Текст Драгоша Калајића објављен у „Дуги“ тачно пре двадесет година актуелан је као да је сада писан. Тада је на власти у Русији био издајник Борис Јељцин, који је народну побуну против издаје Русије у крви угушио 1993, пуцајући на Бели дом Руске скупштине, уз помоћ америчких и израелских савезника. У време кад је Коалиција „Заједно“, коју су водили Зоран Ђинђић, Весна Пешић и Вук Драшковић, изашла на улице због покрадених локалних избора 1997, многи (међу њима и потписник ових редова) су сматрали да се србско питање решава лако: отерамо с власти Слободана Милошевића, СПС и ЈУЛ, и све почиње испочетка.

Ипак, живели смо у илузијама, мислећи да се скоро све решава сменом Милошевића. Опозиција која ће на власт доћи после 5. октобра 2000. године, а којој смо тад веровали  као каквом-таквом решењу, показала се баш у оном светлу које је на њу рефлекторски бацио Калајић у овом тексту у коме је образложио зашто не протестује са опозицијом. Та опозиција је, кад је постала власт, све србске вође предала Хашком суду, а сама наставила политику дубинске издаје, која траје и данас, и коју оличава бивши „патриота“ Вучић уз кога се шлепује овде поменути вођа „Српског (sic!) покрета обнове“, али и „грађанисткиња“ Весна Пешић, која поново подржава Вучићеву издају Косова и Метохије, иако се извесно време дистанцирала од своје подршке истом из 2012. године(http://www.blic.rs/vesti/politika/vesna-pesic-vucic-bolji-od-opozicije/52y9nyl).                              

Драгош Калајић је био човек начитан, упућен у светске токове и политику тоталитарног глобализма боље него многи. Иако се не можемо сложити са свим његовим ставовима изнетим у овом тексту (његово уздање у домаће службе безбедности било је илузија, јер је тамо седела углавном „багажа“ из Брозовог доба, која је мислила само о себи, а не о свом народу ), ипак је ово чланак актуелнији од највећег броја будалаштна које читамо у медијима кловнократске Србије, која тоне у све дубљу таму и очајање. Једина нада је истинско духовно буђење, у коме ће нам постати јасно да је бити непријатељ Америке опасно, али да бити њен савезник јесто кобно.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

+ + +

ФРАНЦУСКА 7: ТАКО ГОВОРИ ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ И ОДБРАНА ЈЕДНОГ ПОГЛЕДА НА СВЕТ

Поштоване госпође и господо, морам да разочарам ваша, претпостављена очекивања. Овде сам се обрео силом неспоразума за који сносим искључиву кривицу. Када ме је присутни господин Веселин Ђуретић љубазно замолио, пре неколико дана, да учествујем на трибини „Француска 7", рекавши како ће ту бити, такође сада присутна, господа Милена Ноковић, ја сам се спремно одазвао мислећи да ће ту бити рећи о њеном књижевном раду и управо објављеном роману. Када сам открио своју заблуду, замолио сам организаторе да у наслов трибине унесу, између заграда, једну негацију као алтернативу: „Зашто (ни)сам у протесту". Они нису били у стању да то учине, наводно због техничких разлога те ми сада не преостаје друго до да вам изложим разлоге сопственог одсуства из реченог протеста. С обзиром да постоји и „трећа страна" у овом политичком спору, једнако дистанцирана од власти те „опозиције" — претпостављам да ће вас занимати да чујете бар један од мноштва гласова такве пострањености, премда их мој извесно не може све представљати.

Нисам у протесту због естетских, етичких и надасве политичких разлога. Дозволите да вам прво предочим битне естетске разлоге. Обичаји лепог понашања налажу нам да на састанке долазимо правовремено, u заказано време а овај протест је дошао на састанак са Учитељицом живота, званом Историја, са трагикомично ружним закашњењем. Једнако је је трагикомично ружан повод тог    проотеста ако га упоредимо са неупоредиво значајнијим, на које су се  Београђани редовно и срамно оглушивали и срамно оглушивали у годинама што су за нама. Кажем „Београђани“, а мислим на политичке оганизације, странке и покрете самозване „опозиције“. По дефиницији, дужност политичких организација и покрета је да изражавају и покрећу, организују у усмеравају политичке воље те протесте народа, односно одговарајућих слојева народа.

