Леонид Савин је значајни представник нове руске школе геополитике, припадник неоевроазијског покрета и блиски сарадник Александра Дугина. Савин је и главни уредник аналитичког центра Геополитика.Ру и часописа The Journal of Eurasian Affairs, као и шеф администрације Међународног евроазијског покрета (Международно евразийско движение). Аутор је низа књига из геополитике и сродних области: Ка геополитици, Мрежноцентрични и мрежни рат, Етнопсихологија, Од шерифа до терористе. Нове методе ратовања...

Према Леониду Савину, ми живимо у време нагле промене (гео)политичких парадигми и вртоглавих промена у односима моћи. Америчка моћ последњих година евидентно слаби, на самом Западу се јављају нове поделе и трвења. Осим Русије и Кине, појављују се нове силе у успону, потенцијалне империје, што изазива низ нових и обнавља старе конфликте, од Блиског истока до Балкана. Криза Европске уније, подстакнута мигрантском кризом и тероризмом, означава крај буржоаског мита о просперитету. Све то ствара сасвим јединствену ситуацију у потпуно глобализованом свету, у коме више не постоје јасна правила. 

С падом Берлинског зида и нестанком биполарног поретка, наступио је „униполарни тренутак“. Сједињене Америчке Државе су постале неупитни светски хегемон. Тих четврт века обележиле су сталне војне интервенције и агресије, прекрајање граница, свргавања непоћудних режима, у покушају Америке да успостави „нови светски поредак“. Изгледа да се тај покушај суочио са неуспехом и да Вашингтон више нема никакву идеју, концепт или програм, осим изазивања „контролисаног хаоса“ широм планете – хаоса којег и сам све теже контролише.

– Сасвим прецизно, САД немају идеју ни средства да реализују свој програм за читав свет. У првом реду, америчка империја је преоптерећена. Осим тога, постоје нове силе у успону, попут Кине или обновљене Русије. Појављују се и друге државе које их следе. Политичка трвења између америчких сателита расту, што значи да више нема јасних правила. Такве пукотине пружају добре разлоге за политички ревизионизам. Али, ова ситуација је јединствена, јер први пут у потпуно глобализованом свету видимо промену односа снага на нови начин. Постоје различити погледи на овај процес, али, према мом мишљењу, кључ је у нуклеарном наоружању. Подсетимо се да је Кенет Валц пре једну деценију говорио о нуклеарној мултиполарности. Ова врста узајамног одвраћања представља праг преко којег САД никад нису прешле. Америка је покушала да интервенише само против ненуклеарних земаља, али земља као што је Русија била је објекат деловања невојним средствима – кроз дипломатију, економију, итд. Коначно, САД су пропале у идеолошком смислу. Вашингтон и даље користи „либерализам“ као средство утицаја, али после светске финансијске кризе ова мантра не функционише као раније.

Свака империја у прошлости имала је своју идеју универзалне мисије. У Америци таква идеја има много малигнију форму. Реч је о пуританском концепту „изабраног народа“. Томас Џеферсон је говорио о Америци као „царству слободе” и о америчкој „обавези да мења свет на боље“. Те идеје имају дубоки континуитет. Председник Буш Млађи је пропагирао идеју „светске демократске револуције“. Ви сте писали о „култури насиља“, која је чврсто укорењена у америчком менталитету и култури, чак и у њеним фолклорним ликовима. Такође, и о „машинерији рата“, која обједињује војно-индустријски комплекс, оружане снаге, политичке, финансијске и интелектуалне елите ове земље.

– Не слажем се с идејом да је мисија сваке империје универзална. Империје су у древна времена, као и у модерној епохи, биле засноване на идеји божанског порекла, а не на универзалности своје мисије. Кинеско царство никад није тежило светској доминацији. Постојала је веома јасна разлика између варвара споља и народа унутар царства. Или, присетимо се грчко-персијских ратова. Два царства су се међусобно препознала као империје, покушавајући да савладају и освоје једно друго, али остали су били варвари. Империје у Средњој Америци су такође биле усмерене саме на себе, али без идеје да поделе сопствену визију са суседима. У модерном добу ситуација је нешто другачија због хришћанске вере, али то је на крају довело до вестфалског система међународног поретка. 

