1. Срце Христово

…Христос каже: „Узмите, једите, ово је Тело Моје..." И даље: „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета..." Много је на небу светлих звезда, тих искри ризе Божије, али од свих њих је лепше, светлије и сјајније сунце. Много је мирисног цвећа на пашњацима и њивама, али од свих њих је боља, лепша и мириснија ружа. Много река, потока, језера и речица теку по лицу земље и све се оне сусрећу и сливају у безграничном, огромном и неизмерном океану. Много прекрасног и сјајног камења садржи утроба земље; тамо има сафира, смарагда, рубина, али од свих њих лепше, чистије и сјајније светлуца брилијант.

И у духовном свету постоје и звезде, и драго камење, и цвеће на духовним пашњацима. Много се дивних звезда - песама - чува у Цркви Православној (светоотачких дела), али све се оне сустичу у сунцу Цркве наше, у Божанственој литургији. Много је дивног цвећа на црквеним пашњацима, али од свих њих је најлепша ружа - Божанствена литургија. Чудесно је драго камење Цркве наше - обреди, али од свих њих највише блиста брилијант - Божанствена литургија. Сви извори, сви потоци, Тајне наше, сливају се у најдубљој и најсветлијој Тајни Божанствене литургије.

Ми у Цркви имамо руке Христове, уста Његова, и очи Његове, има-мо такође и срце Његово божанско. Његове руке су обред Цркве, језик уста Христових је Јеванђеље Христово. Очи Његове су Свете Тајне кроз које Он гледа у наше душе. Његово срце је Божанствена литургија. Сви оци Цркве с усхићењем говоре о њој. Блажени Августин, свети отац За-падне Цркве, овако кличе: „Твоја премудрост би могла да учини, могла би да створи за човека још дивније цвеће на пољима, али Твоју љубав си исцрпео до краја у Божанственој литургији". И ево зашто: у Литургији Христос даје Себе верницима - Тело Своје и Крв Своју животворну.

Свети Јован Златоуст каже, да је Божанствена литургија велики и чудесни дар; анђели Божији, ако се то уопште може изразити на нашем људском језику, завиде нама, људима, којима је дарована срећа да кушају божанско Тело и Крв; они у миријадама слећу тамо где се приноси божанска Жртва, с трепетом предстоје пред светим престолом, покрива-јући лица и у славословљу прослављајући велику тајну која се ту збива. Ето шта Свети Оци кажу о Божанственој литургији, ето какво су они осећали страхопоштовање пред њом.

Древни хришћани су добро знали каква је срећа дата људима у Тај-ни причешћа, они су сваки дан приступали светој Чаши, тако је чист био њихов живот. Када су кретали на далек пут, узимали су са собом Свете Тајне, заједно с крстом су их чували на грудима. Наши преци су увек почињали дан посећивањем Литургије; тек кад би је одстојали, почињали би своје уобичајене свагдашње послове. Ето како су људи, хришћански настројени, ценили Божанствену литургију. Много јој је назива дато. Први је Пасха, како су је називали древни хришћани и оци Цркве. Свети Јован Златоуст каже: „Ко бива на Божанственој литургији, тај се уподобљава љубљеном ученику Христовом који је лежао на прсима Његовим зато што је Литургија Тајна вечера, и ми кушајући Свете Тајне, као да срцу Христовом припадамо, чујемо Његове откуцаје". Други назив је трпеза зато што нам се ту нуди небески хлеб, животворно Христово Тело и Крв. Трећи назив је евхаристија или благодарење, четврти - заједничарење; тај назив Литургије значи да ми у Тајни причешћа ступамо у највећу заједницу с Христом, кроз ту Тајну Он прониче у све честице нашег тела. Пети назив је обедња, како се Литургија код нас, у Русији, назива у истом смислу као и трпеза; обедња је обед, ручак, гозба на коју Господар зове Своје робове преко слугу Својих.

Робови, то смо ми, и како је много међу нама таквих који на Царев позив одбијају да дођу, одлазећи час на тржницу, час на њиву, или не желећи да напусте дом зато што су се „оженили". Слуге Господње - архипастири и пастири - зову их, али они њихов зов не чују, као што не чују црквено звоно - зов Христов, глас Христов - свето Јеванђеље. Штавише, не само да не чују, него и друге ометају да иду, подсмевају им се, ругају им се. Не виде ти људи колико су бедни и убоги, жалосни, несрећни и јадни - сунца Божијег су се лишили. Они газе најдрагоценији брилијант у својој заблуди.