„Дозволите да вас подсетим..."

Дозволите да вас подсетим бар на главне, најкрупније поводе протеста који су изостали. Београђани, односно странке и покрети „опозиције", нису протестовали против званичне политике Београда када је она српско питање, разоткривено процесом распада претходне Југославије, предавала на милост и немилост арбитрарних и ненадлежних одлучивања Европске заједнице, предвођене Немачком. У том времену и у тим међународним околностима, та политика могла је лако и брзо решити српско питање, уз сагласност такозване „међународне заједнице", како гласи један од псеудонима САД.

Изостао је потом и протест против настојања Београда да браћу Србе, с оне стране Дрине, натера, силом притисака и уцена, да прихвате Венс-Овенов план који их је сводио на грађане другог реда у Муслиманији величине Босне и Херцеговине. „Опозиција" није покренула бар протесте ако не и устанак против блокаде на Дрини која је била много строжија и свирепија од оне што их је „међународна заједница" наметнула СР Југославији. „Опозиција" није покренула, организовала и усмерила народни протест ни против издаје Крајине, против одлуке што је растурила одбрамбени систем Републике Српске Крајине, препустивши српски народ на милост и немилост заклетих непријатеља.

Тада, тих мајских дана, Београђани нису пиштали, вриштали и лупали да би заглушили лажи Другог дневника РТС, који је прећу-тао трагедију издане Крајине, приказујући како се Београђани веселе и ждеру, како подврискују и подригују, док су хрватски ловци немилосрдно и зликовачки митраљирали колоне српских избеглица. Током четири године рата, за одбрану Републике Српске Крајине положено је хиљаду осам стотина српских живота а на том путу повлачења, у знаку девизе „мир нема алтернативе", погинуло је десет хиљада разоружаних Срба.

Тада ниједна странка „опозиције" није хтела да организује протесте а њихове вође правдале су се разлозима међусобне нетрпељивости и таштине. Једини протест организовало је Удружење Срба из Босне и Херцеговине, на београдском Тргу Републике, где се окупило једва десетак хиљада Београђана. Потом је јаки пљусак растерао половину. Наравно, био сам у том протесту.

„Јака ствар — хаузмајсторска власт!"

Дакле, Београђани су помно ћутали кад су Срби с оне стране Дрине губили домове и имања, огњишта и завичаје, животе и слободе. Сад су се тек сетили да протестују јер су уверени да им је власт покрала њихове гласове. „Опозиција" је пропиштала и провриштала тек сада, само и једино зато што је лишена општинске власти. Јака ствар та општинска власт која се заправо своди на хаузмајсторске, односно кућепазитељске послове. Додуше, та хаузмајсторска власт над комуналним пословима — од водовода и канализације до саобраћаја и урбанизма — омогућава, силом безакоња и криминала, велике преваре, корупције и пљачке. Мислим на могућности противправне добити које садржи располагање и администрирање пословним просторима, грађевин- ским дозволама и градском рентом. У том домену „опозиција" се доказала једнако аморалном као и власт, премда у знатно мањим, општинским размерама, дакле у општинама где је задобила већинско поверење грађана на претпрошлим изборима.

Дозволите да ми са становишта мојих естетских назора такво закашњење протеста и такви поводи протеста изгледају одвратно трагикомични. Једнако је трагикомична и такође прекасна отпорност званичног Београда на притиске и ултиматуме „међународне заједнице" кад је у питању одбрана исте, хаузмајсторске власти. Камо среће да је једнаку отпорност Београд показао пред свим претходним, поменутим угрожавањима виталних интереса српског народа. Сад је Београд спреман да због одбране хаузмајсторијских послова доводи у питање и државу, односно бедне остатке њене стабилности и суверенитета.