Ако се вратимо на САД, оне су створене на мешавини масонских идеја (Рат за независност почео је са „Бостонском чајанком“ у организацији масонске ложе у Масачусетсу), те протестантске етике и британског искуства владавине. Наравно, идеја „слободе“ је у сржи америчке демократије, али је она усвојена на веома специфичан начин. То је довело до америчког ексепционализма (америчке идеологије изузетности), где искључиво Вашингтон има право да одреди шта је добро а шта лоше. Било која друга врста „слободе“ се одбацује. Када се догодио преврат у Руском царству и бољшевици прогласили другу врсту слободе, то није прихваћено у САД. Не због специфичног стила бољшевичке власти, већ због појаве новог политичког пола који је претендовао да омогући другачију врсту слободе. После Другог светског рата, америчке елите су реорганизовале свој државни апарат, који сада почива на спрези војно-индустријског комплекса и „дубоке државе“.

Током Хладног рата Запад, предвођен Сједињеним Државама, наступао је и деловао монолитно, поготову у односу на свог главног ривала – Источни, комунистички блок. Сада смо сведоци све дубљих подела на Западу, у првом реду између САД и Немачке. Да ли је овде реч о све снажније супротстављеним интересима ове две земље или о нечем другом?

– Ту су у питању супротстављени интереси политичких елита, не држава. Ангела Меркел представља глобалистичку либералну идеологију, али Трамп има двоструки прилаз – он заступа америчке интересе, као што је обећао у предизборној кампањи, и жели да смањи бенефиције за старе партнере. Немачка (њене либералне елите) је и даље заинтересована да буде клијент САД, али Трамп више не жели да им обезбеђује додатна средства, као ни да помаже својим европским савезницима.

За америчке и европске либерале проблем је, такође, и успон популизма. После Француске, многи су разочарани, али сачекајмо резултате парламентарних избора у Немачкој у септембру. У сваком случају, посматрамо смрт демократије у Европској унији, пошто земљама чланицама владају бирократе из Европске комисије, који нису бирани на изборима. Дакле, ово питање је значајније од сукоба интереса између САД и Немачке.

У свом есеју „Повратак империја“, Дмитриј Мињин тврди да ми живимо у време обнављања  старих империјалних пројеката. Америка је можда одустала од идеје светске хегемоније, али свакако остаје снажна империјална сила.

– Принцип империје се не заснива на политичкој и војној моћи, већ на систему владавине. Империја треба нешто да даје, а не само узима. Русија се манифестовала као империја пошто је Крим прихаћен као део Русије и враћен под руски суверенитет. Москва је платила високу цену за то – санкцијама, економским падом, итд, и то пре него што смо подржали Сирију и тамо послали своје трупе. То је, такође, нека врста империјалног понашања. Али појам империје може бити схваћен и анализиран на веома различите начине, што зависи од приступа.

Судећи по реалном сектору, Кина је већ постала прва економија света. Од 2013. она реализује свој пројекат „Новог пута свиле“, и то у сарадњи са Русијом, односно Евроазијским савезом. Како гледате на феномен успона Кине и на који начин се она позиционира у односу на Русију и Сједињене Државе?  

– Кини су потребне инвестиције у другим земљама како би одржала свој економски раст. Јефтина радна снага и огромна финансијска средства терају Кину на то. Већина великих пројеката у Кини је завршена, тако да је Кина принуђена да се окрене иностранству, а пројекат „Један појас – један пут“ пружа добру прилику за ову стратегију. САД се прибојавају Кине и Пентагон против ње примењује неколико стратегија застрашивања, као што су концепт ваздушно-поморске борбе, субверзивни сајбер-напади, или подршка Тајвану. За САД, Русија је слабија, а неке од тих слабости Вашингтон користи против нас. Али сада Бела кућа почиње да схвата да антируске стратегије не функционишу. Потребни су им ефикаснији и озбиљнији начини, што практично значи ратно стање. Русија вуче потезе унапред и обезбеђује се у својој позадини.