Драги моји, паство моја Богом дарована, љубите Божанствену ли-тургију, чувајте миомирисну ружу Христову, просвећујте своје душе све-тлошћу божанског сунца; сматрајте изгубљеним сваки онај дан у свом животу у који вам није успело да будете на Божанственој литургији. Нека међу вама не буде толстојеваца, штундиста, адвентиста и других секташа који одбацују свету Чашу и подсмевају јој се. Нека очи ваше увек виде божанствену Чашу, нека уши ваше увек чују: „Узмите, једите". Благодарите Господу увек за тај највећи дар, пред којим дрхте анђели.

„Хвалите име Господње, хвалите, слуге, Господа..."

+ + +

Свети Василије и свети Златоуст,

састављачи Литургије

Данас ћу вам само мало причати о Божанственој литургији. Прошлог пута сам вам је назвао кандилом Божијим, реком животворном, брилијантом драгоценим. Али та река није била окружена обалама, бри-лијант је био без прстена у који би се сместио. Божанствена литургија није имала ни утврђених, сталних молитвословља, ни сталних обреда. По предању, од апостолских времена помиње се Литургија апостола Јакова, брата Господњег, апостола Марка и апостола Петра, али то није био чин Литургије обавезан за све - до 4. века поредак служења Литургије и њене песме утврђивао је сваки епископ за своју паству. Ви већ знате да су древни хришћани били тако снажног духа, тако су се огњено молили, да је њихова молитва трајала целе ноћи. Они нису знали за умор за време молитве. Али постепено се хладила пламена молитва, верницима је почела да бива на терет целоноћна молитва, пропуштали су Литургију и управо је тада, снисходећи њиховој немоћи, свети Василије Велики саставио чин Литургије који је био краћи од оног древног. Она се данас служи десет пута годишње. Свети Јован Златоуст је још више скратио песме и саставио још краћи чин Литургије. Брилијант је добио драгоцени прстен, река је уведена у прекрасне, цветне обале, кандило је добило свој светли оков.

О томе, како је свети Василије Велики саставио чин Божанствене литургије, сведоче свети Прокло и Амфилохије. Према речима светог Амфилохија, свети Василије се дуго припремао за овај свети посао. Дуго је молио Христа Спаситеља да му открије Своју вољу, да га благослови за састављање чина Литургије. Његова молитва је била услишена. Господ му је открио да може да приступи том делу. Шест дана се молио свети Василије, постио је, и најзад је после тих молитвених подвига стао пред престолом и у пламеним песмама испевао Литургију чији је чин затим и записао. Од тада се Литургија није променила. Шести васељенски сабор је одредио да се ништа не додаје и не одузима у молитвама које су саставила та два велика Оца Цркве.

Зашто је требало успоставити тај постојани чин Литургије? Зато да се не би угасило кандило, да би река текла правим путем, да на бри-лијанту не би било огреботина. Стални чин је био потребан ради тога да не би било унесено нешто неправилно и јеретичко у чин Литургије, тим пре што су у 4. веку у хришћанској Цркви почеле да се појављују јереси. На тај начин, свети Василије Велики и Јован Златоуст су увели реку у корито. Нека они помогну и вама, љубљени, да разумете и волите Божанствену литургију о којој свети Јован Кронштатски, огњени служитељ Литургије, говори: „Падни ничице и благодари Господу, Који те је удостојио да будеш на Његовој страшној светој Литургији".

+ + +

Храм је небо на земљи

Данас ћу вам говорити, о пријатељи моји, о храму.

 Сваки храм се гради по одређеном плану, тако је и наша саборна црква изграђена по истом древном плану. Она се састоји од три дела: притвора, средњег дела (наос) и олтара. Притвор је у древно време служио за молитву оглашенима, то јест, људима који се спремају да приме крштење и припадајућима - људима који су због великих грехова били лишени права да стоје са осталим верницима. Они су се називали припадајућима зато што су се клањали свакоме ко је улазио у храм и молили га: „Помоли се за нас, јер смо много сагрешили".