Узгред речено, и сви претходни поводи због којих је самозвана „опозиција" организовала какве-такве протесте, били су мање-више минорни и једнако трагикомични спрам пропуштених и прећутаних. Сетимо се: „опозиција" је мобилисала грађанство ради одбране једног незаконитог и пљачкашког покушаја „приватизације" Борбе те сличног покушаја „приватизације" Студија Б. Неки циник, упознат са болесним таштинама вођа „опозиције", могао би објаснити такве реакције одговарајућом психопатологијом. Ако је вођама „опозиције" толико стало до сопствене медијске слике и разгласа — зашто нису створили сопствене медије и разгласе? Одговор гласи: зато што ни за тако нешто нису способни а камоли за изражавање, организовање и усмеравање политичког живота народа.

И демонстрације од 9. марта 1991. године су трагикомично осведочење политичке глупости и незнања вођа „опозиције". То незнање и та глупост истрајавају. Реч је о својеврсном празноверју по коме све савремене муке и недаће српског народа, изазване непријатељством „међународне заједнице", потичу од њене нетрпељивости према „комунистичком систему" и одговарајућем идеолошком профилу председника Србије. По реченом празноверју, било би довољно само заменити једног набеђеног „комунисту" антикомунистом, на месту председника Србије па да српским просторима потеку мед и млеко политичких и финансијских подршки „међународне заједнице". Као да комунизам није управо Запад извезао на Исток; као да не постоје лекције Учитељица живота што сведоче да су вашингтонски непријатељи Европе увек и свуда следили само прагматичне а никако идеолошке интересе и циљеве. Један добар ученик Учитељице живота, Хенри Кисинџер у једном тренутку искрености, от¬крио је истину коју морамо имати вазда у виду: „Бити непријатељ САД је опасно, али бити пријатељ САД је кобно."

Етички разлози

Вашингтонским стратезима „новог светског (односно колонијалног) поретка", у служби њујоршке плутократије, потребне су српске земље због њиховог изванредног геополитичког значаја, за потребе противевропске стратегије. Са њима српски народ не може остварити никакав компромис јер они хоће да узму све — и остатак. Њима је савршено свеједно да ли је на месту председника Србије комуниста или фашиста, демократа или монархиста — битно је да спремно даје све што му се затражи. Знајући то добро ја не могу бити у протесту који предводе они што то не знају или се само праве да не знају, бесрамно нудећи своје издајничке услуге очекиваним страним господарима.

Дозволите да вашој цењеној пажњи сада предочим и етичке разлоге неучествовања у већ двомесечним протестима Београђана који су сада дословно пропиштали и пролупали. Не могу да учествујем у протесту који масовно кличе Сједињеним Америчким Државама, скандирајући скраћеницу званичног имена првог и главног непријатеља српског и свих европских народа: „Ју-Ес-Еј" (USA). Тај непријатељ је покретао и предводио те покреће и предводи сва политичка и медијска, економска и војна непријатељства „међународне заједнице" против српског народа, против српских права и слобода, против српског ослободилачког и државотворног покрета.

Сједињене Америчке Државе су покренуле и највећу војну силу света, НАТО--пакт да се са најубојитијим оружјима обруши на српску одбрану и српски народ. Бомбардери НАТО-пакта извршили су преко три хиљаде борбених летова, бљујући на српски народ најразорнија средства у арсеналу Пентагона, ракете „Томахавк", обогаћене слабим ураном који при експлозији прожима погођена места радиоактивним и дуготрајно смртоносним зрачењима. Дакле, како је већ уочио генерал Де Галоа, тај непријатељ је почео атомски рат у Европи и против Европљана. Ни у најбезумнијем сновиђењу, ни под највећим тортурама не бих клицао том непријатељу. Они који му данас и овде кличу су преиспољне незналице, да не кажем будале — или су изроди какве свет није познавао.

„Непријатељи српског народа"

Један од битних етичких разлога неучествовања у протесту о коме је реч почива у осећању дужности које имам према пријатељима. Подсетићу вас само на ноћ између трећег и четвртог октобра 1993. године, када је проамеричка и русофобска власт у Кремљу — што злоупотребљава једну бесловесну марионету, звану Јељцин — покренула војну силу против демократије, против представника политичке воље руског народа у Руској скупштини. Тада је формални председник самозваног „Српског (sic!) покрета обнове" јавно похвалио тај злочин и похвалио се како је лично, телеграмски Јељцину саветовао да војном силом скрили отпор руског народа.