Вашингтон схвата и да акције против Русије и Кине, када су ове две земље удружене, нису реална опција и да ниједан вид рата против њих не може имати повољан исход. Дакле, САД покушавају да раздвоје Русију и Кину, а то до сада није било успешно. Русија и Кина унапређују своје војне снаге и повећавају свој утицај кроз Шангајску организацију за сарадњу (ШОС). Индија и Пакистан су се придружили овој организацији, а то значи мање могућности за Сједињене Државе у Евроазији.

Русија под Путином и јељцинска Русија су две различите земље. На који начин је Путин уздигао и препородио Русију? И да ли је Русија на путу да постане права империјална сила – не империја XIX, већ империја XXI века?

– Остаје још много ствари које треба да се ураде. Домаћи либерали су и даље веома моћни, а наши западни „пријатељи“ веома активни. Природа тог изазова је врло динамична и сложена. Сада је изузетно важно да се заврши институционализација модела власти у Русији. Морамо да размишљамо о годинама након 2025. и морамо бити спремни да делујемо у тешком окружењу. Знам да многи странци гледају на Русију као на колевку и последњу тврђаву традиционалних вредности. И то треба да узмемо у обзир када развијамо сопствене стратегије тражећи одговоре на глобална питања. Као што су помињали многи класични руски писци: ми (као држава) имамо своју властиту судбину и треба да схватимо своју улогу. Александар Дугин је усвојио филозофију Мартина Хајдегера: „Da Sein“ руског народа мора да буде пронађен из потребе, а не по наредби.

Ви сте рођени у Украјини, у граду Суми. Како данас процењујете ситуацију у Украјини и који су могући начини за окончање рата у тој земљи?

– Ситуација у Украјини је веома лошa. Инфлација, незапосленост, држава Украјина не испуњава своје социјалне обавезе... Али неко стиче велику корист из раста цена и тренутне кризе. Спољни актери су још веома активни. Украјина је и даље огромно тржиште и сада је за малу цену могуће користити њене ресурсе. Коначно, стратегија отуђења Украјине од Русије се наставља. Развијана је на Западу, а спроводе је локалне неонацистичке и либералне групе.

Дезинтеграција Европске уније је фактички започела с брегзитом. Могући излаз из те ситуације је темељно редефинисање концепта „европског уједињења“, али за тако нешто европске елите очигледно немају снаге. Евроентузијазам у таквим условима очигледно слаби.

–  Теоретски, они то покушавају, али у пракси европска тела су везана многим ланцима... Постоји неколико негативних аспеката – европске политичке институције немају једну визију за регион и виде експанзионизам као своју радну опцију. Балкан ће, у складу с овом визијом, бити укључен у ЕУ. Такође, чули смо за „Маршалов план за Африку“, који предлаже Немачка. То је друга врста старих амбиција.

Мигрантска криза и тероризам су очигледно у тесној вези. Мигрантска криза није завршена, али се о њој више не говори много у западним медијима. Европски лидери становницима европских земаља сада поручују да се навикну да живе с тероризмом. Тероризам је заиста постао део европске свакодневице. Шта значе такве поруке?  

– То можемо описати и као знак наступања новог мрачног доба Европе. Европљани треба да пробуде сопствену политичку вољу или ће умрети, у смислу европске историје и традиције. Током 70-тих година било је много терористичких напада у разним европским земљама. Политички радикали са левице и са деснице користили су терор и извели га на улице. Можемо наћи историјске референце за то, на пример у доба Француске револуције, када је терор био институционализован. То није ништа ново. Поента је у томе да је развејан буржоаски мит о просперитету. Парадоксално, химна ЕУ је „Ода радости“ Бетовена, али нисам сигуран да је већина држављана ЕУ сада радосна.