Средњи део храма се раније није одвајао чврстом преградом која се назива иконостас. Она се појавила тек у време Василија Великог. У његовом житију се овако описује узрок зашто је светитељ направио иконостас. Василије Велики је примио крштење већ као одрастао човек, а као купељ му је послужио свештени Јордан, где се крстио Господ Исус Христос. Пре Василијевог крштења блеснула је муња и из ње је излетео голуб који се спустио и узбуркао воду. У знак сећања на то чудо изнад престола храма где је служио Василије већ као епископ, висио је сребрни голуб којег је за светитеља направио један јувелир. Василије се увек пламено молио у храму и због тога му је Господ увек слао чудо: за време претварања светих Дарова голуб је махао крилима као да је жив. Једном је свети Василије изговорио речи: „И учини да овај хлеб..." - и приметио је да је голуб остао непокретан. Светитељ се збунио, пао је на колена и почео да моли Бога да му открије разлог Своје немилости. Испред престола су стајали ђакони да би од светих Дарова отерали инсекте којих је тако много на Истоку - и види свети Василије да се један ђакон загледао у лепо женско лице. Запали се верношћу за славу Божију пламени Василије, истера ђакона, одстрани га из службе, и после тога Господ је опет јавио Своје чудо. Од тог времена је свети Василије увео иконостас да се не би ометала пажња свештено-служитеља за време молитве. У почетку је као иконостас служила лака завеса, затим се појавила нижа преграда, а тек касније наш савремени иконостас.

У средњем делу храма стоје верници који се моле, а у олтару се на-лазе две светиње: свети Престо и Жртвеник. Престо се ставља у олтар с нарочитим свештенодејствима. Пре свега њега неколико пута пажљиво перу, затим облаче на њега срачицу - белу ланену одећу - и повезују га крстоликим појасом. Затим стављају на престо блиставу одећу од броката и после тога покривају престо покривачем.

Све што сам описивао има дубоки смисао. Према тумачењу Светих Отаца, у три дела храма се приказује тројичност Божанства, с једне стране, а с друге, притвор приказује нашу земљу, средњи део храма - ви-дљиво небо, а олтар - небеса над небесима. Престо представља престо Божији. Свуда нас света Црква подсећа на божанску тројичност, свугде Господ пројављује Себе као Тројицу Једносуштну. Наша душа нам такође о томе говори. Наш ум сведочи о божанском уму који је створио сав свет - о Богу Оцу. Наше срце сведочи о божанској љубави - о Сину Божијем, Једносуштном Оцу. Наша воља је слика божанске воље - бо-жанског Светог Духа.

Ако пажљиво погледамо одежде светог Престола и ту ћемо наћи за себе много слика. Свети Престо перу како би постао место боравка Господњег. И човек, тај „храм Божији", како сведочи свети апостол, такође се пере у води крштења. Бела одежда престола подсећа на одећу крштења, а крстолико опојасивање говори о крсту који смо добили при крштењу. Блистава одећа говори о блеску славе Божије, који не могу да поднесу огњени серафими који, стојећи пред престолом Цара славе, покривају своја лица и ноге крилима да се не би ожегли. С каквим тек страхом треба да предстојимо ми пред престолом Божијим?

 Други део храма приказује небо, и ми верници, морамо, као звезде на небу да горимо нашим душама у молитви.

Свети Престо се поставља на моштима мученика у знак сећања на то да су се први хришћани молили у катакомбама, при чему су им као престо понекад служиле гробнице светих мученика. Свети престо мора да освећује епископ, али данас, када епископ не може увек да дође на освећење храма, он освећује само антиминс. Антиминс - у преводу значи уместопрестоље - то је обично или свилено платно у којем су ушивене свете мошти; на платну се приказују полагање у гроб, четири јеванђелиста и натпис када је и који епископ дао тај антиминс. Антиминс се обично увија у посебно платно-покривач који се за време Литургије одвија и на њега се ставља дискос и чаша. Без антиминса се не може служити Литургија, на антиминсу се може приступити њеном служењу у обичној соби, у шатору, на обичном столу уместо престола. Антиминс је преносни престо. Осим антиминса, на свети Престо се полаже свето Јеванђеље, крст и дарохранилница, где се чувају освећени свети Дарови. Ето зашто на престолу не само невидљиво, него и видљиво, у светом Јеванђељу и у светим Даровима, присуствује Сам Господ.

 Жртвеник стоји у левој страни олтара и на њему се врши проскоми-дија, а у прошлости на њега су полагали верници хлеб који су доносили ради служења божанствене вечере.

 Ево кратког описа храма у којем се налазимо на божанској служби. Свуда и све нам говори о присуству Бога. С каквим страхопоштовањем морамо да стојимо овде пред престолом Божијим, пред којим с трепетом предстоје анђели којима се и ми уподобљавамо у храму певајући славословље. Како су јадни, како су несрећни људи који не воле храм Божији, који мењају службу Божију за рите овога света, људи које животне бриге лишавају могућности да бивају у храму!

Пријатељи моји, љубите храм, то је стално пребивалиште Бога, хи-тајте овамо, нарочито на празник, трудите се да се уподобљавате анђе-лима који песмом уздижу непрестану хвалу Богу.