Наравно, и Запад је тада показао колико вреди реч „демократија" у реторици његових државника и медија, аплаудирајући том злочину и покољу. У разореној Руској скупштини, по улицама Москве и становима Московљана, легија плаћеника, предвођених пуковницима ЦИА и уз помоћ снајпериста из израелске дивизије „Јерихон", побила је најмање хиљаду и по руских устаника и бранилаца руске слободе и државе. Међу погинулим ја сам имао и своје другове, своје пријатеље. Ја своје другове, своје пријатеље не заборављам и не издајем, ни живе а камоли мртве.

Додуше, онај који мисли и делује политички мора бити спреман да у одређеним ситуацијама естетске и етичке налоге подреди политичком критеријуму одлучивања. За разлику од основног естетског критеријума који се испољава разликовањем лепог и ружног те за разлику од етичког критеријума који се исказује разликовањем доброг и злог или праведног и неправедног — аутономни политички критеријум се осведочава разликовањем пријатеља и непријатеља. Тако нас учи Карл Шмит. Један политички пријатељ може нам бити естетски одвратан а етички гнусан али политички разлози налажу да такве одбојности укротимо зарад политичких добити. Нажалост, ја нисам у стању да у онима који предводе протесте Београђана видим чак ни потенцијалне пријатеље српског народа. У домену битних и виталних интереса српског народа они су мање-више осведочени непријатељи или превртљивци.

Уосталом, у домену стварних или могућих одговора српског народа на велике изазове времена у коме живимо — они који предводе протесте предлажу политику која се уопште не разликује, квалитативно, од постојеће што нас је довела тамо где смо сада. Паметном човеку довољан је и један пример те зато дозволите да вам га предочим, прочитавши, гласно, коментар стварне председнице „Српског (sic!) по¬крета обнове" у поводу победе снаге левице на претходним изборима за Савезну скупштину, објављен на страницама самозване „Српске речи" од 14. новембра 1996. године, под насловом „Губићемо док вам не досади" и са поднасловом „Што горе — то боље":„Као изворни антикомуниста заправо се и радујем оваквом исходу који обезбеђује да прљаве послове издаје народа и државе заврше они који су их и започели и да, када коначно оду, не остане ни трунка сумње у погубност те идеологије, чиме ће се Србија заувек излечити од комунизма."

На овом месту лектире ваља нам се зауставити због педагошких разлога: у оном што смо прочитали очитује се старо правило искуства да свака политика, заснована искључиво на негацији, бива фатално условљена предметом негације. И као што су некад прави комунисти били спремни да својој идеологији жртвују све интересе српског народа, па и народ — тако и ови самозвани и новокомпоновани „антикомунисти" исказују једнаку спремност да све српско жртвују зарад своје нове идеолошке и конвертитске опсесије. Али главно следи:„Да смо ми победили и били принуђени да потписујемо разне капитулације које следе врло брзо на основу Дејтонског споразума и под притиском света, отворили бисмо могућност њиховог скорог повратка на власт и затворили задуго врата демократији, што никако није стратешки интерес, ни опозиције, ни ћеле нације. Зато, нека владају док све не продају, ми можемо губити више него што они могу да издрже."

Дакле, овде имамо, црно на бело, отворено признање да би и „опозиција" на власти потписивала „разне капитулације", обављала „прљаве послове издаје народа и државе", под „притиском света". Судећи по изјавама само формалног али веома брбљивог председника такозваног „Српског (sic!) покрета обнове", пружаним четама страних извештача, речена „опозиција" би ишла и много даље или дубље на путу „разних капитулација". Ако би стекла власт она би била спремна и за прљавије „послове издаје народа и државе". У тим изјавама речени, формални председник тврди како је актуелни председник Србије први „виновник рата на простору бивше Југославије, геноцида и етничких чишћења". Наравно, то је гнусна лаж али она заслужује нашу пажњу јер садржи погубне потенцијалности. Актуелни председник Србије није приватно лице са ограниченом одговорношћу већ је легитимни и легални представник политичке воље народа Србије и државе Србије. Ако је он доиста „виновник рата, геноцида и етничког чишћења" — онда сву кривицу за рат, геноцид и етничка чишћења сноси српски народ и држава Србија. Ако би којом несрећом формални председник „Српског (sic!) покрета обнове" доиста постао председник Србије — како непрекидно и хвалисаво обећава својим страним саговорницима — онда би „међународна заједница" умела лако и брзо да га притера на доследност, на прелазак са речи на дела! Дакле, признајући кривицу народа Србије и државе Србије за рат, геноцид и етничка чишћења, дотични би на народ и државу Србију неправедно навалио терет ратне штете, на основу одговарајућих захтева Хрватске и муслиманско-хрватске федерације.