Процес прекрајања света и стварања нове геополитичке реалности пре више од 25 година почео је у бившој Југославији, када су западне земље учиниле све да разбију федералну државу и подстакну крвави грађански рат. На Западу се сада јављају предлози за ново прекрајање граница на Балкану. Да ли ће Балкан поново постати ратиште пошто се односи моћи у свету нагло мењају, као што се то догодило почетком 90-тих прошлог века? И шта, према вашем мишљењу, у таквим околностима треба да уради Србија?

– Као што сам рекао раније, ЕУ ће покушати да прикључи балканске земље. Они (Европљани) се не осећају пријатно уколико су окружени сувереним суседима, тако да ће нови вектор бриселске дипломатије (и НАТО и ЕУ) бити усмерен ка Балкану. Србија је овде најтврђи орах, али пошто је Црна Гора припојена НАТО-у, то изгледа као логичан следећи корак. Македонија је сада већ под контролом марионетске владе на челу са Заевом. Погледајмо шта се дешава у Србији. За последњих неколико година спроведене су углавном све директиве ЕУ. Након последњих парламентарних избора, у Србији има још више проевропских министара у влади (чак и једног ЛГБТ активисту!). 

Исељавање Срба из земље се и даље наставља. Мапа пута је врло предвидива. Права контрамера би била савез са Русијом и улазак у Шангајску организацију, али Москва за то не добија никакве сигнале из Београда. Треба ли Русија да се умеша? Руски приступ у међународним односима почива на принципу немешања, што значи да ће одговор бити „не“. То је реалност. И нико не зна шта ће се следеће догодити. Постоји неколико сценарија будућих догађаја, али ако се српске власти осећају пријатно, зашто би неке друге земље биле забринуте?

У међувремену, геј активиста у српској влади је предложен за премијера. Сам чин је очигледно нека врста политичке поруке.

– Сигуран сам да је овај избор начињен у координацији са Западом – то је нека врста теста да се види реакција српског друштва. Као акција са Бернаром Левијем – торта је порука упућена глобалистичким елитама од стране српског народа, а не само неомаркистичких група, и то је био разлог зашто је Леви прогласио Србију за  националистичко друштво, које још није спремно за глобалистичке интеграције. Сада ћемо видети одговор српског народа на именовање новог премијера.

Запад охрабрује Албанце да створе своју „Велику Албанију“ – то потврђују догађаји у Македонији.

– ЕУ ће покушати да наметне политику пацификације на Балкану, али утицај ИСИС-а и албанска ратоборност ће свеједно расти. Албанци на Косову желе да очисте целу територију под властитом контролом, што значи нови сукоб. Ако то у политичком смислу буде корисно за Албанце у Македонији, они ће почети нападе, баш као и 2015. године. Не заборавимо ни миграционе токове кроз Турску и Грчку – путеви ка ЕУ углавном пролазе кроз Балкан, и неки елементи ће остати овде. Не постоји ни јединствена стратегија о питању миграција међу чланицама ЕУ. Дакле, морате да будете спремни за конфликте. Боље је бити наоружан (у сваком смислу), него да будете нападнути када нисте спремни на то.

Исламски свет се већ годинама налази у дубоком превирању. Прва линија подела међу муслиманима је она која дели суните и шиите. Саудијска Арабија, вођена вехабизмом, остаје верна свом америчком савезнику и главни спонзор тероризма. Изгледа да је Турска, важна чланица НАТО-а и западне коалиције, одлучила да крене сопственим путем. Ту је и Иран, који тесно сарађује с Русијом. Како предвиђате развој догађаја у исламском свету?

