.

Извор: „Печат“