„Светлост у мраку“

Грдно се варају они који мисле да су вашингтонски стратези „новог светског поретка" до сада уложили у противправни „Ха¬шки трибунал" око педесет милиона долара само зато што имају нешто лично против Радована Караџића, генерала Младића, генерала Шљиванчанина и осталих, бројних хероја српске ослободилачке и државотворне борбе. Њима су преко потребни први српски хероји на оптуженичкој клупи противправног „Хашког трибунала" како би исфабриковали оптужницу против актуелног председника Србије те га довели на исто место. Немају они ништа лично против актуелног председника Србије већ им је он потребан како би исфабриковали лажну оптужницу и противправну пресуду српском народу и Србији да је кривац за ратни распад Југославије, виновник ратних разарања, геноцида и етничких чишћења. Да формални председник „Српског (sic!) покрета обнове" није баш толико луд или блесав како изгледа — сведочи и његово обећање, пружено извештачу паришког дневника Ле Фигаро, од 17. јануара 1997. године, да ће по преузимању власти, на месту председника Србије, предати „Хашком трибуналу" све окривљене „ратне злочинце", од Радована Караџића и генерала Ратка Младића до Слободана Милошевића, ако буде оптужен: „И Милошевић се мора појавити пред Хашким трибуна-лом ако буде окривљен."

Јаснији се од тога не може бити. И то је један од значајних, политичких разлога зашто нисам у протесту. Не могу подржавати оне који сада без икакве власти и одговорности а да им нико то не тражи објављују своју спремност на издају народа и државе, спремност да на српски народ и Србију навале обавезу плаћања ратне штете, лажно га и бесрамно оптужујући за рат и злочине. Наравно, добро знам да протест о коме је реч окупља разноразне побуде па и најплеменитије од економских и социјалних ђо националистичких. Ипак, у домену политичког, за процену једног предузећа битни су плодови а не побуде. Све те па и најплеменитије побуде протеста служе првенствено онима који га предводе. И у том случају осведочава се искуство да је пут у па¬као често поплочан најбољим намерама.

Не могу подржавати оне који хоће да поведу српски народ у још дубљи пакао.

Осматран оптиком наших спољних непријатеља, тај протест је одлична ствар јер слаби постојећу власт те олакшава изнуђивање нових уступака. Уосталом, протести су организовани као да искључиво служе задовољавању садистичких и црномагијских (масовно разбијање јаја, симбола плодности) порива непријатеља српског народа. Већ два месеца Београђани сами себи онемогућавају саобраћање и кретање сопственим градом а студенти играју rock and roll („клати се и ваљај") уместо да се наоружавају знањима како би стасали у елиту, преко потребну српском народу. И тврдња да није могуће у том спору бити неутралан — „јер је у питању принцип" — осведочава само застрашујућу глупавост или незнање овдашње самозване интелектуалне псеудоелите. О каквом принципу је ту реч? Наравно, реч је о принципу права, дакле правде, односно етике. Али и други етички принципи су ту у игри а ја сам указао само на два. Та два принципа за мене су много јача и обавезнија од оног због којег тобоже није могуће бити неутралан. Изнад речених етичких принципа је политички критеријум разликовања пријатеља и непријатеља, бар у политичком домену. Не видим никаквог политичког разлога да подржим, због принципа правде, непријатеља који је оштећен ако знам да ћу га тиме подржати на путу наношења неупоредиво веће штете српском народу.

Једина светлост у овом мраку је чињеница да слабљење власти отвара простор и за просрпски противпокрет. Мислим на против-покрет преосталих патриотских снага унутар структура државне управе. Које су то снаге? То су превасходно снаге унутар Војске Југославије и полиције, односно Службе државне безбедности.

ДУГА, број 1660/1997. године