– Од времена Картерове доктрине део исламског света је под директном контролом САД (и њеног регионалног савезника Израела). За сада САД покушавају да изграде нова партнерства с арапским државама у циљу одвраћања Ирана, али се догађају изненађења, на пример криза између Саудијске Арабије и Катара. Ова игра изгледа веома интересантно због ефеката које изазива у Вашингтону. Стварна моћ и амбиције регионалних актера ће бити ефикасне уколико користе „паметне политике моћи“. Али исламски свет није ограничен само на Блиски исток – Северна Африка, Јужна Азија и Пацифичка регија такође су део исламског света, и то ствара међузависност ових области које су осетљиве и отворене спрам различитих утицаја. Русија је сада активна на Блиском истоку. Ми смо са руководством неких исламских земаља поделили забринутост за њихову будућност.ъ

Блиски исток је подручје сталних конфликата и нестабилности. Тако је, у најмању руку, било током последња два века. Како процењујете садашње односе снага у том региону? Шта подразумева „реорганизација (америчког) пројекта Великог Блиског истока“? 

– Секташко насиље, промоција западних људских права/демократије, економска дисфункционалност, секуларизација, мреже терористичких организација, резерве нафте и гаса – сви то ствара довољно разлога за нове-старе сукобе у овој области. За сада су пресудни ратови који се воде у Сирији, Ираку и Јемену. Али Бахреин, Либан и Турска су следећи кандидати за нове ратове и нестабилност. Нама је потребна нова парадигма за Блиски исток и свет у целини. Као што је рекао председник Путин: „Потребна нам је нова филозофија“. Овде се ради о мултиполарности на основу чињенице постојања посебних култура и традиција и дељењу одговорности. Али, најпре морамо потиснути амерички утицај, пошто Вашингтон не уме да пронађе добра решења. 

Због недостатка идеја, Американци су се вратили свом старом пројекту „Великог Блиског истока“, али уз неке измене. Поред својe политике „тврде моћи“, Бела кућа ће покушати да ангажује међувладине и међународне организације, агенције УН, Светске банке и тако даље, да тамо улажу у безбедност, и ова стратегија поново неће довести до успеха. Морамо се вратити коренима народа овог региона како бисмо на веома деликатан начин очистили (пост)модернистичке утицаје и онда ћемо видети да су организације попут Муслиманске браће изворно укорењене у суфијском исламу. Вехабијске структуре ће стварати више проблема због своје агресивне природе, али у дугорочној стратегији и овај проблем мора бити узет у обзир. Морамо да схватимо интересе и вредности народа на Блиском истоку. Вашингтон то никада неће урадити.

У позадини рата у Сирији и заоштравања односа међу заливским монархијама (Саудијска Арабија и Катар), води се „заборављени“ рат у Јемену. Западни медији прећуткују саудијске ратне злочине и разарање Јемена. 

– Рат у Јемену је добро познат, али проблем је ћутање „глобалне заједнице“. Нема промоције ратних слика на америчким телевизијама, али разне грађанске иницијативе (grass root иницијативе) се покрећу широм света. УН извештавају о епидемији и хуманитарној кризи на свој редован начин, али у овој ситуацији изгледају беспомоћне. Узгред, ситуација у Бахреину се такође не прати адекватно на Западу. То нису само двоструки стандарди, већ нека врста расизма, будући да Запад жртве у обе земље не признаје као људе с истим правима као у Европи или Америци.

Ви сте 2013. године у Србији издали књигу геополитичких есеја под насловом „Од шерифа до терористе“. Књига је имала запажен успех. Припремате ли нова издања за српске читаоце?

– Већ сам предао текст једне књиге српском издавачу, сада је у току превођење. Реч је, такође, о различитим врстама сукоба, о глобализацији и о разним другим инструментима вашингтонске политике. Ове године у Русији ће бити објављене две моје нове књиге (о мултиполарности и сајбергеополитици). Надам се да ће и оне једног дана бити преведене и објављене у Србији. 

Извор: „Геополитика.ру“