|
 Нaчело онтичке једнакости и функционалне подређености стоји и у темељу целокупне теологије, па и еклисиологије (гр. ekklēsiología) – богословске науке о Цркви (гр. Ekklēsía, лат. Ecclesia). А оснивачи Цркве су Исус Христос и Његови апостоли.
1. Исус Христос и апостоли Христос је био Јеврејин и Његово име на том језику је био Јехошуа (јев. jehošu‛aÒ). Али говорни језик Јевреја Његовог доба је био амармејски, а он није ништа друго него упрошћени јеврејски. Стога се и Христово земаљско име у свакодневном говору било заправо Јешуа (ар. jēšû‛a). Eтимолошки, име потиче од јеврејског глагола „јаша” (јев. jāša) који значи спасити. Дакле, Христово земаљско име значи Бог спасава. Када бисмо хтели да га посрбимо, могли би Га звати Спасоје. Преводиоци Старог завета на грчки – познат као превод Седамдесеторице – име Јехошуа су транскрибовали као Исус (гр. Iēsous). Тај облик је прихваћен и од новозаветних писаца. Тај облик је преко Јелина дошао и до нас. Исус је носио култну титулу Помазаника. Помазаник на јеврејском гласи Машиа Месија (јев. Māšiah) што ми изговарамо Месија. На грчком гласи Христос (гр. Christós). Наш изговор је истоветан. Исус Христос је изабрао Дванесторицу апостола за своје наследнике. Као човек он је био њима једнак, али као Бог био им је бесконачно надређен. Какав је однос у том апостолском збору? 2. Св. Петар и други апостоли За православне, апостолска колегијалност је примарно начело. Св. Петар је био само први међу једнакима (лат. primus inter pares). За католике, Петрова надређеност осталим апостолима је примарно начело. Св. Петар није био „кнез апостолâ” (лат. princeps apostolоrum), али му еванђеља удељују почасно место. Св. Петар, односно његови наследници, имају првенство у части односу на друге иначе себи једнаке епископе. 3. Римски епископ и други епископи Римском епископу су први сабори Цркве придавали примат, али не у смислу да он може да управља – како је касније проглашено – „из себе” (лат. „ex sese”). По православнима, јеретично је то што неко доноси црквене одлуке „из себе, не пак на основу консензуса Цркве” (лат. „Ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae”) – како гласи дефиниција непогрешивости римског епископа донета на Првом ватиканском сабору 1871. Данашњи католички тумачи напомињу да римски епископ врши власт „не на основу консензуса, али ипак на основу осећаја Цркве” (лат. „Non ex consensu, sed tamen ex sensu Ecclesiae”). Разлика је суптилна. Римски епископ за католике има јуридичку власт, а за православне почасну, али не и јуридичку. По католичком моделу, начелна једнакост епископског достојанства стоји у сенци јуридичке надређености римског епископа над другим епископима. По православном моделу, јуридичка надређеност римског епископа коси се са начелом једнакости епископског достојанства. Стога римски епископ не може да има јуридичку власт над свима осталима. 4. Закључак У еклисиологији – науци о Цркви – сви верни су онтички једнаки, али ипак постоји јерархијски поредак. Лаици су подређени клирицима. Ипођакони су подређени ђаконима и другим вишим чиновима; ђакони су подређени презвитерима и епископима; презвитери су подређени епископима, а епископи сабору, а сабор Христу, а Христос Богу Оцу. Земаљска јерархија је икона вечног есхатона у коме постоји само „Бог све у свему” (Коринћанима посланица прва 15,28). |
