Првог јуна ступио је на снагу „Закон о спречавању насиља у породици”. Тим поводом сам написао објаву „Први јун и Владислав Ђорђевић”. Есеј сам закључио речима: „Иза срцепарајућих апела да се помогне женама жртвама насиља стоји мотив да се мушкарци женама огаде. Противник сам сваког насиља, али суштина овог закона није смањење насиља, него смањење веза и бракова.”
Време ми је дало за право. Насиље не само да није смањено, него је и повећано. А везе и бракови се све више растурају. Жене су постале хистеричне. Једна моја пријатељица – иначе нормална и образована особа – на медијске извештаје о убиствима жена реаговала је бесно: „Монструми!!!” Реакција је разумљива и потпуно у складу са очекивањима феминистичког лобија. Што више убистава жена, то више мржње према мушкарцима! А што више мржње према мушкарцима, то више насиља над женама. И тако у круг. Паклени план за поплаву неповерења и огорчења – за расурање веза и бракова. Феминистички Sturm und Drang. Али све је то савршено логично имајући у виду да је главни правни архитект „Закона о спречавању насиља у породици” др Зорица Мршевић, лезбијка и феминисткиња. Наравно, нема ни брак ни децу. Неће их ни имати. Али ће зато имати ексклузивно право да прописује законе које штите „породицу од насиља”. Шта она зна о породици на основу искуства? Ништа! Она не само да нема породицу, него заправо ради на томе да је ни други немају. Мотив њеног „законодавног рада” је управо да буде мање породица. Пре двадест година – 1997. – она је написала чланак „Америчко искуство у заштити жена од мушког насиља у продици”. Чланак је објављен у часопису „Феминистичке свеске” – гласилу лезбијско-феминистичког Аутономног женског центра (бр. 9-10, стр. 262-281). Оно што је неморално и аберантно у том чланку је већ сâм наслов. У њему се говори само о „заштити жена од мушког насиља у породици”. Ауторка ни не помишља да би и жене могле починити насиље у породици. Таква могућност докторици права не пада на памет. Заправо пада, али она свесно то пренебрeгава. Дискриминација је намерна. Да не буде забуне она на почетку другог пасуса пише: „Насиље у породици је озбиљна претња женама” (стр. 262). Изјава је намерна манипулација и намерно дескриминаторна. Она је манипулација јер многе жене у породици доживљавају лепе тренутке. У многим породицама жене су вољене и срећне. Воле их мужеви и деца. Жене без породица су често много несрећније. Сво то женско искуство ова феминисткиња свесно игнорише. За њу је породица само „озбиљна претња”. Да ли ви жене стварно милите да је породица за вас само „озбиљна претња”? Зар не мислите да би породица могла бити место где се деле љубав и поштовање? Осим тога, реченица је и свеснo дискриминаторна. Ако је породица „озбиљна претња женама”, да ли она може бити и „озбиљна претња” мушкарцима? Ауторка на ту могућност ни не помишља. Дискриминација је намерна. А читав правни поступак је чиста аберација. Сáма ауторка пише: „Обавезни затвор у случајевима насиља у породици је притвор без налога, који је могућ само у случају када је полицајац присутан самом изршењу кривичног дела или прекршаја. Када полицајац само верује да је дело извршено (позив жртве, информација од сведока) нема право да изврши хапшење без налога јер крши одредбе о хапшењу које је могуће само с налогом” (стр. 265). Али у „Закону о спречавању насиља у породици” управо постоји обавеза „хапшења без налога”. Сáма ауторка то напомиње у наставку текста: „Изузетак од тог правила је тзв. mandatory arrest, тј. кад је полицајац овалашћен да изврши хапшење и без налога, штавише, када је обавезан да то учини.” „Закон о спречавању насиља у породици” садржи управо тај „изузетак”. Феминистичко законодавство је увод у диктатуру. Он је опасан преседан. Сутра се могу увести и друга „хапшења без налога”. Феминистичко законодавство је увод у тоталитаризам – у „хапшења без налога”. Феминистичко законодавство не само да не отклања насиље, него га заправо генерише. Нисам прозорљив – немам натприродни дар прорицања. Али јесам добро информисан. Стога предвиђам да ће феминисткиње наставити да демонизују мушкарце и подјарују жене против њих. Последица тога ће бити повећање насиља и развода, а смањење бракова и деце. Ове године биће бракова мење него прошле године, а следеће мање него ове. Исто тако, број рођене деце ће ове године бити мањи него прошле, а наредне године мањи него ове. Са оваквом „заштитом породице” само се то може и очекивати. Имајући овај контекст у виду све популационе мере Владе су пуко шарлатанство и аматеризам. Нико од њих нема појма о елементарној репродуктивној психологији. И на крају један личан апел: Драге жене! Ако сте удате, ви у намери да задржите бракове немате бољег савезника од мене који пледирам за комплементаризам и склад. Ако сте неудате и желита да се удате, ви немате бољег савезника од мене. Ваши пријатељи нису радикалне феминисткиње које чине све да вас одвоје од ваших мужева и момака. Ваши савезници су фини и културни младићи којих је пуна Србија. Само их треба наћи. А наћи ћете их ако гледате на свет без наочара које вам стављају феминистички медији. Срећно у потрази за љубављу и срећом. Библиографија 1.Мршевић, Зорица, „Америчко искуство у заштити жена од мушког насиља у породици”, у: „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, година V, број 9-10, 1997, Београд, 1999, стр. 262-281. |