+ + +

За шта се молити током Литургије?

 Да бисте лакше или сабраније одстојали Литургију трудите се да се молите овако: за време часова помињите упокојене и живе. Ово по-мињање ће се узнети с помињањем свештенослужитеља к небесима и даће велику радост душама помињаних. Овде нема значаја да ли их помињеш у олтару поред жртвеника или поред олтарских двери, или усред храма, свеједно, Господ ће свугде чути. Када почиње Литургија речима: „Благословено Царство" - помоли се да и тебе Господ удостоји Царства небеског. За време прве мирне јектеније помоли се да ти Господ да Свој мир на данашњи дан.

Ништа тако благотворно не делује на душу као стање мира и непри-јатељу нашег спасења оно је нарочито мрско, он на све могуће начине хоће да га наруши, да изведе човека из мирног стања, да га уведе у свађе, раздражљивост, злобу, бес и роптање. Зато, молећи се да ти Бог пошаље мир у душу, осећај се као дашчица услед побеснелих таласа, осећај своју беспомоћност и моли помоћ од Господа.

Затим се поју антифони, за то време свештенослужитељ чита мо-литве о очувању Цркве и ти се такође помоли за исто, такође да Господ избави место у којем живиш од неверја, јереси и раздора. Пре Малог входа чита свештенослужитељ молитву која садржи речи: „Учини да с нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост". У то време храм се испуњује безбројним мноштвом анђела. И ти се помоли твом анђелу чувару да стане крај тебе и да се помоли с тобом: „Свети анђелу чувару, помилуј ме и посети ме".

За време читање апостолске посланице и Јеванђеља анђели неви-дљиво за нас пале безбројно мноштво свећа. Свештенослужитељ чита молитву: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђелске проповеди". У то време се помоли да и теби Господ пошаље Своју божанску светлост и да она засија у твом срцу.

Следи сугуба јектенија, када на сваку молбу хор поје „Господе, по-милуј" три пута. Та јектенија представља сав земаљски живот Господа када су за Њим ишле гомиле народа с вапајима: „Помилуј нас". Нека ти пред очима прођу сви: и Хананејка, и слепац и губавац - и свом душом припадни Господу, осећај се губавим, бесомучним и слепим. Ухвати се у мислима за крајеве ризе Господње и моли за помиловање. Ту је добро пасти ничице пред иконом. Возглас после јектеније даје наду да ће усли-шити Господ твој вапај по великој милости Својој: „Јер си милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу..." За време јектеније за оглашене помоли се за невернике. Можда имаш рођаке и познанике који су неверници. Помоли се да им се Господ смилује и просветли њихове душе светлошћу вере. Затим захвали Господу за то што се ти сам по Његовом промислу налазиш међу вернима.

Херувимска песма је мољење Господа у Гетсиманском врту. Овде замисли пред собом цео Гетсимански подвиг Господа, Његову молитву све до крвавог зноја, Његова страдања за грехе људи. Сети се да си прошао пред очима Господњим са свим својим падовима и гресима. Осети да је за тебе пострадао Господ оне ноћи. Нарочито спознај потпуну своју недостојност - чиме ћеш платити Господу за све оно што ти је учињено - и моли Га да те помилује. Као што је Господ Сам био послушан вољи Оца Својег, тако се и ти сада препусти вољи Господњој и одлучи се да стрпљиво носиш крст који ти је послао.

За време Великог входа, који представља распеће Господње, замо-ли Га да и тебе помене у Царству Своме. На возглас: „Мир свима", који приказује улазак Господа у ад ради спасења упокојених и оних који су се налазили тамо пре Његовог доласка, помоли се овако: „Уђи, Господе, у пакао душе моје и спаси ме". Када чујеш возглас: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали", помоли се да Господ стави у тебе свету љубав да љубиш све, нарочито оне које не волиш и вређаш, и оне који тебе вређају и не воле.

 Након возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом..." - помоли се да Господ стави у тебе страх Свој да би увек имао на уму присуство Господа. Након возгласа: „Заблагодаримо Господу" - нарочито заблагодари. У то време свештенослужитељ чита молитву где се помињу сва доброчинства Господња према људима и благодари за њих и за Литургију коју служи. Свако мора да за то благодари, нарочито за оно што је Господ дао лично њему и каквим га је милостима обасуо. За време „Тебе појемо" треба спомињати грехе своје, нарочито тешке, и молити опроштај за њих од Господа. Ако тако одстојиш Литургију са свом пажњом и усрдношћу, сигурно ћеш стећи корист.

Превод са руског: Зоран Буљагић